Аутор Тема: Роксандић - Ђурђевдан, Живаја, Банија  (Прочитано 371 пута)

Ван мреже Драган

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 90
  • I2- PH908>FT14506>Y52621
Роксандић - Ђурђевдан, Живаја, Банија
« послато: јун 11, 2020, 04:39:25 поподне »
Приметио сам да на форуму непостоји тема о роду Роксандића. Започео бих ову тему једном мудром изреком нашег Светог владике жичког Николаја Велимировића:
              „Док је год у једном народу, као и у једном човеку, душа жива и јака, дотле ништа није изгубљено и ништа није мртво, што је прашином посуто“.
Род Роксандића је не тако мали род крајишких Срба који су живели на просторима Баније и западне Славоније, до краја двадесетог века, односно до краја трагичног рата (1991-1995), изазваног сецесијом западних југословенских република. 
Роксандићи, слава Ђурђевдан, Живаја, Банија, је девојачко презиме моје бабе (мајке, моје мајке) Милице Томић рођене Роксандић, рођене на Велику Госпојину 1895 године у селу Живаја на Банији.
Због лепих успомена на моју бабу Милицу и целу њену породицу, одлучио сам да отворим ову тему и да уз вашу помоћ покушамо да осветлимо прошлост овог крајишког рода.
Срби су насељавали западне крајеве свог етничког простора још у предтурском времену,  о чему сведоче три српска манастира: Крупа (1317 године), Крка (1345. године) и Драговић (1395. године).
                    Породица Роксандић (слава Ђурђевдан) која је живела у селу Живаја на Банији има упамћено породично предање да су се на Банију доселили из Лике (вероватно око 1700 године), прецизније из околине Коренице.
На Банији су се највероватније населили у околину Глине, а тек после 1820 године (средином XIX века), једна породица је дошла у Живају.
             На почетку бих овде поставио цитате о Роксандићима са форума да би се налазили на једном месту.

Будућност припада онима, који се најдаље и најдуже сећају прошлости.  (Фридрих Ниче)

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9773
Одг: Роксандић - Ђурђевдан, Живаја, Банија
« Одговор #1 послато: јун 11, 2020, 06:52:46 поподне »
С обзиром да је у питању не тако често презиме, присутно углавном код крајишких Срба, може бити занимљив податак да на 23andme има неких Роксандића R1a-M417.

Ван мреже Драган

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 90
  • I2- PH908>FT14506>Y52621
Одг: Роксандић - Ђурђевдан, Живаја, Банија
« Одговор #2 послато: јун 12, 2020, 05:40:58 поподне »
Видео сам ваш пост од  22 јула 2018, 05:23:59 поподне а такође и пост истог дана где кажете следеће: "Штета што Роксандић није оставио више података. Али чињеница је да је то презиме карактеристично углавном за крајишке Србе. У поклапањима Кончара постоји једна страна фамилија, која међу презименима има и Роксандиће из Глине. Ипак, судећи по локацијама то није иста породица (једни су из Аустралије, други из Канаде)" мада нисам схватио  у којој земњи живи тај једини тестирани Роксандић до сада.
                     О Роксандићима је говорио и наш члан, историчар Петар Демић у посту од 12-ог фебруара 2017 где каже следеће: "Према попису СР Хрватске из 1948. године, на подручју Баније пописано је преко 90 кућа Роксандића. Десет и више кућа имали су у Балинцу (17), Брђанима Шамаричким (16), Шашеви (10) и Швракарици (10).
Према подацима из шематизма Горњокарловачке епархије из 1883. године, Роксандићи у Горњој крајини славили су Никољдан и Ђурђевдан.
Роксандићи су на Банији потврђени 1751. године, када се помиње Тодор.

Осим на подручју Глине (Балинац, Боровита, Влаховић, Мајске Пољане, Мали Обљај, Ново Село Глинско, Шашева, Шибине), Роксандића је на Банији било и на подручју Вргинмоста (Катиновац, Цремушница), Двора (Брђани Шамарички, Горичка, Горњи Јаворањ, Љесковац, Рудежи, Унчани, Швракарица), Костајнице (Горња Ловча, Живаја, Костајница, Превршац, Росуље) и Петриње (Бистрач, Глинска Пољана, Петриња, Суња).

                           Петар такође у посту од 22-ог јула 2018 каже: "Роксандићи су углавном Банијци или Славонци.
Што се Баније тиче, само на подручју Глине (Балинац, Боровита, Влаховић, Мајске Пољане, Ново Село Глинско, Обљај Мали, Шашева, Шибине) било је преко 40 кућа Роксандића 1948. године. Сви огранци осим овог из Новог Села Глинског су православни, дио њих слави Ђурђевдан, а дио Никољдан. Што се бројности тиче, предњаче огранци из Балинца (17 кућа 1948. године) и Шашеве (14 кућа), који су потврђени у тим селима још 1772. године (осим њих, потврђен је и огранак из Мајских Пољана). Осим на подручју Глине, Роксандића је на Банији било и на подручју свих других општина (Вргинмост, Двор, Костајница, Петриња, Сисак)".
                    Такође у ПП коју ми је послао Петар 07. јануар 2019 соји следеће: „Што се тиче Живаје, имам пописе крајишника из 1807. и 1819. године и у њима нема Роксандића“.  На основу тога сам закључио да су се Роксандићи у Живају доселили после 1820 године.
                       Platin у свом посту од 15-ог децембара 2019 на теми "Пакрац" каже: "Списак је коначан, обухвата презимена поменута у књигама рођених 1828 - 1849, 1875 - 1895.
Осим наведеног Пакраца, у парохију спадају и села: Јапага, Клиса, Крагуј, Омановац, Шеовица". Под словом Р има уписану породицу Роксандић.
                        Amicus у свом посту од 06-ог октобара 2017 на теми о покољу Срба у глинској цркви 1941. године каже: "непосредни извршиоци и саучесници: "110. Роксандић Јосе Никола".
                                 На основу онога што је до сада написано, Роксандићи имају следеће славе:
Роксандићи                из Мајских Пољана                                  славе Никољдан
Роксандићи                из Балинца и Шашеве (Глина)                 славе Ђурђевдан
Роксандићи                из Брђана (Двор на Уни)                          славе Никољдан
Роксандићи                из Новог Села Глинског                                       католици
Роксандићи                из Швракарице и Рудежи  (у вези су са
                                    Роксандићима из Брђана)                               славе Никољдан
Роксандићи                 из Живаје (Костајница)                           славе Ђурђевдан 
То би било све шта се о Роксандићима писало на форуму.
Будућност припада онима, који се најдаље и најдуже сећају прошлости.  (Фридрих Ниче)

Ван мреже Драган

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 90
  • I2- PH908>FT14506>Y52621
Одг: Роксандић - Ђурђевдан, Живаја, Банија
« Одговор #3 послато: јун 28, 2020, 10:35:40 пре подне »
                                                        Ж И В А Ј А - географски опис
Војин Дабић каже „Од појединих докумената о досељавању становништва на ово подручје, у Банију, постоји један из 1687. године. У том документу хрватски бан Никола Ердеди позива загребачког бискупа Мартина Борковића да дозволи насељавање Срба по Бовићу и кирину, гдје су се налазили бискупови поседи. Нешто касније петрињски гроф Фрањо Ердеди, године 1693. поставља кнеза Петара Драшковића за главара Србима у Слабињи и другим околним местима“.
                     „У Доњој Банији имала је своје поседе породица хрватских великаша Кеглевића. Због својих поседа око Блиње они су се стално сукобљавали с Турцима. Због тога хрватски племић Петар Кеглевић насељава српске породице око Петриње. Године 1697. доводи Србе у Кривају. Исте године Срби се насељавају и око Суње. Двије године касније, 1699. године, насељена је Живаја“.
                        Многа насеља на Банији су добила називе по потоцима. Ако поток има воде током целе године, тј. ако је „жив“ онда му се неретко даје назив Живаја. Тако је најдуже друмско насеље на Банији, ЖИВАЈА добило име. Али ако је поток сиромашан водом па пресушује или слабо тече, онда му приличи име СЛАБИЊА. Кривудави поток често ће носити назив КРИВАЈ.
                               Живаја се налази на надморској висини од 99 м, са географским координатама северне географске ширине 45° 14' 45.60", и источне географске дужине 16° 43' 22.80" Налази се на путном правцу између Дубице и Суње село је дужине око 7. км. Живаја је једно је од најдужих села на овој регији, па и шире. Простире се на око 40 km2. Могло би се рећи да је својим положајем, заједно са матичном општином Х. Дубица, смештена у простор између двију река, Саве и Уне, које својим током ограничавају простор у облику потковице. Село је „ушореног” типа и куће су у правилном низу с обе стране цесте. Цеста је свим својим делом готово равна. Тек на неколико места се налазе врло блага, голом оку готово неприметна два, три, могло би се рећи „успона”. С десне стране, паралелно с саобраћајницом у правцу југоисток северозапад (правац Дубица- Сисак) протеже се железничка пруга, удаљена од  цесте на око 400 м. Тај део између пруге и цесте је готово идеално раван и низински део. Десно од пруге у истој равни, наставља се низијски дио око 1,5-2 km, све до великог шумског господарства које се опет протеже у истој низини до реке Саве. Леви део уз цесту око 50-100 m је такође иста раван на коју се надовезују благи брежуљци висинске разлике не веће од 10-20 m у односу на село и ову раван, и не сувише стрми, Живајско брдо. По изласку на те брежуљке поново се простире равница, висораван која се протеже око 4-5 km и спушта у поуње.
                                     До 1995. године село је било препознатљиво по свом заштитнику, православном свецу св. Илији, који се већ традиционално обиљежавао сваког 2. августа у години у виду празника села и окупљања великог броја људи (збор). Тај дан, па чак дан или два раније, домаћинства су примала своје госте из разних крајева. „Светом Илији“ како би они то говорили, окупљали су се у централном делу села на платоу Цинтор где је некад стајала црква посвећена истом свецу (саграђена 1885, срушена 1942). Историчар Филип Шкиљан каже (2008 год) следеће „У Живаји је постојао православни храм светог пророка Илије саграђен још 1885 године. Усташе из села Стаза срушиле су га крајем 1944 године. Рушевине цркве развучене су након 1945 године.Након другог светског рата у мест је постојала само звонара, која је стајала уместо цркве. Године 1989 започета је изградња нове цркве. У извештају владе републике хрватске од 01. Априла 1996 године, стоји да је црква на северној страни закључана, а да су на источној страни врата разваљена. Иконе су биле разбацане по храму. Један део икона је остао неоштећен на иконостасу. Међутим 24.јуна 1997 године црква је минирана и уништена у потпуности. Данас се у Живаји на северној страни цесте виде рушевине цркве. Звона су постављена на дрвени оквир и стоје насупрот разореној цркви“.
                            Послије II свјетског рата становништво се у селу бавило углавном пољопривредном производњом и сточарством као основним гранама. Земља се обрађивала на врло примитиван начин, помоћу животиња и с много људског рада. Била су то уситњена домаћинства, са малим бројем стоке и ситним земљишним парцелама. Захваљујући свом врло тешком раду људи су успели преживљавати и опоравити се од великих страхота рата. Цело село је било у згаришту и порушено од стране усташа и павелићеве НДХ власти. Продуктивност је била врло слаба, а свакодневни рад тежак и напоран. Због близине градских центара (Сисак, Петриња, Загреб) и постојања саобраћајне повезаности са тим градовима, развиојом индустријализације, крајем педесетих и почетком шездесетих година прошлог века, људи су све више одлазили на рад у фабрике. 
                                Кроз село Живаја пролази саобраћајница категоризована као државна цеста и носи ознаку Д224. Жељезничка пруга која пролази паралелно са селом, удаљености око 300-тињак метара од грађевинске зоне села, сврстана је у категорију пруга од значаја за међународни саобраћај. Изграђена је још давне 1889. године када је грађена траса Суња—Новска—Славонски Брод. Као пруга припада дијелом жељезничком правцу пруге на X паневропском коридору службене ознаке М1, а овај дио пруге (огранак) носи ознаку М104 и пуни назив јој је Загреб Главни колодвор—Сисак—Новска. Даљи правац ове пруге је: Винковци, државна граница, Србија. Село Живаја је мјесто које има станицу за локалне возове на тој траси. Удаљеност села Живаја од Ауто-пута Д4 је 30 km, од Дубице 6 km, Костајнице 18 km, Сиска 35 km, Загреба 88 km, Бањалуке 92 km, Београда 310 km Удаљеност Лоњског поља ваздушном линијом је свега 6 km, тако да се веома често и овде виде птице становници парка, као и гнијездилишта рода.


                   

                                 
Будућност припада онима, који се најдаље и најдуже сећају прошлости.  (Фридрих Ниче)

Ван мреже Драган

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 90
  • I2- PH908>FT14506>Y52621
Одг: Роксандић - Ђурђевдан, Живаја, Банија
« Одговор #4 послато: јул 05, 2020, 06:26:59 пре подне »
Ову причу сам саставио од постова које је корисник под шифром "Дјед" качио на форуму сајта „Kraina forces.“ Нажалост форум је пре више од годину угашен.

                                      Сјећање старог дједа на Банију
                              „Шта ми недостаје?  Све! Деси се тако да шетам Кнез Михајловом, у неке хладне јесење дане... а онда са неког ћошка допре до мене мирис печеног кестења, а мене душа заболи. Неђе близу моје Живаје у брдима, био је кестењар... е а кад би моја мати отишла нама накупит кестења неби се враћала без десет кила, а ми онда удри, пеци, једи.
                   Чудноваст ти је старији народ, ако му неко не оправи писмо, не јави се телефоном, мам почне промишљати да се ђе коме или коме његову није шта ружно десило. Удаљени смо многи једни од других. На едној страни родитељи, дјеца на другој, рођаци и комшије јопе на трећој...Само Господ свемогући јопет нас скупит море.
                      Неђе неку ноћ сам пробаза тамо нашим крајем. Иша сам ка тражити лугара да ми дознаку за дрва направи, а он јопе, врази шњим, умака прије но што сам стига. Изода сам се за њим по цијелој Банији. Многе чобане видијо, начинили оне колибе, замаскирали се свежом бујади, и олисталим грабовим гранчицама. Сиђа на оном пању у Гају и гледа доље на баре и ко зна колико би трајало да се не чу воз уз тријесак и не пусти писак те ме разбуди.
                      Некако сам најволио, кад оно код нас баш припече, извалити се под орај. Некако ми пода њим био најдебљи лад. Начинио сам био и сто пода њим погдјекаде сам и жгањце под њим поијо, а кад оно озго упече, ондак баба изнесе подмете да се разгалимо, а кувала је баба малтене од Ђурђевдана до Митровдана, сва су је чељад вољела. Кад би се оклен скаква пута вратио прва окрепа  ми је била подмета у љетном периоду, а ако би киша искренила, тад сам се ја зна испети на штагаљ и мирисати траву.Вирно би ондак кроз расушена брвна есул се тежаци у пољима на вријеме склонили од љетна пљуска.
                        Чим се извалим и прео очију метнем шкрљак, мам сам тамо, ил под орајом јал под крушком иза кулице... Погдјекаде седим на сточићу у башчи док се баба бочи са травом у гредици. Дочекујем школарце подбочен на стакете... Погдјекаде испраћам пијаног кумића Илију...  Зна је, јадан сам ти зањим, чим ме спази да сам боље воље, сврати да ме штагођ ка приупита. Каки гођ да је одговор, он и даље замајава све док га не приупитам дал би попио коју. Није никада дозвољава  да га поново исто приупитам. Још би ми река да гледам да у влаши не буде една чаша. Дава сам ја њему и више да попије ал је зна бити наврзан и тешко сам га се рјешава кад више увати.
Штаб ви сад ћели од мене? Да вам ја сад ође диваним  како сам се са бабом доманђава. Давно је то било остарјело се па се заборављело.
А било је тога па да. Романтично ал на други начин. Кад је носила кетен и конопље намакати у ријеку, а ја озго с косице провирива  ел сама ил јој мати шњоме. Ма нећу више ни ријечи  о томе.
                           Сједимо тако око казана, гледамо едни у друге, сјетимо се сретније дана и времена... Како кои казан изађе и кад кушамо оно зера  да дадемо оцјену ишћераном казану, тако почнемо и гласније диванити. Чудо Божје је та наша ракија. Свађе је приспјела. С њоме чељаде море и у радости и у жалости. Јал се пиле излегло, јал овца ојагњила, јал кобила ождријебљела, наздрављало се њоме. Вамо јопе, ако се женило, удавало, рађало јопе се с њоме наздрављало. И о укопу, за покој душе, јопе брез ње није ишло. Ондак се још знало и споменути, да ет један није ни слутио кад је пека да ће се за душу његову пити. Кад чељаде треба каке куражи, ваља зера ракије кушати. Кад јопе треба души смираја, и туј је ракија... Сјетимо се тако и Бранина казана и његову судбину опричамо. А лако је разазнати његов казан. Дела га је чувени Сисачки мајстор Милардовић и на сваки је, по жељи домаћина, исцрта и исписа нешта по домаћиновој жељи. На Бранином казану, својијем сам очима гледа, писало: Своме Средњем Сину Савану. Биле су туј  још исцртане шљиве, а винта за окретање  је била месингана. Ма позна би га међ иљаду другије казана. Неко је река да није било онога натписа, моребит  да би га и вратили... А ракија у њему печена, вавије је била укусна.
                            Сјетимо се и гарава тигања из кога смо јели прженије јаја на продимљеној сланини, и жгањаца из велике дрвене здјеле зачињене са врелом масти или врућом вареником.Сјетимо се својије урамљених војничких слика и слика са друговима из завршних разреда из школе и са зборова код нашије цркава. Ријека и потока и свега што се око њих догађало. Млинова на које сам џакове жита на парипу возио... Недам ја, да оно све у купине зарасте, да је паветина и автовина прекрију. Сјетимо се и сјећамо и старије  заната и алата. Старије банијских кућа са баџама и оније плејнатије пјетлова на крововима што су показивали смјер вјетра. Сјетимо се дрвеније кола са гобељама, на којима смо љетину кући довозили, а у задње вријеме нам служила ка драги сувенири на којима смо држали цвијеће и по коју жуту и зрелу мисирачу. Сјетимо се наших старих јела, наше попаре, цицваре, жгањаца, крпица, таране, врскије жмара..."
        Наставак у следећој поруци.

Будућност припада онима, који се најдаље и најдуже сећају прошлости.  (Фридрих Ниче)

Ван мреже Драган

  • Члан Друштва
  • Шегрт
  • *****
  • Поруке: 90
  • I2- PH908>FT14506>Y52621
Одг: Роксандић - Ђурђевдан, Живаја, Банија
« Одговор #5 послато: јул 05, 2020, 06:29:14 пре подне »
"Лијепо ли је на Банији било живљести, наради се чељаде кроз ова три годишња доба, засије, окопа, покоси и кад сву љетину спреми дође и лијепо зимско доба, кад се у свему томе море мало и уживат и опушћати се уз ватрицу и брано друштво... Рашчисти се снијег по авлији, нарани оно благашца, па засједи крај топле вуруне.Онда у тој беспослици чељадету свашта на ум знаде пасти. Планирају се којекакве седељке и прела, кушају се којекакве ђаконије, оцјењује ракија и оно што се од меса начинило. Крену дивани о старим ајдуцима...
                           Скоро сваке вечери пробазам по Банији. Некадак кренем пјеве од широке цесте кроз Растовицу, погдјекад се убацим коме острага у кобацу са непроданим телетом, неки пут зајашем на путину, некада аутобусом, некада са ћиром и оним касним што раднике из жељезаре вози...
Попричам са нашим свјетом о свему и свачему. Сретнем их из свују села са Баније. Сјетимо се старије стаза и другарства.Приупитамо се за здравље, попије се по која, погдјекаде се и пјесма поведе... Е, ал кад се разбудим, буде ми криво и што сам се пробудио“.
                          Лијепо је са својим народом па иако је само у сну. Надам се ја још ногом проћи по старијем стазама. Поглећу нође с моста дал се ко прикрива у мом врбику.Нека наших ријека, нека само теку и наше тајне чувају. Да смо и њих понијели не би се имали чему враћати.
                   Ој Банијо ноћас си далеко, ал знај добро нате мисли неко!
Будућност припада онима, који се најдаље и најдуже сећају прошлости.  (Фридрих Ниче)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Роксандић - Ђурђевдан, Живаја, Банија
« Одговор #6 послато: јул 05, 2020, 03:25:52 поподне »
Живаја се налази између две мале речице, Криваје и Липовца. У селу и околини је још пуно мањих поточића (један носи име Живаја) и извора. Најпознатији извор је Перковац, насред села, те Вукмиров извор, Башића извор, и легендарни Јарак, крај куће Воркапића. Врло је интересантна легенда о самом називу Живаје. Кажу да је некада ту постојао староримски град Смрдељград, или Стара Живаја. Прича се да је у та давна времена тим крајевима харала КУГА и уништила цели Смрдељград. У време кад су се ти предели насељавали Србима, негде 1697. године, наишла нека комисија да оцени да ли куга још хара Смрдељградом. Прелазећи мост преко речице Криваје, рекоше да се Смрдељград може поново населити јер су сви помрли, да нико није остао жив. Одједном, испод моста изађе једна баба и узвикну: „ЖИВА ЈА! ЖИВА ЈА“! Тако власти населе ново место, које доби назив ЖИВАЈА