Чујем да данас многи Титово време памте са сетом – ех, била су добра времена. Не мали број људи ламентира над тим годинама. Ево једног примера:
Не кажем. Памтим и ја како се тада живело. Са једном, очевом платом, могли смо живети сасвим пристојно. Ничега није мањкало. Одећа, обућа, храна, школска опрема, све плаћене обавезе, без страха од неког судског извршитеља. Летовање на мору, без неког устезања. Ауто, отац је и у продавницу ишао аутом. Ишло се барем једном седмично на породични ручак у ресторан, ишли смо на излете овамо и онамо сваки викенд. Нама деци су куповане књиге, играчке, спортска опрема, све што бисмо хтели. Прослављали су се сви могући празници, богато...
Ипак, да ли је то оно што је достојно човека?
Како'но написа Бећковић:
Ком је живот највиша светиња
И све оно због чега се живи
Све то није достојно живота
Због тога се не мораш рађати...
Памтим да је главна замерка мог оца била та што Титова политика на дуге стазе уништава Србство и да ће време показати колико је таква његова политика и подршка његових подрепаша погубна.
Данас, можемо бити паметни генерали. Видимо шта су последице те Титове државе и политике. Моје је мишљење да је узрочник корак даље у прошлости, краљ Александар и његове мегаломанске југословенске идеје. Тито је само једна значајна карика тог трагичног ланца.
Многи од нас овде на форуму су један део живота проживели као Титови савременици, многи нису, али су чули приче од старијих. Поделите по неку своју причу из тог времена овде