Прошлости данашње Славоније треба дијелити на доосманску, османску и поосманску.
Ономадне се није све то звало Славонија, него се Славонијом звала прије свега област кајкаваца и данашње Поуње. Тим крајем влада "бан све Славоније".
У 13ом вијеку у једну бановину стављени су средишња Хрватска, западна кајкавска Славонија и Поуње. Нема никакових показатеља да су се источни крајеви звали Славонија, него су се звали засебно Сријем, Пожега, Пакрац итд.
1493 почиње османско освајање Сријема.
1526 Османи су у Мохачу. У то вријеме Хрватска ишће заштиту Хабсбурга и постаје протекторатом. Тада се уздижу велможе Франкопани и Шубићи и постају поглавари над многим областима.
1536 Османи заимају Пожегу и Ђаково те у току 10 годин заимају и Осјек, Нашице, Ораховице, Слатину, Воћин, Сирач, Валпово, Пакрац итд. Тада настаје "санџак Пожега".
1552 пада Вировитица - У то вријеме Иван Ленковић уређује систем тврђава и војничких чета у граничном појасу с Османима.
Од приближно 1500 године почиње запустјелост крајева које освајају Османи. и како се земља осваја, тако и Османи насељавају сељаке из ближње унутрашњости царства и дају им тимаре, а муслиманским чиновницима и чифлуке.
Ти војни чиновници и тимарници су се обогатили и доводили на своје тимаре рају, да ту живе и раде и није им било лоше, јер је та земља била плодна и давала многа урода; ту су већином доводили свињаре, који су потицали из низијских крајева богатих шумом; Турци су ту од њих убирали добар порез по свињи и по кориштењу шуме за испашу свиња - тзв. жировина.
Занимљив је порезни попис санџака Пожега из 1579. г. који је обухваћао кадилуке Пожеге, Брода, Ђакова, Ораховице, Вировитице, Осјека и Валпова. У том санџаку није се плаћала испенџа (порез по глави) него порез онакав какав се плаћао за власти Мађара ( по домаћинству ). Муслиамни су плаћали ресми-чифт исти порез као у Босни.
Касаба Пожега > 406 муслиманских домаћинстава, 51 хришћанско
Касаба Осијек > 320 муслиманских домаћинстава, 26 хришћанско
Касабе Брод и Ђаково > исто тако господаре муслиманска домаћинства
Уломак из Путописа Мустаф-Алије из 1576. године, овдје на стр. 42 наводи ријечи свједок освојења Пожеге и како се је он, диздар ( заповједник ) Хаџи-Мехмед, родом из града Дамаска обилно обогатио пошадши као пјешак у војни поход на Њемце, а прије тога је у младости једва преживљавао као надничар у Солуну, у Румелији. Прочитајте, не лијените се!
https://www.researchgate.net/publication/340619955_Ulomci_iz_osmanskog_popisa_Pozeskog_sandzaka_iz_1545_osmanskog_popisa_Pozeskog_sandzaka_iz_1579_zakonika_osmanskih_popisa_Srijemskog_sandzaka_putopisa_Mustafe_Alija_putopisa_Atanazija_Jurjevica_autobi Тако и уломак из Путописа Атаназија Јурјевића из 1626 ( у истом документу стр. 46) који потврђује да је у реченим касабама заиста било тако да на 200 муслиманских кућа вазда долази 20-40 хришћанских, гдје-што мађарских калвиниста и "расколничких" српских (мјесто Дарда), а гдје-што католичких ( Осјек, Ђаково, Брод ) који стоје под заштитом фрањеваца Босанаца.
У западни Сријем, данас Посавину, доведени су Шокци. Нису се Шокци тако нарекли тек у новој земљи, него су се тако знали и свуда по Босни. Наиме сви Босанци "латинске вјере" звани су ономадне Шокци. (Ево видео који показује како говоре Шокци
https://www.youtube.com/v/n8khZNOejcU). Шокци су до 1698 године били ондје малобројни у односу на муслимански живаљ, али су се послије повлачења Муслимана полако почели множити и бујати до колико их има данас.
Физалета Хафизовић писала је на тему Пописа санџака Пожеге и Пакраца; вриједно читања, књига кошта неких 8 евра
https://historiografija.hr/?p=26955 1660 Евлија Челеби описује границу са земљом Зринских ( Хрватском ) -
Ne nalikuje ni na utvrdu ni na opkop oko tabura. I visoka stabla poredana u području zasjeke ne sijeku nego ostaju na mjestu te je to
neprohodno šumovito područje zbog zapostavljanja vlasti. S unutarnje strane te Zrinske krajiške zasjeke na brežuljcima međusobno udaljenim dometom topa nalaze se varda-kule24, odnosno dojavne kule. Svaka je od njih dupkom puna mrskih i nečistih vojnika. S koje god da strane neprijatelj krene prema toj zasjeci, s neke od varda-kula opali top u značenju: „Stižu neprijatelji s osmanlijske strane!“ i potom u tren oka počne paljba topova s ukupno tristo šezdeset i sedam varda-kula od obala rijeke Mure, rijeke Drave i rijeke Save, kao da cijela Hrvatska gori, a to je takvo more ljudi i to su takva legla nevjernika da se u tren oka na mjestu na kojem je top opalio okupi sto tisuća nevjernika. Krajiški ih ratnici ( Muslimani ) ponekad zavaraju pa se negdje pojavi vojska, a kad topovi zapucaju, kroz neki drugi prolaz prođu pješaci i nahvataju malo plijena, dok neki ostanu i zarobljeni. Oni koji su se dočepali plijena moraju ga ostaviti, samo izvuku živu glavu. Eto toliko je to uređena i štićena zemlja.
--------------------------
1683 - 1698 води се велики Турски рат. Турци се одричу данашње Славоније али задржавају Поуње, то јест, Кладушу, Бихаћ, Нови и Дубицу који су некада били дјелом Хрватске. Чини ми се, да се је васколик муслимански живаљ из Славоније онда свалио у крајеве Кладуше и Бихаћа, али не могу тврдо рећи. Свакако овај рат проузрочити ће масовне демографске промјене.