ПРУЗЕТО СА БОШЊАЧКОГ ДНК ПРОЈЕКТА
Презиме: Тарахија
Мјесто поријекла: Почулица, Витез (најстарији познати предак)
Лабораторија: YSEQ
Тест: WGS+
Y ДНК хаплогрупа: R1a-Y289137
Филогенетско стабло:
https://www.yfull.com/tree/R-Y289137/Након обављеног теста којим се секвенцира цијели геном, тј. WGS+ код компаније YSEQ, тестираном Тарахији утврђена је хаплогрупа R1a и њена грана Y289137 (R1a-M458-L1029-Y289137). Дакле, мушка линија тестираног вјероватно води поријекло од раних индоевропских популација које су се шириле источном Европом током 5–3. миленија п.н.е., највјероватније у оквиру степских заједница понтско-каспијског подручја. Током времена, гране ове лозе постале су дио прото-балто-славенских, а касније и западнославенских популација сјеверно од Карпата, на просторима данашње јужне Пољске, западне Украјине и источне Словачке. Током славенских сеоба у 6. и 7. стољећу н.е., потакнутих демографским растом и слабљењем римске власти на Балкану, носиоци ове лозе прелазе Карпате и селе се према југу, у балканске крајеве. До раног Средњег вијека, ова очинска линија постаје у потпуности уклопљена у формирајуће јужнославенске популације централног и западног Балкана, укључујући и простор данашње Босне и Херцеговине, гдје се одржала до данашњих дана. У јужнославенским базама података, Тарахији су генетски најближи православци Спајић из Рогатице и Зековић из Шавника с временом до заједничког претка најкасније прије 700 година.
Осим Почулице, ово презиме се такође среће и у мјестима Прњавор и Толовићи код Витеза, Подовом код Травника, Будмолићима, Бегановима код Хаџића, Аргуду, Оџацима и Свијенчи код Коњица, Јабланици код Трнова, као и у градским средиштима наведених општина. У свом дјелу о Коњицу, Јусуф Мулић каже да је презиме Тарахија вјероватно настало од турске ријечи tarih што значи натпис, односно tarahi, што означава оног који исписује натписе. Говорећи о жумберачким ускоцима, Скарић доводи презиме Тараш у везу с истоименим породицама из Старе Херцеговине. Тараше спомиње у Славогостићима код Равног (Требиње). У Гатачкој Површи има село Тарајин До које је наводно названо по неком Станиши Тараји. Такођер, презиме Тараило из села Гола Главица код Требиња би могло бити поријеклом из Гацка. Исто се у Бобанима у Херцеговачкој Шуми код Требиња налази насеље Тарашица. Скарић даље наводи да би изворна презимена свих ових родова могла бити Тарахија и Тарахило. На веб страници Музеја Босанског краљевства се у чланку о некрополи у Бољунима код Стоца у епитафима стећака спомиње извјесни Тарах Бољуновић. Његов син, Милиша Тараховић, помиње се као катунар катуна Болуни у дубровачким документима из 1477. г.
Најстарији познати предак у Почулици је Шериф, рођен око 1870. г. Имао је сина Јусуфа (1900-1974) који је био имућан и посједовао је земљу између Почулице и Прњавора, тј. између опћина Витез и Зеница, гдје и данас живи дио његових потомака. 1960-их година је обавио и хаџ, тј. ходочашће у Меку. Јусуф се помиње у књизи Властимира Јовића као муштерија за куповину коња код посљедњег зеничког ханџије, Хамдије Шестића. Укопан је на мезарју Почулица. Јусуф је имао брата Дервиша, тежака, који се спомиње као судионик котарске и окружне скупштине у Травнику. Од осталих Тарахија у селу Почулица помиње се 1913. г. и мутевелија Мехмед, а такођер и ефендија Мехо, имам џамије у Почулици 1921-1922. г. (могуће иста особа).
Према породичном предању, тројица браће су наводно средином 18. стољећа побјегли из околине Невесиња јер су убили неког православца. У сиџилу невесињског кадије спомиње се око 1750. г. Алија Тараџи, а такођер Селим и Хасан Тараџи у Сопиљу код Невесиња. Према истој предаји, један од предака Тарахија се потом доселио у подручје Тушила на планини Височица и од њега потичу Тарахије у околини Коњица. Други предак се тада доселио на подручје Тарчина и од њега потичу Тарахије у опћини Хаџићи. Трећи предак се преселио негдје на подручје Лашванске долине, да би касније прешао у Прњавор, а један од његових потомака је населио Почулицу.
РЕФЕРЕНЦЕ:
Бошњачки ДНК Пројекат
Јовић, Властимир. Зеница које више нема (репортерске слике старе Зенице). Зеница, 1998. г.
Мулић, Јусуф. Коњиц и његова околина, старосједилачки родови. Сарајево, 2005. г.
Музеј Босанског краљевства. Бољуни.
https://muzejbosanskogkraljevstva.ba/boljuni (приступљено 13. децембра 2025. г.)
Скарић, Владислав. Одакле су жумберачки ускоци. 1924. г.
