Обичај давања два имена?

[Bokez]

Мислим да свако ко се бавио породичним родословима да је запазио да су људи имали по два имена: једно  на крштењу а друго свјетовно. То је била баш честа појава кроз 19. вијек. Један од познатијих случајева је Књегиња Зорка Петроивћ Његош којој је на крштење било име Љубица. Е сад ме занима шта је узрок томе. Да су спорадични случајеви могло би се рећи да су други људи једноставно почели те људе другачије зват током живота, међутим обзиром на учесталост мени ово лише личи на да су крштени кумови можда давали имена независно од родитељске жеље или је нешто у питању потпуно треће?

[Ojler]

Мислим да свако ко се бавио породичним родословима да је запазио да су људи имали по два имена: једно  на крштењу а друго свјетовно. То је била баш честа појава кроз 19. вијек. Један од познатијих случајева је Књегиња Зорка Петроивћ Његош којој је на крштење било име Љубица. Е сад ме занима шта је узрок томе. Да су спорадични случајеви могло би се рећи да су други људи једноставно почели те људе другачије зват током живота, међутим обзиром на учесталост мени ово лише личи на да су крштени кумови можда давали имена независно од родитељске жеље или је нешто у питању потпуно треће?

То није свуда био обичај. Говориш вероватно из неке твоје визуре, везано за твој крај.

[Bokez]

То није свуда био обичај. Говориш вероватно из неке твоје визуре, везано за твој крај.

Наравно. Негдје гдје то није било, то дјелује потпуно страно, међутим ако је у неком крају било сличне појаве можда неко умије растумачити.

[Starovlah]

Наравно. Негдје гдје то није било, то дјелује потпуно страно, међутим ако је у неком крају било сличне појаве можда неко умије растумачити.

Колико је мени познато био је то појава" која је имала за циљ да завара зле духове. Наиме, до појаве модерне и свима доступне медицине, готово да није било породице која није изгубила неко од дјеце у њиховом раном (чак и најранијем) узрасту. Сматрали су да "зли демони" узимају дјецу јер се хране само невином крвљу. Ова појава је најраспрострањенија у ткз. "Влашкој крајини" али је, из ко зна којег разлога, не упражњавају само припадници влашке популације.
Док је у Влашкој крајини ова појава, може се рећи, званична (друго име се додјељује приликом крштења у цркви и објављује га свештеник) у црногорским брдима ова појава се јавља као појединачни случај и зависи искључиво од избора ближњих.
 У Црној Гори се од злих демона бранило тако што би се дјеци давала имена Вук, Вучета, Вукота, Вучић, Вукоман, Вучина... (да буде јак и опасан као вук. Понекад чак не ни обичан вук већ страшна вучина) или, како се тада говорило, име "друге вјере" и тако имамо имена Галип, Муса, Јасмина (које је у Црној Гори до скоро било муслиманско име) Емина, Ибро, Рамо и др.

[Дробњак]

То се код нас зове "име на водици" ако је то исти обичај. Моја баба која је рођена 1941. има име на водици. Обичај је ваљда кад се дете роди да неко из куће оде у цркву да свештеник освешта воду којом ће дете да се купа и том приликом одређује име. Моја баба је том приликом добила име Милица а право име јој је Десанка.

[Starovlah]

То се код нас зове "име на водици" ако је то исти обичај. Моја баба која је рођена 1941. има име на водици. Обичај је ваљда кад се дете роди да неко из куће оде у цркву да свештеник освешта воду којом ће дете да се купа и том приликом одређује име. Моја баба је том приликом добила име Милица а право име јој је Десанка.

Да! Одприлике тако. У источној Србији се каже "име по молитви" али принцип је исти

[goca 11]

Да! Одприлике тако. У источној Србији се каже "име по молитви" али принцип је исти

Da upravo tako..običaj koji se u crkvi zove " znamenje" kojim se uz osveštanu vodu kojom će se novorodjenče kupati do krštenja, sveštenik odredjuje ime ( najčešće po tom danu kada je dete rodjeno)  i koje će ga štititi od nečistih sila dok se dete ne krsti.
Sada je to malo izmenjeno, tako da kada sam ja išla u crkvu po ime ( čim mi se unuk rodio) uz osveštanu vodicu sveštenik me je pitao koje ćemo mu ime dati i onda je to ime molitveno izgovarao kao ime koje je na znamenju..Nekada su se  u crkvenim knjigama zapisivala i ova imena, pored krštenih.
Ovaj običaj je još iz 8. veka, a možda i ranije.Verovatno da u onim mestima gde nije bilo crkve ili nije bila baš blizu, pa je trebalo zimi putovati i po kršu i ledu ili leti ostaviti poslove i ići na put zbog znamenja, da se ovaj običaj izgubio, pa je mnogima i nepoznat.
Tako će verovatno za neko vreme biti običaj (kao što je sada) da se novorodjeno dete umesto do 40- tog dana krsti, ono se krštava za prvi rodjndan.
Nova vremena, novi običaji..

[ⲥуⲛцⲉ]

Мислим да свако ко се бавио породичним родословима да је запазио да су људи имали по два имена: једно  на крштењу а друго свјетовно. То је била баш честа појава кроз 19. вијек. Један од познатијих случајева је Књегиња Зорка Петроивћ Његош којој је на крштење било име Љубица. Е сад ме занима шта је узрок томе. Да су спорадични случајеви могло би се рећи да су други људи једноставно почели те људе другачије зват током живота, међутим обзиром на учесталост мени ово лише личи на да су крштени кумови можда давали имена независно од родитељске жеље или је нешто у питању потпуно треће?

Ствар је у том, да су крстна имена морала бити библијска, што ће рећ, грчка и јеврејска, а наша словјенска свјетовна имена, освијен риједких светачких црква не признаје. Када се крстих у Русији, пита мене свештеник крститељ, које ми је име и ја му рекох моје србско словјенско име, а он ће мени: Е не море то име, јере је поганско, мораш изабрати себе име вивлијско или светачко и тога светца, да славиш на имендану.
Ја се уистину наљутих и рекох му, кад твому Богу моје словјенско име није достојно и мило, нијесте ни ви оба мени мили, враг вам срећу однио и напустих обред.
Зато ти ја почитујем Исуа учење али за ону лицемјерну установу не марим, па макар се и повампирио кад умрем.

[Панић]

Ствар је у том, да су крстна имена морала бити библијска, што ће рећ, грчка и јеврејска, а наша словјенска свјетовна имена, освијен риједких светачких црква не признаје. Када се крстих у Русији, пита мене свештеник крститељ, које ми је име и ја му рекох моје србско словјенско име, а он ће мени: Е не море то име, јере је поганско, мораш изабрати себе име вивлијско или светачко и тога светца, да славиш на имендану.
Ја се уистину наљутих и рекох му, кад твому Богу моје словјенско име није достојно и мило, нијесте ни ви оба мени мили, враг вам срећу однио и напустих обред.
Зато ти ја почитујем Исуа учење али за ону лицемјерну установу не марим, па макар се и повампирио кад умрем.

У Русији су заиста ретка словенска имена која могу проћи на крштењу. То јест, може, рецимо, Владислав, јер је наш свети краљ канонизован, али не може Мирослав, јер таквог имена нема у свецима.
То је "фолклор" њихове помесне цркве. Некада су давно Руси имали народно име и крштено име, а после су та народна просто отпала и остала су она из календара.
Кад у Русији предајем списак имена за помињање у цркви, ако су имена српска, увек напишем да су у питању крштени Срби, да људи не помисле да је у питању нека грешка.

[goca 11]

Možda se neki i vrate u našu staru slovensku ili " pagansku" veru 

[ⲥуⲛцⲉ]

У Русији су заиста ретка словенска имена која могу проћи на крштењу.

Риједка су не само крстна, но и уобће. Ако има покоји Владислав, Владимир, Јарослав, Светослав и Борис то су почели одскора, од када маре за историјом, јер су им се тако звали владари. Та имена појавила су им се када и Игор, Олег, Глеб, Инга а у касном средњем вијеку нико се тако нике звао, но су сви имали вивлијска имена, а до 15. в су имали имали и народна словјенска имена како дознајемо из њихових бријестових листина. Нека од њих су Твердислав, Радята, Кривец, Ратша, Воибор, Жирослав, Дорогомил, која се јављају упоредо с Гаврило, Михаил, Ивач, Никифор, Никота и слично.

[ⲥуⲛцⲉ]

Možda se neki i vrate u našu staru slovensku ili " pagansku" veru 

Не можеш се вратити у оно чега нема. Већина неопаганских покрета оснивају своја "вјеровања" на подвалама фанатичких митолога или тумачењима кабинетских митолога остатака кукоља у житу, а ниједан такав покрет не заснива се на оному што је близко обичну народу на селу. Њешто најближе старој народној вјери и јесу дијелови народних вјеровања, која су забиљежена фолклористима. То није онда празно зазивање неких измишљених имена тобоже богова, а цио спрежањ (систем) посматрања природе и човјека очима душе, страхова, наде, обичаји и обреди који су имали свој практични смисао и духовну корист за сељака. Све је то лијепо знати и учити о том у свијетлу историје и психологије, али данашњим грађанима није то потребно, као што им није потребно ни длето ни струг ни срп ни било који сељански инструмент. Али ето могли би у част своје културе уградити елементе својих старих везова у своју одјећу, у тетоваже, у архитектуру и чувати словјенска имена и ријечи и њихов смисао.

[goca 11]

Sunce, slažem se sa napisanim. Stare vere nema, od postojeće vere pravimo novu (u skladu sa vremenom) a čoveku bez vere nema života. Ne ulazim u to ko u šta veruje.
Ali bar nešto o tog starog koje pomenuste, da se bar malo razlikujemo i da se primeti naš identitet, ako to uopšte nešto znači..Ili ćemo uskoro umesto elemenata starih vezova, na košuljama izvesti elemente DNK..( R1;N dinaric...)
Sve što vole mladi 

[Панић]

Риједка су не само крстна, но и уобће. Ако има покоји Владислав, Владимир, Јарослав, Светослав и Борис то су почели одскора, од када маре за историјом, јер су им се тако звали владари. Та имена појавила су им се када и Игор, Олег, Глеб, Инга а у касном средњем вијеку нико се тако нике звао, но су сви имали вивлијска имена, а до 15. в су имали имали и народна словјенска имена како дознајемо из њихових бријестових листина. Нека од њих су Твердислав, Радята, Кривец, Ратша, Воибор, Жирослав, Дорогомил, која се јављају упоредо с Гаврило, Михаил, Ивач, Никифор, Никота и слично.

Све то стоји, само ми није јасно како то све ниси знао пре крштења, него си неприпремљен ишао па правио скандал 
Таква су им правила, да ли оправдано или не, али у туђи манастир, како кажу, не иде се са својим правилима.

[ⲥуⲛцⲉ]

Све то стоји, само ми није јасно како то све ниси знао пре крштења, него си неприпремљен ишао па правио скандал 
Таква су им правила, да ли оправдано или не, али у туђи манастир, како кажу, не иде се са својим правилима.

Познавах само свете књиге и како у њима стоји писано хтјех се крстити за ново рођење, за очишћење душе отрицањем од порока и посвећење врлинама и смирењу кроз дубоко разумијење светих књига и смисла мудрих ријечи, за познање себе и бога.
На послиједку ме дочека површност и лицемјерије и спознах, да мој почетак пута, не треба изгледати тако.
У нас је по јестаству нашему усађен рассуд о правилному и неправилному, праведному и неправедному и ево мој богом дани рассуд ми говори, да је сваки човјек од бога и сваки језик једнако лијеп и погодан и постоји ради човјека и свако име дио тога језика. Зашто би било који језик или било које име надјенуто родитељем из љубави било неугодно богу?
То је само неугодно човјекомрзцу и посљедица је његове несиле уразумјети свето писмо.

[Крсман]

Ево, прође четири лета Господња од када чланови "Порекла", обрадише и заокружите тему добијања два имена, најпре на знамењу, а потом и на крштењу. Као појава и правило у Типику С.П.Ц. тако и обичајно у неким подручјима, ово је неоспорно.
С тим у вези, сматрам да је већ довољно речено и доста добро објашњено, те тему не бих проширивао, да ме у вези са истраживањем породичног порекла не занима једна конкретна ствар. Кроз истраживање порекла ме је прилично ометало предуго непрепознавање чињенице  да се један предак појављује уписан са два различита имена, од којих је једно световно. Оно се налазило само у црквеном протоколу крштених из 1837. (и то као отац детета), као и на споменику из 1854. У свим другим тефтерима име ове особе је било народно.
С тим у вези, занимало би ме, да ли ми неко довољно искусан, и ко се сретао са овако нечим, може рећи - има ли логике да се у то време, у старијим црквеним протоколима, као и на споменицима, заправо, можда и нужно, имајући у виду смисао давања тог другог имена које није крштено, уписују та "скривена" имена, због урока, или она са знамења - а не она које су појединци користили у свакодневном животу? Хвала!