У недавно објављеном раду A genetic history of the Balkans from Roman frontier to Slavic migrations аутори су се мало поиграли аутозомалном генетиком савремених народа југоисточне Европе тако што су покушали да примене тест четири предачке популације на сваки од њих. Популације које су користили су Словени (CEE_EarlyMedieval), Ромеји (CroatiaSerbia_RomanAnatolian), Турци (WestAnatolia_Ottoman) и локална популација гвозденог доба која није фиксна него је за сваки народ узет узорак који је са најближег могућег подручја у односу на територију на којој савремени народ живи.
Румуни: Словени 55,4%, Трачани 24.6%, Ромеји 8,6%, Турци 11,4%
Бугари: Словени 51,2%, Трачани 19,3%, Ромеји 23,8%, Турци 5,7%
За Румуне и Бугаре је коришћена иста популација у улози локалне староседелачке популације, Bulgaria_EIA (узорци из Лазаридисовог рада претежно са локалитета Капетан Андрејево), па мислим да су згодни за поређење. Већи удео ромејске генетике је типичан за све народе који су дуго били у саставу Рима или Византије, тако да повећана трачка компонента и умањена ромејска компонента код Румуна у односу на Бугаре можда може да указује дачко порекло (који би требало да буду слични Bulgaria_EIA кластеру. Поређења ради, код Албанаца је ромејска компонента 43,8%, пелопонеских Грка 39,3%, Крићана 73,3%. Код Срба и Хрвата ова компонента не постоји, а у Егејском Македонији је само 11,1%.