Популарност Петровића у Србији није спорна. Можда су још популарнији били у Војводини где су им певале оде и величале њихове победе. Ипак Црногорце и Раце су везивале посебне везе од патријарха Арсенија III, владике Данила, светог Петра... а ако ћем ода гледамо и данашњи простор Црне Горе ту је и свети Стефан Штиљановић...
Заборавио сам још да додам раније за дуални идентитет у Војводини: можда најбољи доказ да тако нешто не постоји је то што се Ненад Чанак и даље изјашњава као Србин.
Nenad Canak ne priznaje SPC kao svoju crkvu
Краљ Никола и неки његови ближи сарадници су након рата имали такве изјаве да их данас етнички Црногорци цитирају као доказ своје посебности, као доказ да нису Срби. Да је успео да поврати престо и независност Црне Горе нисам сигуран да би њен српски карактер и даље био толико јак, ако би постојао уопште након свега. Веома могуће да би ситуација недуго након тога била слична данашњој у којој је Црна Гора политички и етнички веома подељена, а односи са Србијом никад гори. Можда би чак у самој Црној Гори избио и грађански рат.
Do kraja kralj Nikola, njegova vlada u egzilu, i svi zelenasi u pobuni do kraja su bili Srbi, odnosno "Nadsrbi". Mozemo reci da Zelenasi i Petrovici su ostali Srbi dok Srbi u Srbiji su polako krenuli u Jugoslovenstvo.
Dovodjenje kralja Nikolu i zelenase i bilo kakvu vezu ili "kontinuitet" sa danasnjim "milogorcima" je potpuno pogresno. Jer su potpuno drugacija struja i drugog karaktera.
Јесте краљ Никола подржавао уједињене српских Цркава, али под условом да он бира Патријарха и да седиште Цркве буде у Пећи, на територији Црне Горе (што је додуше и логично). Дакле за њега би било идеално да је повратио црногорску независност и престо и да свесрпски Патријарх буде његов поданик и оданик који би вероватно и служио његовим интересима. Тешко да би Србија пристала на тако нешто.
Tu ne vidim nista sporno, cak ni da cijela Srbija bude pod vlasti kralja Nikole. (Ne pod nazivom "Crna Gora" naravno).
Па и јеси у праву, али и ту има једна цака. Идемо сад да проанализирамо тај сценарио.
Да су краљ Никола и његови сљедбеници још поживјели и некако повратили власт, сигурно би се десило оно што се је издешавало од 1997, али би посљедице по српски етнички корпус биле далеко мање разорне. Црногорци који би се у том хипотетичном сценарију расрбили не би успјели да десрбизирају огромну већину Брђана, Старохерцеговаца и Примораца, а Бокеље и Затарце да ни не помињем. Дукљански усташлук не би метастазирао на поменуте области, а питање је би ли обухватио и цијелу Стару Црну Гору. Можда би евентуално обухватио три нахије, без Љешанске, али би и тамо било много Срба који не би пристали на конвертитство. Дакле, идеја да би се сви Катуњани, Ријечани и Црмничани расрбили и да не би било отпора је прилично нереална.
Али чак и да се је то десило, шко да би тако мала држава с доминантно планинским рељефом уопште економски опстала, а и била би са свих страна окружена Србијом.
Зло дуалног србоцрногорског идентитета је рођено у доба Петровића, али су комунисти ти који су то сјеме конвертитства одњеговали, засијали на плодно тло и учинили да израсте у огромно разгранато дрво.
Montenegrinstvo ne proistice iz Nadsrpstva Petrovica. Nije istorijski a nije ni moguce psiholoski. Nadsrpstvo bazira na Srpstvo i strog tradicionalnizam. Cinjenica da vecina Zelenasa postala Cetnici, a vecina Bjelasa postala partizani je dokaz realnog pravca petroviceve ideologije.
Da su Petrovici povratili vlast, Crna Gora bi se pretvorila samo u radikalniju srpsku drzavu, dok Srbija, BiH bi postali Jugoslavija i globalisticka kao sto i je i danas otprilike stanje.
Neminovno isto je bilo da bi se promjenilo naziv drzave, jer zvala se "Crna Gora" svega 40 godina i takav naziv i oblik nije bilo odrziv. Primorska Srbija, Srpska Gora ili nesto takvog tipa bi vjerovatno postalo.
Montenegrinstvo je samo moguce uz raspravoslavljenje, dakle kroz partizanski pokret (militantni ateizam), ili kroz pokatolicenje.