Да не буде више рата
Шапнула је Дрина Сави
једну причу о поплави.
– Ријешила сам, Саво, сестро,
да се врати све на мјесто.
Излићу се из корита,
потопићу поља жита.
Путеве ћу потопити
и кровове све прекрити.
Да подсјетим срца многа,
шта је братство,
шта је слога.
И границе избрисаћу,
да измирим српску браћу.
Јер тек онда кад изгуби,
брат ће с братом да се љуби.
Брат ће брата да помаже,
брат ће с братом да се слаже.
И сазнаће срца многа
за једнога оца – Бога.
Да се њему они моле
и Хрвата, брата воле.
Да потеку са усана
молитве за Муслимана.
И да воле браћу борце,
Македонце, Црногорце.
У молитви свак’ помене
браћу нашу, све Словене.
Да се брат са братом дружи,
пријатељску помоћ пружи.
У невољи да се сјете
један другом да долете.
То су, Саво, жеље моје,
да се врати све на своје –
Дрина рече, па потече.
Причекај ме, Дрино, водо,
поћи ћу и ја са тобом.
Потецимо ми заједно,
нека буду сви ко једно.
Нек науче да се воле,
Богу оцу да се моле.
Нек се сјети брат свог брата,
да не буде више рата.
