У каквом је односу Шрамова теорија са теоријом о румунском /влашком елементу на територији данашењег Шоплука?
Има прилично великих подударности, с обзиром да су проторумунски и протоалбански веома међусобно лингвистички повезани, о чему сам писао на теми Албанци и Арбереши. Према његовој теорији о Румунима, о којој је писао у једној од својих новијих књига (мислим да је издата 2007. године) Проторумуни за разлику од Протоалбанаца (Беса) нису избегли из Шоплука ка југозападу (осим можда предака Цинцара, који би напустили тај крај у приближно исто време као и Беси, у 9. веку, али који су се спустили још јужније, до Пинда у данашњој јужној Албанији и северозападној Грчкој) већ су остали и постали поданици бугарске државе, каснијег Првог бугарског царства. До тад су они представљали, заједно са Протоалбанцима, несловенску "тампон-зону" у Шоплуку која је раздвајала источнојужнословенске од западнојужнословенских говора, а од бугарског освајања они доспевају под јак утицај источнојужнословенске гране, што се види у њиховом језику. Ти говори су извршили темељан утицај на румунски језик, отуд у њему данас велики број речи словенског порекла, мада је осим световног постојао и духовни утицај, јер је њихов богослужбени језик од покрштавања Бугарске у другој половини 9. века постао старословенски. Пошто су они постали специјалисти трансхумантног сточарења, чак више него сами Арбанаси, од 9.-10. века су кренули да се расељавају на све стране. Цинцари су се, као што сам нагласио, први одвојили и отишли као и Беси/Арбанаси ка југу, касније је било још миграција које су резултирале постанком других влашких заједница на Балкану (Мегленовласи испод Кајмакчалана, Ћићи или Истрорумуни у Истри, који су се најкасније одвојили од језгра), али највећи део је кренуо ка северу, преко Дунава, почев од краја 9. или 10. века па надаље. Од тих Влаха што су прешли Дунав и настанили подручје данашње Румуније потиче данашњи народ Румуна. Они су били врло мобилни и у својим миграцијама ка северу су доспели све до западне Украјине, јужне Пољске и Моравске, где су још увек очуване неке етничке групације које своје порекло изводе од тих влашких сточара. Њихов највећи успех је био тај што су успели да асимилују веома бројну словенску популацију која је настањивала територију Румуније, а о узроцима и начину те асимилације се још увек дискутује. Осим Словена, асимиловани су и бројни Туркијци (Кумани, Печењези) који су настањивали простор Влашке низије.
С друге стране, у Шоплуку, својој прапостојбини, Власи су постепено нестајали и утапали се у околне Словене (западне и источне). Наравно, њих није било само у Шоплуку, потврђени су у средњем веку и на простору Косова и Метохије, нпр. (што је логично, јер се планински венци из Шоплука настављају на Косовско Поморавље, где је влашки елемент био јак, и даље ка Шари и Корабу), али сви ти средњовековни Власи су пре или касније асимиловани у Србе или Бугаре, највећим делом. Једино што је остало да сведочи о њиховом присуству су бројни влашки топоними и други језички остаци на подручју југоисточне Србије, али и шире.
Још да напоменем да Шрам порекло Проторумуна изводи из становника низија, долина и котлина централног Балкана (поглавито земљорадника) чији је предачки језик био врло сродан протоалбанском, односно беском (трачки дијалекат), који су у току римске владавине романизовани (са задржавањем неколико стотина речи из предачког језика које се поклапају са истим или сличним речима у албанском), да би када је дошло до кризе римске државе и њеног постепеног пропадања (од 4. до 6. века, што се поклапало са Сеобом народа), због опште несигурности која је владала у то време и немогућности римске војске да на адекватан начин заштити своје становништво и његову имовину од варварских упада, почели да мењају свој начин живота, да се из низија повлаче у више пределе и да од земљорадника постају планински сточари. У 6. веку овај прелазак је био скоро завршен, о чему сведоче бројна рановизантијска утврђења (која нису била само војна, већ поглавито цивилна насеља, утврђена села и градови) на територији Србије и околних земаља. У тим вишим пределима у региону Шоплука су дошли у ближи додир са Протоалбанцима, који су већ били планински полуномадски сточари више векова, и који су олакшали њихов прелаз на овај нови начин привређивања. Ова два народа су делила исту судбину и од 7. до 9. века, у време ране словенске доминације Балканом, када су у своје језике примили и прве позајмице из старословенског, а врло је карактеристично да су имали и заједничко име за Словене (shkau, shkijet у албанском, șchei у румунском), које се изводи из латинског Sclaveni, Sclavi.