Свако наше поднебље има свој облик и начин у прављењу гусала. У Црној Гори и Херцеговини поготово. Али и у неким нижим пределима. Кажу да је најважније дрво јаворово, као и добар гуслар.
ГУСЛЕ, музички инструменат. Граде се од јавора, ораховине, храстовине, боровине, дудовине или ког другог тврђег дрвета. Најбоље су Г. од јавора, које и народна поезија најчешће спомиње. Оне се граде од једноставног дрвета, и имају слиједећи облик и дијелове: варјача (корпус) има дно и ивицу, која се зове вијенац. Са дна се дижу стране или цице Г., и на једном њиховом крају налази се кљун (репачица, запињача или тетива). На другој страни варјаче налази се дивчик, држак или дуздрво, и на њему једна или двије рупе за чивије. На крају дивчика је глава. Варјача може бити чуњаста, округла, јајаста или као обичан чамац. Дуварови (стране) варјаче . треба да су подједнако танки и кратки, јер од тога зависи тон гусала. Дувари гусала не смију бити одвећ танки, јер се глас предваја. Они су на горњем крају дебљи, да би се у њик могли углавити дугмићи. Преко дубине варјаче превучена је добро учињена јарећа, телећа, јањећа или зечја кожа, или потплата, која је добро затегнута и дугмићима за ивицу дуварова учвршћена. Да би глас из дубине боље одјекивао прогорене су на потплати рупе или јаснице, којих може бити више или мање. Из истог разлога на дну варјаче уреже се једна рупа, обично у облику крста, која се зове доња јасница, за разлику од оне прве горње. На доњем крају гусала налазе се два кљуна (запињача), за које се запињу по једно или два пашма црне, коњске струне (као г жица у виолончелу), а њихов се други крај омота око чивије, те се тако, затезањем струна, добива тон, који се жели. Струне леже на кобилици, да не би додиривале потплату. Струне код чивије не леже на дивчику, него су од њега удаљене, и зато прсти додирују само струне, а не и дивчик. Варјача, кожа и дивчик, а нарочито глава гусала ките се шарама.Има великих двоструних, и малих једноструних Г., но њихова величина није одређена. Потребно је само, да дијелови гусала буду у размјеру. Гудало, којим се превлачи преко струна, гради се од јаворовине, шимшировине или љесковине, оковано је гвожђем, и има, често, карике од гвожђа, које звече при свирању.Опсег тонова на Г. износи једну и по октаву, од ц1 до г2, али се мелодије изводе обично са првих пет тонова, који се добивају помоћу празне жице и четири прста, Уопће је могућа цијела хроматска скала. Више тонове гуслари производе кад скрате струне прислонивши лако на њих средњи дио прстију лијеве руке. Флажолети се добију кад се јаче притисну прсти на струни, а гудалом се лакше превлачи преко струна, приближивши се гудалом ближе кобилици. Ако на Г. има двије струне, друга је углазбљена у кварти, из разлога што наше пјесме свршавају обично са другим ступњем скале, и на тај начин добије се на другом ступњу акорд горње доминанте. Каткада је друга струна углазбљена унисоно. Мелодије гусала су монотоне, али се на њима даду извести и интересантна кретања мелодијска. К. Манојловић
Извор: УБСМ-II-55026-1-751-922, БИБЛИОГРАФСКИ ЗАВОД Д. Д., НАКЛАДНА КЊИЖАРА, ЗАГРЕБ, ГУНДУЛИЋЕВА УЛИЦА 29. (година штампања непозната)