Предраг Антонијевић може комотно да се пензионише, јер је направио своје животно дело, филм који дефинитивно улази у историју српске кинематографије.
Мислим да сада падају у воду све критике, или да кажем сумње, пошто је филм критикован на невиђено. Критика магазина Варајети, која је доста штетила имиџу филма, се показала бесмисленом и политички мотивисаном.
Посебно ми се свидео одабир глумаца, тј. што је узето доста глумаца из Републике Српске и што су дјеца из Дубице и околине, што даје на аутентичности говора. Очекивао сам да ће филм бити тежи, али и ту је нађена мера и успели су приказати неке од ужаса Јасеновца, а да филм ипак остане гледљив широј публици. Јер ипак није био циљ снимити хорор филм, са експлицитним сценама насиља. Вешто су урађене оне свене у којима сви страдали, јадан по један, улазе у воз смрти.
Наравно да увек може боље.
Мени, на пример, није било најјасније у који логор је одведена Дара након мајчине и братовљеве смрти. Да ли је исто реч о Јасеновцу или је у питању Јастребарско. После је ваљда поменуто да је то Стара Градишка. Дарин отац се ваљда исто налазио у Јасеновцу, тј. у Доњој Градини, пошто му онај човек говори да је Стара Градишка с друге стране Саве.
Дијана Будисављевић није баш јасно представљена. То је у реду јер филм намењен превсходно домаћој публици, којој је дијанин лик већ познат, али може изазвати конфузију код странаца.
Некако ми штрчи помињање границе "до Дрине" у говору који пред крај филма држи Макс Лубурић.
На пар момената усташама је излетао београдски нагласак. Јеврејка Бланкица, која брине о Дари, има крајишки нагласак. То не мора бити само по себи погрешно, мада је већа вероватноћа да је Јеврејка из Загреба или неког већег хрватског града.