Аутор Тема: Сукоби Срба и Турака кроз историју  (Прочитано 1204 пута)

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3810
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Сукоби Срба и Турака кроз историју
« послато: август 28, 2018, 09:38:33 поподне »
На овој страници википедије се налази списак ратова и битака које су обележили српско турске сукобе кроз историју и који су са прекидима трајали 600 година. (од 1312. до 1913.)
https://en.wikipedia.org/wiki/List_of_Serbian%E2%80%93Ottoman_conflicts
Историја српско турских сукоба јe почела још 1312., битком код Галипоља:
Битка код Галипоља одиграла се 1312. године између Срба и Турака. Завршена је поптупном побједом Срба које је водио велики војвода Новак Гребострек.
Напредовањем и освајањем градова у Малој Азији Турци долазе до идеје да пређу у европски дио Византије што убрзо и учине под вођством Халил-паше. На наишавши на отпор византијске војске Турци почињу са пљачком по Тракији, заузимајући мање градове.
Византијски цар Андроник II у недостатку сопствених снага се одлучује да у помоћ позове свог зета српског краља Милутина, који се одазива позиву и шаље му свог најбољег војсковођу Новака Гребострека и 2000 тешко оклопљених коњаника.
Српска коњица је брзо стигла у Тракију и затекла је Турке како опсједају Галипоље, гдје се битка и одиграла.
У силном налету тешко оклопљена српска коњица разбила је турску војску веома брзо не дозволивши Турцима да побјегну на своје лађе.
Губици турске војске били су катастрофални од преко 2000 војника у животу је отало тек неколико десетина, а и сам турски војсковођа Халил-паша је изгубио живот.
Овим поразом је за неколико деценија одгођена турска инвазија на Балкан, јер, иако је Византија била немоћна и неспремна за рат, постојала је српска држава које је у то вријеме неоспорно била најјача сила са обе стране Мраморног мора и мореуза.
https://sr.wikipedia.org/wiki/Битка_код_Галипоља_1312
https://cdnb.artstation.com/p/assets/images/images/002/998/505/large/darko-stojanovic-novak-grebostrek11.jpg?1468308141

Новак Гребострек
Новак Гребострек је био велики српски војвода у Српском краљевству у раном 14. веку, за време владавине Стефана Уроша II Милутина (1282—1321).
Краљ Милутин послао је 1312. године војску под командом Новака да помогне Византији у борби против Турака. Одред под вођством великог војводе Новака провео је годину дана у успешној борби против Турака у Малој Азији.[1][2]
Византијски цар Андроник II Палеолог дао је Србији град Куцево. Новакове победе забележене су у записима Цркве Светог Ђорђа у Старом Нагоричину.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9D%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D0%BA_%D0%93%D1%80%D0%B5%D0%B1%D0%BE%D1%81%D1%82%D1%80%D0%B5%D0%BA


« Последња измена: август 28, 2018, 09:45:42 поподне ДушанВучко »

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3810
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сукоби Срба и Турака кроз историју
« Одговор #1 послато: август 28, 2018, 10:04:47 поподне »
Manastir Svetog Đorđa Staro Nagoričane
...Kao jednu od svojih mnogobrojnih zadužbina, Kralj Milutin je crkvu u potpunosti obnovio 1313. godine, u slavu svoje velike pobede nad Turcima.
...Ktitorsku predstavu u Nagoričanu izdvaja gest patrona hrama Svetog Đorđa, kome kralj predaje crkvu. On se okreće ktitoru sa podignutom desnicom, a u levoj drži mač i predaje ga kralju. Taj gest se povezuje sa pobedom nad Turcima iz godine izgradnje hrama u Starom Nagoričanu, o čemu svedoči uklesani natpis u kamenu o gradnji.
       
Bilo da je crkva bila podignuta kao ispunjenje zaveta datog pred bitku, bilo u znak zahvalnosti zbog pobede, kralj Milutin je ovde prikazan u trijumfu. Tu nema oubičajenog postupka u kome ktitora sa modelom Hristu privodi Bogorodica ili patron hrama.
http://www.panacomp.net/manastir-svetog-dorda-staro-nagoricane/
« Последња измена: август 28, 2018, 10:09:22 поподне ДушанВучко »

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8076
  • I2a S17250 A1328
Одг: Сукоби Срба и Турака кроз историју
« Одговор #2 послато: август 28, 2018, 10:19:22 поподне »
Добра тема, Душане. Има ту доста материјала.
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3810
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сукоби Срба и Турака кроз историју
« Одговор #3 послато: август 28, 2018, 10:25:51 поподне »
Добра тема, Душане. Има ту доста материјала.
Хвала Небо :) Има материјала, само по оном списку из википедије преко 40 битака , буна итд, где о свакој може да се нађе вероватно нешто ..Углавном, скоро сам нашао  тај податак о том првом сукобу из 1312, па ме битка код Билеће инспирисала да се начне ова тема :)
« Последња измена: август 28, 2018, 10:33:18 поподне ДушанВучко »

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3810
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сукоби Срба и Турака кроз историју
« Одговор #4 послато: август 28, 2018, 11:23:39 поподне »
       
„Sazda se dom svetog i velikoslavnoga mučenika Hristovog Georgija u dana svetorodnog i previsokog kralja Uroša Milutina i Bogom samodršca sve srpske zemlje i pomorske pri blagočestivoj kraljici Simonidi i pri igumanu Antoniju godine 6821. (1313). Te godine kralj izbi Turke“,
VELIKI vojvoda Novak zvani Grebostrek verovatno je jedini Srbin koji je doživeo da mu 1313. romejski car Andronik II Paleolog organizuje trijumf u Konstantinopolju. Ovakvu počast dobijale su samo vojskovođe Rima u vreme njegove stare slave. Srpski vojvoda dočekan je kao oslobodilac starih maloazijskih gradova Nikeje, Nikomedije i Bruse.
Godinu dana ranije on je s kraljem Milutinom već stekao slavu u slamanju osmanske okupacije Velike Romanije, prostora između Crnog mora, Dunava i Adrijanopolja (današnjeg Jedrena).

Finalna bitka ovog evropskog pohoda odigrala se na Galipolju, strateškoj tački na kojoj je sultan Osman planirao da koncentriše trupe i krenu na opsadu Carigrada, koji se nije oporavio od krstaške okupacije.
Istoričari kažu da su srpske pobede 1313. bile finale višegodišnjeg rata s odmetnicima Katalanske kompanije, najopasnije plaćeničke vojske svog doba, i Osmanlijama koji su kao konjanici bili u njihovoj službi. Prvo je plemić-monah, a kasnije arhiepiskop Danilo Drugi, sa svojim vojnicima uspeo da odbrani Hilandar od trogodišnje opsade, posle čega se kompanija raspala.
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:471709-Vojvoda-Novak-odbranio-Carigrad
Srpska vojska toga doba bila je moderna, dobro obučena i opremljena. Sudeći po srednjovekovnim tekstovima, Milutin je u slamanju pobune prvo angažovao i ličnu gardu, koju su činili profesionalci najamnici Germani. Zatim je mobilisao plemiće-pronijare koji su imali obavezu da uvežbavaju i opreme određen broj boraca. Naravno, i sitnu vlastelu, koja je poznata pod imenom vojnici - kaže Branko Bogdanović, vojni istoričar.

On smatra da podatak vizantijskog letopisca Nićifora Grigora da je Milutin u evropski pohod poveo 2.000 konjanika nije celovit.

- Uz njih je sigurno išla i pešadija, koja je i u srednjem veku bila osnova vojske. Srpske vojskovođe su sigurno vodile svoje čuvene lukonoše, koji su bili dobro poznati zbog veštine hitrog ispaljivanja strela. U srednjem veku oni su imali ulogu mitraljeza. Za razliku od već zastarele rimske pešadije, srpska je bila lako zaštićena verižnom košuljom, šlemom i malim štitom koji je služio i za odbijanje napada i kao oružje. Koristili su srpski mač koji je bio veoma cenjen, ali i sablju jer su od istočnjaka videli da je mnogo efikasnija za sečenje, što je naročito važno kod konjice.
« Последња измена: август 28, 2018, 11:30:46 поподне ДушанВучко »

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3810
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сукоби Срба и Турака кроз историју
« Одговор #5 послато: август 28, 2018, 11:47:29 поподне »
Битка код Димотике (октобар 1352.)
Битка код Димотике је вођена у октобару 1352. године између српских оклопника и турске војске. Ова битка је била први већи окршај Османлија са једном европском војском на тлу Европе.
Грађански рат у Византији између оних који су подржавали Јована (VI) Кантакузина (1347—1354) и оних који су подржавали Јована V Палеолога (1341—1376) започео је смрћу Андроника III (1328—1341) 1341. године, а већ од 1342. године Кантакузинов савезник је постао краљ Душан (краљ 1331—1345, цар 1346—1355). Средином наредне године је дошло до разлаза међу њима и Душан је прешао на страну младог Палеолога, а Кантакузин је нове савезнике нашао у малоазијским Турцима.
Војску од 4.000 (Нићифор Григор, 7.000 — Кантакузен) коњаника цар Душан је послао као помоћ Јовану V Палеологу. Уз српску војску налазило се и нешто Бугара које је послао цар Александар и Византинаца који су били уз Јована Палеолога. Ова војска је била послата да заузме град Емпитију кога је држао Катакузин. Са друге стране Турска војска је журила да помогне Катакузину тако да су обе војске незнајући преспавале ноћ недалеко једни од других поред реке Марице недалеко од града Димотике на данашњој граници Грчке и Турске.
Битка је започела у зору када се Турска војска боље снашла и прва напала неспремне савезничке снаге. Бугарски војници су се одмах повукли у град остављајући Србе и Византинце. Византинци су се предали и тиме оставили Србе који су дочекали Турски напад на отвореном пољу. Лошије наоружани, неспремни на непознатом терену нису успели да се одбране. Већи део војске је побијен или заробљен. Казнац Бориловић је са неколицином успео да се извуче.
Након победе турска војска је извршила пустошење бугарских територија, а турска војска је заробљенике провела кроз Једрене, чији су се хришћански становници подругљиво односили према заробљенима.


На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3810
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сукоби Срба и Турака кроз историју
« Одговор #6 послато: август 28, 2018, 11:52:03 поподне »
Градислав Бориловић
Градислав Бориловић (грчки: Μποριλοβίκης; умро после 1352.) је био српски великаш који је носио титуле војводе, казнаца и тепчије током владавина Стефана Уроша III Дечанског (1321-1331) и Стефана Душана (1331-1355). Предводио је српску војску у бици код Димотике 1352. године.
Градислава у изворима први пут срећемо у документу Стефана Дечанског од 22. јануара 1325. године. Заједно са призренским митрополитом Арсенијем, казнацом Балдовином, жупаном Вратком Немањићем, ставиоцем Милошем, војводом Дејаном Мањком, Градиславом Сушеницом, Николом Бућом и архиђаконом Марином Баранићем, Градислав се јавља као сведок приликом потписивања документа о продаји Стона и Пељешца Дубровачкој републици. Продаја је званично обављена тек 1333. године. Градислав се овде јавља са титулом војводе. Редослед титула на српском двору тада је био: ставилац, челник, казнац, тепчија и војвода.
Битка код Димотике
Две војске сукобиле су се код Димотике (данашња Дидимотика) октобра 1352. године. Битка је одлучила судбину Византијског царства. Бројнија турска војска поразила је слабију српску. Кантакузин је задржао власт, док је Јован Палеолог побегао на млетачко острво Тенедос. Према хроници Јована Кантакузина, живот је у бици изгубило око 7000 Срба, мада се ове процене сматрају претераним. Нићифор Григора (1295-1360) наводи бројку од 4000 људи. Битка код Дидимотике представља прву већу победу Турака на европском тлу. Не зна се тачна година смрти Градислава Бориловића. Сахрањен је у манастиру Трескавац код Прилепа. Пред крај живота је носио титулу тепчије.
Тепчија Градислав са супругом у Трескавцу

Ктиторски портрет тепчије Градислава у манастиру Трескавац код Прилепа

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%93%D1%80%D0%B0%D0%B4%D0%B8%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2_%D0%91%D0%BE%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
« Последња измена: август 28, 2018, 11:56:06 поподне ДушанВучко »

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3810
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сукоби Срба и Турака кроз историју
« Одговор #7 послато: август 29, 2018, 01:01:25 пре подне »
Битка код Стефанијане (мај, 1344.)
Битка код Стефанијане је вођена у другој половини маја 1344. године између српских оклопника под командом војводе Прељуба и турских морнара који су се пешице повлачили ка Христопољу и Дарданелима. Користећи се ратним лукавством, Турци су потукли српску коњицу. Сама битка је представљала мањи окршај, а дошла је као последица сукоба произашлих из грађанског рата у Византији. Она сама, као и њен исход, нису битно утицали на даља дешавања у рату.
Грађански рат у Византији између оних који су подржавали Јована (VI) Кантакузина (1347—1354) и оних који су подржавали Јована V Палеолога (1341—1376) започео је смрћу Андроника III (1328—1341) 1341. године, а већ од 1342. године Кантакузинов савезник је постао краљ Душан (краљ 1331—1345, цар 1346—1355). Средином наредне године долази до разлаза међу њима и Душан прелази на страну младог Палеолога, а Кантакузин нове савезнике налази у малоазијским Турцима.

Турци предвођени Умуром (1334—1348) су покушали да заузму Солун, али њихова неорганизована опсада није успела. Њихова флота је на повратку претрпели пораз у борби са здруженом хришћанском флотом (Јовановци, Кипрани, Млечани), тако да је део морнара флоте емира од Смирне био принуђен да се пешице упути ка Дарданелима, не би ли се вратили кући. Краљ Душан је на њих послао одред својих оклопника предвођених војводом Прељубом, са наређењем да их стигну и униште на лицу места.
Српски оклопници су турске морнаре сустигли код Стефанијане, недалеко од Бешичког језера на северу Халкидикија. Пред њиховим налетом, Турци су се повукли на врх брда, обраслог густим растињем, уз које коњаници нису могли да се попну. Они су због тога сјахали са коња, које су оставили у подножју и пешице се упутили уз брдо. Користећи се новонасталом ситуацијом, Турци су се брзо спустили са брда и заробили српске коње. Оклопници су након тога били приморани да крену да силазе низ брдо да би се обрачунали Турцима.

У подножју је дошло до борбе у којој су турски морнари потукли српске оклопнике који су им се нашли на путу. Превагу Турцима донели су коњи, али и њихова далеко већа покретљивост у односу на тешко оклопљене коњанике, приморане да се боре на ногама, уместо на коњима. Део српских снага је уништен у борби, након које су Турци наставили свој пут ка Дарданелима.
https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%91%D0%B8%D1%82%D0%BA%D0%B0_%D0%BA%D0%BE%D0%B4_%D0%A1%D1%82%D0%B5%D1%84%D0%B0%D0%BD%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD%D0%B5

« Последња измена: август 29, 2018, 01:06:46 пре подне ДушанВучко »

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3810
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сукоби Срба и Турака кроз историју
« Одговор #8 послато: август 29, 2018, 01:05:18 пре подне »
Прељуб
Прељуб (око 1312 — 1355/1356) је био српски племић и војсковођа, из доба Душана Силног (краљ 1331 — 1346, цар 1346 — 1355) и његових освајања. Он је предводио српске одреде у бици код Стефанијане (1344) и командовао је успешном одбраном Србице (1350) током опсаде Јована Кантакузина. После освајања Тесалије у јесен 1348, Прељуб је, са титулом кесара, постављен да управља њом и његово седиште се налазило у Трикали. Он је спадао међу утицајне великаше на српском двору.
Прељуб потиче из властелинске породице, која је имала поседе око средњег тока Црне реке, Мариова и Селечке планине, у данашњој Македонији. Он се, као већ искусни војсковођа, помиње маја 1344. године, када му је Душан поверио одред коњице и упутио га да уништи одреде емира од Смирне, који су се повлачили после напада на Солун. Византијски цар, хроничар и савременик дешавања Јован Кантакузин наводи за Прељуба да је изгледа храброшћу, срчаношћу и искуством премашивао његове (Душанове) великаше[2]. Користећи се лукавством, емирови људи су победили српске коњанике у бици код Стефанијане, која представља први окршај Срба и Турака на европском тлу.
После освајања Тесалије, током јесени (пре 1. новембра) 1348. године, за њеног намесника је постављен војвода Прељуб, коме је тада додељена висока титула кесара и он је њом управљао из Трикале.
Кесар Прељуб погинуо је у сукобу са локалним Албанцима, на самом крају 1355. или на самом почетку 1356. године.
Паје Јовановића „Проглашење Душановог законика“, у доњем десном углу на турнирском коњу је насликан кесар Прељуб

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9F%D1%80%D0%B5%D1%99%D1%83%D0%B1

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3810
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Сукоби Срба и Турака кроз историју
« Одговор #9 послато: септембар 13, 2018, 11:09:58 поподне »
Битка на Дубравници (1381)
Битка на Дубравници је вођена 25. децембра 1381. године, на Божић, између османских пљачкашких одреда и снага крајишке властеле кнеза Лазара (1371—1389), војводе Црепа и Витомира. Окончана је српском победом и представља први већи сукоб између Срба и Османлија, после Маричке битке 1371. године, али и први напад на државу кнеза Лазара.
До сукоба је највероватније дошло услед покушаја Османлија да после пљачкања по Бугарској, упадну у Србију и наставе свој поход. Њихов продор су зауставили господар Петрушког крајишта војвода Цреп и властелин Витомир, чији су се поседи вероватно налазили негде у близини.
После овог сукоба, Османлије нису угрожавале Лазареву државу до 1386. године, када су њихове снаге предвођене султаном Муратом (1359—1389) заустављене у бици код Плочника, недалеко од Прокупља. У овом и каснијим сукобима, не помиње се војвода Цреп, док се Витомир у историјским изворима јавља искључиво у вези са битком на Дубравници.
Цреп Вукославић
Цреп Вукославић (Чреп) је био српски властелин из друге половине XIV века који је имао погранични (крајишки) посед око утврђења Петрус, код данашњег Параћина.
Његов отац, жупан Вукослав, добио је ту област која је контролисала везу Поморавља (Ћуприје и Параћина) са долином Тимока преко Честобродице од цара Душана (краљ 1331—1346, цар 1346—1355). Почетком своје владавине, током седме деценије XIV века, он је са братом Држманом водио спор са манастиром Хиландар о повраћају цркве Пресвете Богородице у Лешју са поседима које је њихов отац поклонио манастиру 1360. године. Пошто је посед услед лошег вођења и небриге запустео, браћа су тражила да им се он врати. Кнез Лазар (1371—1389), чији је Цреп био вазал, пресудио је у њихову корист, али се спор наставио и окончао тек 1411. године. Тада је Лазарев син Стефан (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427) на државном сабору у Јагодини доделио Хиландару друге поседе уместо тих, које је вратио Цреповом сину Венедикту Цреповићу.
Као крајишки властелин, Цреп је 25. децембра 1380/1381. године са својим суседом Витомиром, потукао Османлије на реци Дубравници код Параћина. Иако је у питању вероватно био само јачи османски пљачкашки одред, битка на Дубравници представља први већи сукоб Срба са Османлијама након Маричке битке 1371. године. Његово учешће у каснијим окршајима (код Плочника и на Косову), се не помиње у историјским изворима.
Поред оца Вукослава и брата Држмана, који се касније замонашио под именом Дионисије, познато је да је Цреп имао сина познатог под монашким именом Венедикт (кир Венедикт Цреповић) који је имао ћерку, монахињу Анисију умрлу 1426/1427. године.
Цреп је највероватније подигао манастир Сисојевац, а међу његовим прилозима се помињу дарови светогорским манастирима Лавре светог Атанасија и Великој Лаври, којој је 1375/1376. године поклонио села Мутницу Горњу, Петру Горњу и трг Паракинов Борд (данашњи Параћин).
Петрус
Петрус је тврђава у Србији, која се налази 11 километара североисточно од данашњег Параћина, код села Забрега. Смештена је на узвишењу које са три стране окружује река Црница, док је са четврте (западне) стране заштићена вештачким шанцем. Петрус је био средиште пограничне (крајишке) области српске државе у XIV веку и контролисао је везу Поморавља са долином Тимока. Његови господари су били, савременици цара Душана и кнеза Лазара, жупан Вукослав и његов син Цреп.
Цар Душан (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) је средином XIV века доделио жупану Вукославу област око Петруса и тај предео се од тог доба назива Пустош Петрус, а сматра се да је он и подигао утврђење чији су остаци данас видљиви. После његове смрти, око 1371. године, управу над тврђавом и околином прелази на његовог сина војводу Црепа, док се други Вукославов син Држман замонашио под именом Дионисије.







Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8076
  • I2a S17250 A1328
Одг: Сукоби Срба и Турака кроз историју
« Одговор #10 послато: октобар 23, 2018, 04:23:06 поподне »
Можда није баш хронолошки, али да мало подстакнем Душанову тему:

Битка код Сталаћа, почетком 1413. године

Почетком 15. века избио је сукоб око власти између синова султана Бајазита, - Сулејмана, Мусе и Мехмеда, у којем је активно учествовала и Србија и њени великаши. Војска деспота Стефана Лазаревића и снаге султана Муса су током 1411-12. године водиле честе окршаје у јужном делу Деспотовине, као и у подручју Македоније и Тракије.

Битка код Сталаћа је један од важнијих догађаја током ових операција. Након ње и почетних Мусиних успеха, долази до стварања коалиције против Мусе, која ће успешно окончати овај рат. Град Сталаћ је, иначе, био важна војна тачка с обзиром да је штитио прилаз Крушевцу.

„Принц Муса је на Бадњи дан 24. децембра 1412. године кренуо из околине Једрена, преко Софије и Пирота да нападне Хамзу. Из Пирота је, највероватније, преко града Темске најпре напао Сврљиг. По освајању овог града освојио је и град Соко где је заробио и Хамзу. Хамза је послан за Једрене где је убрзо погубљен. Муса је, већ од раније, пописао и припремио туркменско становништво из Румелије да га насели у околини Сокола и Сврљига. Због тога је одмах по заузимању горе поменутих градова наредио да се попишу сва околна села и да се њихово становништво окупи око заузетих градова. Док је један део турске пешадије са својим старешинама извршавао ово наређење дотле је Муса наставио офанзиву на Србију. Из Сокола турске снаге су најпре напале Бован. Градска посада се предала без отпора. Пошто их је опљачкао Муса је и њих послао да се придруже онима који су били предвиђени за пресељење. Затим је освојио и опљачкао Липовац. Следећи циљ је био значајан град Сталаћ. Сам град је брзо освојен и опљачкан али се у малом граду дуго одржао командант утврђења“.

(Небојша Ђокић, са странице Општине Сталаћ, „Нешто скраћена верзија овог текста је објављена у Лексикон градова и тргова средњовековних српских земаља“)

Константин Филозоф наводи да је град Сталаћ бранио један властелин деспота Стефана, који је одбио да се преда Турцима. Муса је наредио да се кула у којој су били заточници запали, те тај властелин и његова посада тамо изгореше (“А у кули се задржа, чувајући град, неки благородни муж, док са кулом не изгоре, јуначан као неко од старих”).

Овај заповедник сталаћког града у народној епици познат је као војвода Пријезда, али у народу и као Тодор од Сталаћа. Према епској песми, Пријезда и његова љуба Јелица одлучују да са куле скоче у Мораву, која је тада текла испод саме куле, како не би пали Турцима у руке. Међутим, име које је остало запамћено у народу је превагнуло, те се остаци тврђаве (донжон кула) данас називају „Кула Тодора од Сталаћа“.

Коалиција између Мехмеда, деспота Стефана и босанског војводе Сандаља Хранића који је био под угарским покровитељством, након битке код Сталаћа, окружила је Мусину војску и уништила је јула 1413. године у боју код планине Витоше у западној Бугарској. Србску војску је предводио Ђурађ Бранковић. У боју се нарочито истакао србски војсковођа челник Радич Поступовић. Сам Муса је заробљен и погубљен, након чега је Мехмед постао султан.

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8076
  • I2a S17250 A1328
Одг: Сукоби Срба и Турака кроз историју
« Одговор #11 послато: октобар 23, 2018, 04:25:40 поподне »
Иначе, о две велике битке између Срба и Турака писали смо на другим темама:

Битка код Билеће, 1388:

https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=1314.40

Косовски бој, 1389:

https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=2110.0
"Наша мука ваља за причешћа"