Тачно је, била ми је намера да вас мало такнем зато што ми је прича деловала тендециозно и даље сам тог става.Иначе сам неко ко покушава да сагледа историју чисто посматрачки,објективно и зато ми немојте инпутирати било какве погледе на свијет.Не кажем да су наши били цвећке, мислим на православну цркву, али ви само што не аболирасте Ватикан само зато што не нађосте никакве доказе у папирима је у најмању руку наивно или тендециозно као што рекох раније.Пошто видим да сте интелектуалац онда још више вјерујем у вашу намјеру да наводите воду на своју воденицу..Значи наивни нисте.А ђе вам у вашим објашњењима нестадоше фрањевци?
Компликовани односи нас и Ватикана су познати и неспорни. Нити ја браним/нападам Ватикан, нити ми је то некакав задатак. Проблематика је у томе што се на целу ту област гледа скоро па искључиво само кроз призму 20-ог века и улоге Римокатоличке цркве у геноциду над српским народом у НДХ. Огроман број људи има проблем да се помери из тог периода у неке раније периоде када ти односи нису било толико лоши каквим се данас представљају односно били су као и данас комплексни у неким другим оквирима и из неких других разлога. Видимо и сада да су
тренутно односи Ватикана са СПЦ добри и то је доказ да се ради о једном амвивалетном односу који је кроз историју ишао од доброг ка горег до потпуног прекида па опет до дијалога, итд.
Даље, на науци је да изнесе доказе у неком облику. Уколико таквих доказа нема, онда Ви или ја имате право да формирате мишљење о нечему на основу личног поимања али то је онда субјективно мишљење једне особе, а не научни доказ, иако наравно ни једно научно истраживање из духовних области није ослобођено каквог-таквог субјективизма јер сви смо живи људи од крви и меса.
Једноставно не може перцепција једног истраживања да буде таква да се на почетку постави ЦИЉ и онда се траже докази, аргументи и сл. који за обавезу имају да докажу тај циљ. Неко је то већ лепо написао. Могу да се поставе одређене хипотезе (уколико Х, онда С и сл.) па да се оне квантитативно или квалитативно испитају на своју исправност, али не може да се направи практично ДОГМА која не сме де са доведе у питање. Такав приступ наука не признаје, а тога данас има како у Србији, тако и у Хрватској где нпр. не смете никако да доведе лик и дело Фрање Туђмана јер вам онда прети озбиљна шанса да друштвено будете изгнати на маргину. То је само један пример, наравно има их хиљаде.
Имате и онај приступ Карла Попера да обавеза науке није да нон-стоп прави некаква нова открића, него да постојеће важеће хипотезе обара и на тај начин успоставља нове или оснажи већ постојеће.
Што се тиче питања око фрањеваца, у мом истраживању они не играју велику улогу, али играју језуити. Мислим да су фрањевци доста озбиљнију улогу играли у Босни и тамошњој католизацији становништва али нисам се озбиљније бавио том регијом да би могао нешто више о томе да напишем. Вероватно овде има људи који могу доста више о томе да напишу.
Цело ово писање је у ствари одговор на ову причу око "родослова" патријарха Пајсија као пример како не може и не треба да се ради.
Неродимац: лепо сте навели Косовску битку која нам је усађена. И то је добра тачка јер баш ту се види утицај народног предања. Ми смо сви одрасли у уверењу да је Вук Бранковић издајник, иако је наука давно доказала да то није тачно. То Вам показује колико народно предање (уверење) може да буде погрешно. Тако Вам је и та прича са Немањом и Ликинијем. Једноставно нека врста предања која је настала вероватно из потребе да се династији Немањића додели некакав вишевековни континуитет. Неко је то унео у један летопис и онда се то путем што предања, што преписивачком делатношћу преносило даље и тако дошло и до патријарха Пајсија.