Аутор Тема: Песник Невен Милаковић-Ликота  (Прочитано 377 пута)

Ван мреже Грoф

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 101
Песник Невен Милаковић-Ликота
« послато: март 27, 2018, 01:47:31 пре подне »
Путник


Не жудим да видим свјетске метрополе,
Ни стаклене колосе, ни бразилске плаже,
Не марим за китњасте пагоде, куполе...
Пешчаре ми неразвалне Светогорске драже.

Не жудим да видим презне пирамиде,
Нека други радост у прешини траже,
Ја се дивим очима Свете Симониде,
Звона су ми Дечанска од Европе драже.

Не бих издржао дуго у сјенци кипа слободе,
Отуд бих вапио тужно к`о кос из невјером горе спржене:
Овдје су бакље угашене, овдје је вјечита тама Господе,
Ово је царство од царства лишених и шкргут зуба из геене.

Ја путујем неуморно док у мјесту стојим,
Не треба ми мучни пртљаг ни пасош ни виза,
Обиш`о сам читав свијет, молитвама својим,
И видио све што вриједи, истински, изблиза.

Нећу да читам књигу мртвих,
ни Илијаду ни Махабхарату,
Нећу да крадем обелиске безвриједне,
нек` се њима ките европски јазавци,
Мијењ`о бих цезара и Навуходоносора
и ума лишеног цара Бонапарту,
За свети благослов Монаха Оптинског,
за шав на Његовој дивној камилавци.

Нећу да зидам боговима лажним,
 храмове велике и скупоцјене,
Нек` се други клањају гадовима адским,
нека други славе звјерска чудовишта,
Мени је довољан хлад од Манастира,
рај из ножем нагрђене Светитељске зјене,
Мени је довољна ријеч Господа мога,
 и ван Царства Његовог, не треба ми ништа.

Невен Милаковић


Reko da postavim pjesmu od našeg najboljeg ličkog pjesnika.


Ван мреже Грoф

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 101
Одг: Песник Невен Милаковић-Ликота
« Одговор #1 послато: март 27, 2018, 01:51:25 пре подне »
SUZA PUSTINJAKA CETINJSKOGA


            Oluja bijesni iznad slavnog grada,
            sijevaju munje k'o oštrice mača,
            otvorio Nebo stih Vladike Rada
            ali nigdje nema Molitve nit' plača.

            Tuku se vjetrovi kidajući grane,
            bujice se jure odnoseć' pamćenje,
            svanula bi zora al' kome da svane
            kad prokleti vjernim nude iskupljenje.

            Dolina bogova snom mrtvijem spava,
            utvare je strašnom jekom zaposjele,
            bdije samo jedna...najmudrija glava,
            uznoseć' Molitvu iz stare kapele.

            "Povrati im razum Svevišnji Gospode,
            ukloni im koprenu sa očnjega vida,
            skreni ih sa staza što tartaru vode,
            iscjeli ih darom kajanja i stida."

            "Iako je oblak sunce zaklonio
             trajaće k'o treptaj plahovitog oka,
             niko se pred Pravdom Božijom nije skrio,
             ne trebuju jaram ljudi nego stoka."

             A gore na Nebu vrh Svete planine
             samrtničkim ropcem ječi obezglavljen,
             nemoćan da sindžir razbratnički skine,
             zalud Svetom lozom Njegoša proslavljen.

             Zaludu je svaki krs krvlju ukrašen,
             zalud vječna borba i vječna golgota,
             neugasli plam je bestrvom ugašen,
             slavnu Srbsku Spartu pritisla sramota.

             Na tron Svetog Petra kidišu demoni,
             nesanjane snove nečastivi snuje,
             sa starog zvonika zvon samrtni zvoni,
             al' ga raspop strašnom hulom zaglušuje.

             Oluja bijesni iznad slavnog grada,
              okupa li ikad crnju majsku zoru,
              mjesto kiše suza Vladičina pada,
              al' na Montenegro...ne na Crnu Goru!

               Neven Milaković - Likota

Ван мреже Грoф

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 101
Одг: Песник Невен Милаковић-Ликота
« Одговор #2 послато: март 27, 2018, 01:51:49 пре подне »
Морачка свитања

( Ћиру Радовићу)

Са морачког манастира зачула се дивна јека,
Зазвонила звона света да огласе литургију,
Ал` немаше вјерне душе, ни јунака, ни човјека
 Да витешком ногом стане на паклену, љуту змију.

Васкршње се сунце једва промаљало,
Последњих година ни свитало није,
Само би звонара благо обасјало,
К`о да само њега жели да огрије.

Само с њим је јутрос хтјело да се дружи,
Само њему душа још остаде чиста,
Умивена, кадра да Господу служи,
Спремна да се причести и Христом заблиста.

И баш док је читао молитву причесну,
А мир му се благородно ширио по души,
Као да му сва Морача ојађена бљесну,
Прекрсти се побожно и пред Олтар сруши.

Донесе му нека жена шећера и воде,
Чак му грешна предложи да куша и јела,
А он само благо шапну: „Помилуј Господе“,
А вилице затворио јаче од менгела.

Тад се једна старица забрађена сјети:
„Хоће да се причести“, тад народ устукну,
„Дивно ли је браћо моја на Васкрс умријети“,
Насмијеши се придижући, и уморно хукну.

Је л` могао тада веселник слутити,
Да ће његов Ристо егзах Пећки бити,
Да ће Светог Петра жезло наслиједити,
Да ће, чим се појави, сва звона звонити.

Поносна би била честита старина,
Сузама би окропио сва његова звања,
Ал` би ипак подучио свог вољеног сина:
„ Немој никад заборавит` морачка свитања“.

Невен Милаковић Ликота