Ово је једно од општих места наше традиције. Верујем да сте сви чули приче о отмицама невесте, а сигурно неки имају такву причу и у сопственом породичном предању.
Код мене је случај из веома блиске прошлости, тако да не спада у категорију непроверених породичних митова и легенди.
Радња се дешава између Другог балканског и Првог светског рата. Берански крај је ослобођен од османске власти, па су Шекуларци почели спокојно да одлазе пут Берана разним потребама. Тако и мој ђед, тада 30-годишњак. Идући кроз једно село (нећу именовати људе и топониме) загледао се у једну младу црнокосу, па се распитао чија је шћер. Кад се враћао истим путем за Шекулар, опет су се срели код њеног дворишта, па ту он започе неку причу. Тако је било неко време, сваки пут кад би он туда наишао, а гледао је да га пут што чешће туда наведе. Између њих је ту дошло до неке „хемијске реакције“, и он се једном одважи да дође до њеног оца и запроси ђевојку.
Њен отац је био виђени Васојевић, официр црногорске војске, а притом и од једне од војводских грана свог племена. Са друге стране, ми Шекуларци - прости планинци. С тога је сматрао да и нисмо баш нека крља да нам да шћер, па одби мог ђеда. Њему то не беше право, а ни ђевојци, те се они једном приликом кришом договоре да он њу отме и да се ствари тако разреше. У договорено време, једне ноћи, она је чекала са нешто спреме, и он на коњу сиђе низа страну, покупи је и назад за Шекулар.
Њен отац, иначе човек доста незгодне нарави, кад је чуо шта се догодило, са неколико својих рођака, сви наоружани до зуба, крену пут Шекулара и нађу кућу оног кога су тражили. Мој ђед је био јединац, тако да није имао браће која би му прискочила у помоћ, али како је наше село братственичко, ту се одмах окупи један број Ћетковића да виде шта хоће та васојевичка дружина. С обзиром да су били наоружани, мој ђед са пушком у рукама изиђе на свој праг да се с њима поразговори. Ђевојчин отац је изричито захтевао да му се врати шћер, што мој ђед одби. Пало је ту и нешто претњи и тежих речи, те они остали Ћетковићи похиташе да узму оружје и заузму бусије. Било је на ивици озбиљног крвопролића. А које се сигурно не би ту завршило, имајући у виду могуће касније кругове освете.
Но, у прави час изиђе и ђевојка, стаде поред свог момка, ухвати га под руку и рече свом оцу да је ту својом вољом, да се хоће удати за њега и да се дома не враћа. На крају њен отац попусти, и разиђоше се. Обично би у оваквим случајевима дошло до неке врсте измирења, те би се ушло у кућу и све средило уз коју чашу ракије. Међутим, отац је остао јако љут због овога и до тренутног измирења није дошло. Односно, он се није никад честито ни одљутио. А брз редослед догађаја, рат који је убрзо почео, није ни дозволио да ствари слегну.
Њега су, мог прађеда, Аустро-Угари интернирали у логор у Мађарској, одакле се није вратио. Причали су они који су логор преживели, да се разболео и умро. Био је страствени пушач и причали су да је порције хране мењао за дуван, те да је јако мало јео и брзо окопнио...
А главни јунаци догађаја, моји ђед и баба, после рата су живели дуго и срећно и изродили деветоро ђеце...