Аутор Тема: Сењски стари обичаји крајем XVII вијека  (Прочитано 1490 пута)

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 586
Сењски стари обичаји крајем XVII вијека
« послато: април 08, 2014, 10:14:01 поподне »
 
СТАРИ СЕЊСКИ ОБИЧАЈИ


Извод из књиге Јанеза Вајнкарда Валвазора: Слава Војводине Крањске, 1687 година; Бесједа Бањалука , 2008.

     "Ускоци и Сењани, мушкарци и жене тврдо се држе својих старих обичаја. Ниједна жена није племенита, или нема мужа племића или часника,  не сме носити прегачу. У цркви се женама не даје столицанего морају са својим кћерима клечати на својим гробовима. А оне које немају својих гробовапотраже у цркви какав ћошак и тамо клече.
Што се вере тиче, сви су римокатолици, а држе мисе, црквене обреде и моле се на илирском, или словенском (...на језик народа Сења) језику. Имају осим тога много празноверних чудних навика, које се показују при погребима. Раније су покојнику прилагали колачхлеба и врч вина да би на дугом путу имао шта јести; облачили би га у најлепше и украсили прстењем, ланчићима и цвећем, као да је намењен венчању. Ако и данданас неко умре, саберу се жене из те куће и све рођакиње, па се поређају око мртваца који лежи насред собе и свака почне чудноватотужити над мртвим, а с тим да некако певајући са много речи и опширно набрајају покојникова јунаштва, част и славу, љубав за домовину и слично.
     Умре ли женско, тада мушкарци славе њену лепоту, стас, љубав за мужа, децу и родбину, њену милостивост за сиротињу и слично.
     Мушкарци седе жалосно у некој другој кући, замотани у плаштеве, и плачу, ама без јаукања; суседи и сродници који посећују, теше их саучеснички. Жене опет плачу уз јаке јауке, оплакују високим и некако певајућим гласом умрлога, баш се жестоко гребу, понекад толико да крв потече, и песницама се бију по раздрљеним грудима. Чупају себи косе и гурају у руке мртвоме и онда стављају себи у њедра. Ко ово види први пута, помислиће, да су скроз луде, бесне и безумне, или да их је обузео зли дух...
     Још чудније обичаје пореклом из слепог паганства имају на само Свето Вече. На тај дан позива господин или госпођа, младића илидевојку у госте ( који се у њиховом језику зову "гост"), као што су то чинили и њихови пагански преци, који су славили малика Бадњака. Зато ово Вече они не зову као други хришћани Vigiliam nativitatis Christi или Свето Вече, него Бадње Вече . Гране и лозу, који то Вече ложе, прво полију вином и оставе да сву ноћ гори. Међутим мора одређена особа стражарити поред момка што га зову бадњак и пазити да овај не би заспао.
     То Вече покривају сто белим од непријатеља отетим платном. Усред стола направе три гомиле венаца, сплетених од бршљана или зимзелена, и украсе их златним и сребрним прстењем и ланчићима; на сто поставе нешто пшенице и другог жита, хлеба, вина, свећа, меда и соли. За овај сто нико не сме сести, јер је био некада посвећен паганском Бадњаку, а сада Deo nato или Божићу, то јест Новорођеном Богу. Тако постављен сто остаје потпуно нетакнут до Света Трију Краљева.
     Када након те празноверне припреме прошле вечери пукне(?) Свети Дан, долазе горе поменути гости у време ручка и донесе колач хлеба и врч вина,украшен бршљеном и зимзеленом, и честита Срећан Божић или срећне Божићне Празнике. Приме га баш лепо и са радошћу. На то гост пољуби свакога у кући.Након ручка дарују госта новцем и још каквим даром, и једнако таквим колачем хлеба и врчем вина, обавијеним бршљеном; што све гост однесе кући.
     Ови обреди трају три дана и понављају се дневно два пута при ручку и вечери. Ова три дана нико не иде у посету осим позваног госта. На простору испред куће или цркве састајање није забрањено. Каква их год срећа или несрећа у току године снађе, све приписују госту и рећи ће да су имали срећног или несрећног госта; тај у том случају мора сносити сву кривицу.
     У ова три дана има свако навку да другога кога сретне загрли, пријатно пољуби и честита му срећан Божић или срећне Божићне Празнике. Чак и највећи непријатељи не одустају од овог обичаја и као да су највећи пријатељи Такође и на први дан Нове године добри пријатељи, мушки и женски без разлчике, исто се тако љубе и желе једни другима срећу. Али другачије није дозвољено никоме да пољуби нечију жену или кћи.
     И деца, дечаци и девојчице, имају посебне обичаје, да на први дан Нове године трче од куће до куће и носе јабуку у коју им утискају новац у вредност гроша, ко мање, ко више, како се коме свиди.
Десет дана уочи празника Јована Крститеља све девојчице и дечаци иду у вртове да плету венце од неких биљака. Мећу их на главу у нади да ће сву  годину провести без болести у глави. Да би избегле и друге болести, везују траком или свиленом нити једна другој руку и оне се поле зову куме. Када прође седам дана, скину ову траку или свилену нит и вежу на зелену грану дрвета тврдо уверене да су се тиме за ту годинуослободиле свих болести.
     У вереништву проводе понекад три, четири, па и пет година. Што дуже траје, могу очекивати већу част и славу. У вереништву вереница посећује кућу вереника и обратно, бринући се у њима за све као да су сопствене. Пошто због веће части вереништво тако дуго потраје, колико је могуће, то се више пута деси да од предугачке части многој почне да расте трбух. Због тога морају брзо пред олтар и да се узму. Ово су ипар ређи примери, јер веома цене и рачунају срамежљивост".
« Последња измена: април 09, 2014, 09:12:52 поподне Тимар »

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1236
Обичаји
« Одговор #1 послато: октобар 19, 2016, 12:19:41 поподне »
                                                          Обичаји
Обичаји су искуством и навиком створени начини понашања, који иако нису нигде написани, управљају целокупним животом и радом одређеног друштва. Они су уско везани за биће једне заједнице и сматрају се за њену посебну карактеристику, као њену етничку одлику. За једну од њихових најзначајнијих улога, сматра се стварање и очување идентитета једног народа.
Код примитивних људских заједница обичаји имају веома велику моћ. Код њих они обухватају и регулишу цео живот и сав рад. Нико ништа не ради мимо њих, а одступање од њих или њихово кршење се често кажњава строго. По обичајима се прима дете када долази на свет и васпитава. По њима човек ради све послове, обраћа се Богу, чува и лечи од болести, испраћа са овог света и води брига о његовом животу на другом.
Обичаји израстају из културе, предања, окружења народа или народа у којем се живи. Сви народи и сва друштва немају исте обичаје. Када се неко друштво потпуно прилагоди својим обичајима не напушта их без велике невоље. Чување обичаја значајно је за сваку заједницу о чему говоре и народне пословице: Боље је земљу продати него јој обичај изгубити, Боље је да нестане села него адета, Боље је да село пропадне, него у селу обичај. Обичаје карактерише конзервативност. Људи се држе обичаја, чак и када престану разлози за њихов опстанак или се заборави њихов првобитни значај и смисао. За непоштовање обичаја следују санкције неорганизованог друштва, као што су оговарање, бојкот, избегавање.
Променом економије, религије, културним напредовањем, доласком у додир са другим народима обичаји се мењају или слабе, замењују новима, губе императивну моћ или сасвим нестају.