Аутор Тема: Белица - простор, прошлост, становништво  (Прочитано 1269 пута)

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1106
  • I1 P109
Белица - простор, прошлост, становништво
« послато: новембар 28, 2017, 01:48:59 поподне »
Одавно сам се намеравао да покренем тему везану за крај у ком сам рођен, из кога ми потиче део предака и где живим већи део свог живота. Баш због тога нисам желео да овлаш обрадим овај простор него да се томе посветим. Реч је о Белици, тј. крају око града Јагодине.

Простор

Белица је предео на самом истоку Шумадије. Омеђена је планинама Црни Врх, Јухор, гором Липар и реком Великом Моравом. Белицом се зове слив реке Белице. „Праву“ Белицу чини 26 села и варош Јагодина. Села се простиру на источним обронцима планине Црни Врх и њеног крака, горе Липара, долином саме реке Белице и равницом и пољем  у чијем средишту је варош Јагодина.
О Белици, њеном становништу и насељима писао је Станоје Мијатовић. Он Белицу дели на праву и Белицу у админстративном смислу. Админстративно, у његово време, у Белицу су улазила села између планине Јухор и Велике Мораве, села која се налазе на левој обали Велике Мораве, између града и реке, као и села у сливу реке Осаонице. Данас села слива реке Белице су сва у општини Јагодина, као и села у равници и села у сливу реке Осаонице, док су подјухорска села у општини Ћуприја.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1106
  • I1 P109
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #1 послато: новембар 28, 2017, 01:52:18 поподне »
Прошлост

Област Белице је припојена држави Немањића у време Стефана Немање. Жупа Белица помиње се у Хиландарској повељи Стефана Немање, 1198. године, потом у Хиландарској повељи Стефана Немањића, Житију Св. Симеона од Св. Саве и у Жичкој повељи 1219. године. По тумачењу Милоша Благојевића, областе Белице и Левча на кратко је Рашкој припојио још жупан Вукан. Претпоставља се да је жупа Белица заузимала брдски део области у горњем току истоимене реке и да је била једна од најмањих жупа Рашке. Центар жупе је вероватно била тврђава чији се остаци налазе на брду Град, изнад клисуре реке Бешњаје, између села Доњи Мишевић, Белице и Старог села. Овај локалитет није подробније истраживан али сматра се да је напуштен у 7. веку, па обновљен у 12. или 13. и да је представљао центар жупе. 
Писаних историјских извора који помињу Белицу немамо од периода Стефана Првовенчаног све до доба владавине Стефана Лазаревића. Први историјски извор који помиње овај крај после 13. века је разрешница дубровачком трговцу Живулину Станишићу, коју је издао Стефан Лазаревић 1399. године у Јагодини. Следећи извор у коме се помиње овај крај је повеља светогорском манастиру Св. Пантелејмона, коју су потписали монахија Евгенија (кнегиња Милица) са синовима стефаном и Вуком вероватно 1400. године. Између осталог овом повељом се манастиру Св. Пантелејмона дарује село Трнава у Белици. Ово село је данас приградско насеље града Јагодине. Следећи извор је Хиландарска повеља деспота Стефана Лазаревића 1410. године која је  издата на државном сабору одржаном у Јагодни (Јагодини).
Један од најзначајних средњевековних споменика на простору Белице свакако је манастир Јошаница. Манастир је највероватније изграђен око 1430. године. Не зна се ко је био ктитор али је свакао задужбина властелинске породице. Манастир Јошаница се налази у селу Јошанички Прњавор и једини је манастир у општини Јагодина.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1106
  • I1 P109
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #2 послато: новембар 28, 2017, 01:55:40 поподне »
Становништво I

Простор Белице је одвајкада био насељен. У самом селу Белица пронађено је неолитско насеље старо око 8000 година које је било активно у исто време када и Лепенски Вир али није довољно истражено. Нижи део Белице, поље омеђено косама Црног Врха, Липаром, Црвеним брегом, Ђурђевим брдом, Гиљем и Моравом је у прошлости више пута расељавано и насељавано. У средњем веку овај простор је познат као Бугарска пустиња. Био је то гранични простор између Бугарске/Византије, Угарске и Рашке. У 11. веку овим просторима харале су банде Печенега које су пљачкале путнике на Цариградском друму. Сви путописци овај крај описују као непроходну шуму, дивљи предео, којим харају разбојници. Равница око Мораве вероватно почиње интезивније да се насељава од 13. века. Бертранд де ла Брокијер је овим крајем прошао 1433. године и описује га као густо насељен крај уз реку Мораву.
Доласком Османлија овај крај је запустео услед ратних дејстава и сеоба. У 16. веку један део српског становништва нахије Јагодине је сургуном одведен у околину Цариграда. На запустела селишта Османилје су насељавале исламизоване Арбанасе и исламизоване Мађаре из околине Печуја. Путописац Степан Герлах је 1578. године забележио да су исламизовани Мађари живели у три села од којих су се два звала Мађари и Епериш. Село Мађари је било на месту данашњег села Рибника, док је Епериш био на месту данашњег јагодинског, градског насеља Стрелиште. О трећем селу не зна се ништа. Мађари су насељавани са циљем да одржавају водовод од села Буковча до Јагодине. Исламизовани Арбанаси су живели у вароши Јагодини и селима Багрдану, Буковчу, Рибару и Рибнику. Углавном су служили као милиција, пратиоци каравана и дервенџије на Цариградском друму.
Овај крај је поново запустео услед ратних дејстава крајем 17. и почетком 18. века. Српско становништво се углавном померало на север преко Саве и Дунава, док се исламизовано становништво одселило у Ниш, Крушевац и Лесковац. За време аустријске Краљевине Србије радило се на интезивнијем насељавању становништва, нарочито у околини вароши Јагодине и равнице покрај Мораве. Највећи број становника досељен је у периоду од 1739. до почетка Првог српског устанка. Тада су поново насељена пуста села којих је било доста у нижим деловима нахије. Насељавање се наставило и у време Кнежевине Србије а већина тадашњих досељеника долазила је из Турске, тј. из Старе и јужне Србије. Било је и досељеника који нису били српске националности. Највише странаца се населило у варош Јагодину. То су били Цинцари, Јевреји, Грци, онда Чеси и Немци. У другој половини 19. века готово половина становника вароши није била српског порекла. Отварњем прве фабрике стакла на простору између села Мишевића и Белице, долази до насељавања Бавараца, Чеха и Словака крајем 1840-их. Ови радници страног порекла су се после 1852. године углавном иселили у веће урбане центре у потрази за послом а неки су се и вратили у постојбину.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1106
  • I1 P109
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #3 послато: новембар 28, 2017, 02:23:18 поподне »
Становништво II

Станоје Мијатовић податке о становништву и насељима Белице прикупљао је у периоду пре Балканских ратова и 1920-их година, до свог пензионисања 1928. Као школски надзорник стално је био на путу, обилазио села и вароши, а један део живота је и провео у Јагодини и тада се бавио истраживањем прошлости и пореклом становништа Белице и Ресаве. У свом делу „Белица“ обрадио је насеља, начин живота, прошлост и порекло становништва на простору Беличког среза. Како је његово дело писано пре скоро једног века, логично је да је дошло до промене у структури становништва. Многа села, нарочито на вишим надморским висинама, удаљена од града су готово запустела, а потомци оних родова које је Мијатовић пописао по тим селима, одавно живе у граду, приградским насељима или су отишли негде даље. Исто тако турбулентни догађаји 20. века довели су одређени број нових насељеника на простор беличких села, па се структура што се порекла становништва одређених села тиче, у потпуности изменила. Нека села су запустела а нека нарасла па сада могу по броју становника и квалитетом живота да се такмиче са појединим општинским центрима у другим деловима Србије.
Мијатовић је становништво Белице по пореклу поделио на следећи начин:

-Динарска струја                                        - 38 родова     и      176 кућа
-Косовско-метохијска струја                       -251 род          и      2433 кућа
-Вардарско-моравска струја                       - 165 родова    и       1476 кућа
-Тимочко-браничевска струја                     - 88 родова      и       965 кућа
-Инверсна струја и други крајеви               - 12 родва        и       182 куће
-Унутрашње сељакање                               - 95 родова      и       339 кућа
-Цигани                                                      - 28 родова     и        335 кућа

Највећи број становника Белице слави Св. Николу, потом следе Св. Арханђео, Св. Јован, Св. Петка и Св. Димитрије.     
« Последња измена: новембар 28, 2017, 02:24:49 поподне Дробњак »
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1106
  • I1 P109
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #4 послато: новембар 28, 2017, 03:04:39 поподне »
Становништво III

У Белици се говори косовско-ресавским дијалектом, који је у појединим местима мало измењен услед великог броја становника пореклом из тимочког краја и јужне Србије. Мијатовић је записао да Белица нема своју посебну ношњу и да је то последица тога јер у Белици нема старог становништва, него је сво досељено из других крајева. Што се обичаја тиче и они су слични као и у суседним крајевима тј. Левчу, Лепеници и Ресави. Станоје Мијатовић је приметио да су по психичком типу становници Белице типични Шумадинци, пре свега они из западног дела овог краја док они који живе крај Мораве имају менталитет сличнији становништву источне Србије и Ресаве. Ове разлике у менталитету се и данас у 21. веку примећују. Нпр. становници села покрај Мораве никада неће рећи за себе да су Шумадинци и свој крај не сматрају Шумадијом и мисле да она почиње тамо где почињу брда. Док становници брдског дела Белице се поносе својим шумадисјким пореклом и на Моравце гледају са висине, као на шкртице, преваранте и лажи склоне људе. Мијатовић је записао да у беличком крају у његово време већ није било задруга, народне ношње и да су готово нестали обичаји везани за "стари патријархални живот" - мобе и сл. Ово се нарочито односи на села у близини града и покрај Мораве. Начин живота у овим селима је умногоме био одређен положајем. Ту је велика река - Морава, кроз многа села пролази железница, близу су града, пијаце и Цариградског друма. Та села су временом константно расла, док су села на обронцима Црног Врха и Јухора почела постепено да се празне још 1920-их и 1930-их година. Многи сељаци из малих, удаљених и сиромашних села по планинским косама су се још пре Другог светског рата одлучивали да напусте имања и оду у град или неко село надомак граду, да нађу посао на железници, некој од од фабрика или у прехрамбеној индустрији (кланица, фабрика салама или пивара). Овај тренд се наставио нарочито након Другог светског рата па смо данас дошли до тога да нека села која су у време када их је Станоје Мијатовић обилазио имала по пар стотина становника, данас једва имају двадесетак. Такви случајеви су села Каленовац које је између два светска рата имало око 250 становника а данас броји једва 20. Потом Топола са свега 7 становника, Горњи и Доњи Мишевић који су 1948. имали преко 600 становника а данас заједно једва 200. Или Старо Село, некада са 300 становника а данас са једва 50. Сва наведена села се налазе на планинским и брдским косама, далеко од главних саобраћајница, са мало обрадиве земље. Насупрот тим селима имамо села у равници, поред пруге и аутопута на свега 2-3 километра од града која константно расту. Као што су Рибаре са 3600 становника, Ракитово са 2000 становника, Мајур са 2900 становника, Драгоцвет са 1200 становника. Појединим селима број становника се константно увећавао доласком Срба са Косова и Метохије, Прешевске долине, Левча. Тако је село Ракитово које је после Другог светског рата имало само 20 домаћинстава а у 2011. години достигло број од 2000 становника.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1106
  • I1 P109
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #5 послато: новембар 28, 2017, 03:22:13 поподне »
Од тестираних у Српском ДНК пројекту са простора Белице, имамо само двојицу. То су:
 - Павловић, Ђурђиц, Драгошевац - хаплогрупа Е V13
 - Грујић, Игњатијевдан, Горњи Рачник - хаплогрупа R1a Z280
Морам да приметим да је број тестираних јако мали за једну област која има око 50000 становника, а од којих је више од половине пореклом из тог краја. Можда је то оно што је Станоје Мијатовић описао да су се у Белици одавно изгубиле задруге и традиционални начин живота, да су родови разбијени и да не носе иста презимена. Ово упућује на то да становништво овог краја слабо води рачуна о пореклу и интересовању за исто.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1106
  • I1 P109
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #6 послато: новембар 28, 2017, 04:48:37 поподне »
Овај крај дао је знатан број знаменитих личности на националном нивоу.
 - Јакшићи су били властеоска породица са простора Белице. Родоначелник породице био је Јакша Брежичић, војвода деспота Ђурђа Бранковића. По народној традицији њихова кула се налазила изнад Јагодине на Црвеном брегу или на Ђурђевом брду. Синови војводе Јакше Стеван и Дмитар прешли су у Угарску и тамо добили властелинство од краља Матије Корвина. Унука Стевана Јакшића, Ана, била је баба по мајци руског цара Ивана Грозног.
 -Субота Врлић био је војвода цара Јована Ненаде и његов најбољи војсковођа. Рођен је у Јагодини око 1500. године. По њему град Суботица носи своје име.
 - Корун Коча Анђелковић био је вођа српских добровољаца у Аустријско-турском рату 1788 — 1791, код нас познат и као Кочина крајина. Рођен је у селу Пањевцу (данас Кочино село код Јагодине). Пореклом је био из Призренског санџака одакле му се отац доселио. Био је врло угледан и богат човек, трговац стоком. Водио је фрајкоре из Баната за време Аустријско-турског рата и побунио је народ у Поморављу. База му је био манастир Јошаница на Црном Врху изнад Јагодине. Сасвојим добровољцима опседао је Јагодину и држао у блокади Цариградски друм у Багрданском теснацу. Погубљен је од старне Турака у Текији на Дунаву. Није имао мушког потомства, већ само ћерку Иконију, чији потомци данас живе у селима Горњи и Доњи Рачник, Ловци, Врановац, Багрдан и у Јагодини.
- Милоје Тодоровић (1762-1832) обер-кнез јагодинске нахије, учесник оба устанка и председник Владе Кнежевине Србије. Рођен у селу Црнче на обронцима Црног Врха. Његова породица је потицала из села Бела Вода у Топлици одакле се доселио његов деда Тодор, а славили су Ђурђевдан и Св. Илију. Учествовао је у Кочиној крајини, био трговац а Карађорђе га 1811. прогласио војводом. У Другом устанку предводио је устанике из Јагодинске нахије са којима је потукао Турке на Таборишту изнад клисуре реке Бешњаје. Сахрањен је у порти манастира Јошанице са супругом и једним сином. Био је побратим Хајдук-Вељка Петровића. Његови потомци су били угледни људи - народни посланици, професори, судије, официри и научници. Тодоровићи данас углавном живе у Београду и Јагодини.
- Радич Петровић (1738-1816) био је војвода из Првог српског устанка и судија магистрата. Рођен је у селу Сиоковцу надомак Јагодине. Учесник је Кочине крајине и Првог устанка. Посинио је Карађорђа Петровића. Једно време је живео са породицом у Јакову, у Срему, где је од цара Леополда добио потврду о племству, која се чува у Историјском музеју Србије. Године 1931. краљ Александар Карађорђевић подигао је цркву у његову част, у Радичевом родном селу Сиоковцу и у цркви је осликан један медаљон са ликом војводе Радича Петровића.
- Атанасије Ивановић познатији као Таса Арачлија (1799-1896) био је чувени Јагодинац, трговац, кавазбаша кнеза Милоша и харачлија. Рођен је у Јагодини 1799. а отац му се у Јагодиху доселио из Ражња. Његов отац Иван Ражњалија је био учесник Првог српског устанка. Таса је 1842. био постављен за циганског харачлију на териоторију целе Србије. Имао је над Циганима не само пореску, већ и административну, судску и извршну власт. Био и учесник револуције у Угарској 1848. У Банат је одвео око 1000 Цигана из целе Србије и око 4000 добровољаца из околине Јагодине и Ћуприје. Живео је јако дуго и преминуо је у Београду, а сахрањен је у Јагодини. Његови потомци су имање на Ђурђевом Брду у Јагодини завештали граду 1902. и од њега је направљено градско излетиште "Арачлијски поток".
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7100
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #7 послато: новембар 28, 2017, 05:07:15 поподне »
Браво Дробњаче за тему и приступ! :)

Цитат
-Субота Врлић био је војвода цара Јована Ненаде и његов најбољи војсковођа. Рођен је у Јагодини око 1500. године. По њему град Суботица носи своје име.

Овај податак, мислим да ми је промакао, док сам се бавио истраживањем пореклом Јована Ненада. :)

Цитат
- Радич Петровић (1738-1816) био је војвода из Првог српског устанка и судија магистрата. Рођен је у селу Сиоковцу надомак Јагодине. Учесник је Кочине крајине и Првог устанка. Посинио је Карађорђа Петровића. Једно време је живео са породицом у Јакову, у Срему, где је од цара Леополда добио потврду о племству, која се чува у Историјском музеју Србије. Године 1931. краљ Александар Карађорђевић подигао је цркву у његову част, у Радичевом родном селу Сиоковцу и у цркви је осликан један медаљон са ликом војводе Радича Петровића.

Такође нисам знао, али нађох сад убележену ту доделу племства у Краљевским књигама, да је Petrovics Radics szerb kapitány наследно племство и грб добио од цара Леополда II Хабзбуршког 6. 3. 1791. године. Право на грб су имали жена му Василијева Смиљана, те синови Милован, Јован и Михајло (n:Vasilieva Smiliana, gy:Milovan, János, Mihály).


грб Радича Петровића

Извор: Hungaricana.hu

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1106
  • I1 P109
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #8 послато: новембар 28, 2017, 05:22:18 поподне »
Такође нисам знао, али нађох сад убележену ту доделу племства у Краљевским књигама, да је Petrovics Radics szerb kapitány наследно племство и грб добио од цара Леополда II Хабзбуршког 6. 3. 1791. године. Право на грб су имали жена му Василијева Смиљана, те синови Милован, Јован и Михајло (n:Vasilieva Smiliana, gy:Milovan, János, Mihály).
Начуо сам али нисам потпуно сигуран, да потомци Радича Петровића живе у Остружници, Београду и неким сремским селима. Можда и не знају да су племићи.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7100
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #9 послато: новембар 28, 2017, 05:25:03 поподне »
Начуо сам али нисам потпуно сигуран, да потомци Радича Петровића живе у Остружници, Београду и неким сремским селима. Можда и не знају да су племићи.

И сад бисмо их ми још требали кушати да се погорде! ;D

Ван мреже Акса

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 558
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #10 послато: новембар 28, 2017, 05:32:29 поподне »
« Последња измена: новембар 28, 2017, 05:36:20 поподне Amicus »

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1106
  • I1 P109
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #11 послато: новембар 28, 2017, 05:39:09 поподне »
 - Стевча Михаиловић (1804 - 1888) рођен је у Јагодини. Његов отац Михаило Јовановић-Кујунџић био угледни трговац и кнез јагодински, а мајка му је била родом из Баната. Стевча је био трговац, чиновник председник Савета и председник Владе Кнежевине Србије. Водио је Србију кроз рат са Турском 1876-1878. Био је ожењен Маријом Обреновић, братаницом кнеза Милоша. После смрти завештао је своју кућу граду Јагодини и на њеном месту је 1930-их направљен Соколски дом у коме је данас Завичајни музеј.
 - Милан Пироћанац (1837 - 1897) био је правник и политичар. Рођен је у Јагодини. Отац Милан Недељковић потицао је из Пирота а мајка из околине Јагодине и прво је била удата за Павла Цукића. Пироћанац се школовао у Паризу и Хајделбергу. Био је правник, судија и председник Владе. Као врстан правник заступао је краљицу Наталију у бракоразводној парници против краља Милана. Пироћанчева Влада је 1884. спровела пореску реформу. Његова кућа у Београду, на углу Симине и Француске улице је подзаштитом државе.
 - Михаило Илић (1845 - 1876) био је мајор и један од јаворских јунака. Потицао је из богате јагодинске занатлијске породице, која је осиромашила па се преселила у Београд. Био је ожењен сестром Милана Пироћанца, Савком Недељковић. Био је на служби у Ужичком округу. Погинуо је на Јавору код Ивањице 1876.После смрти одликован је Таковским крстом.
 - Вукоман Арачић (1850-1915) био је пуковник, учесник Српско-турских ратова, Балканских и Првог светског рата. рођен је у селу Ново Ланиште код Јагодине. Био је ађутант краља Александра Обреновића. У Првом свестком рату командовао је Тимочком дивизијом. Заразио се пргавим тифусом и умро 1915. Његов син био је Петар Арачић, југословенски дивизијски генерал.
 - Душан Поповић (1885-1819) новинар, политичар и вођа радничког покрета. Рођен је у селу Волујак, које данас више не постоји јер је расељено због поплава а било је предграђе Јагодине. Породица му потиче из Бачке. Био је један од вођа радничког покрета и пријатељ Димитрија Туцовића. Емигрирао је из окупиране Србије у Британију и тамо убрзо умро.

Прошлост овог краја обележиле су многе важне личности које нису биле пореклом одавде али се оставиле трага. то су нпр:
Кнез Милош Обреновић, ктитор јагодинске цркве Св. Архангела Михаила,
Кнез Милета Радојковић, кнез Јагодинске нахије
Ђура Јакшић, био је наставник ликовног у гимназији,
Јосиф Панчић, био је лекар у селу Белици,
Мирјана Јаковљевић и Стеван Јаковљевић, писци, обоје су одрасли у Јагодини,
Чича Илија Станојевић глумац, у Јагодини је држао кафану. Заслужан је за надимак "Ћурани".
Бранислав Нушић писац, једно време је као војник провео у Јагодини. Волео је да седи у кафани код Илије Станојевића и ту је добио инспирацију за "Пут око света" и Јованчу Мицића.
Сретен Аџић оснивач и директор Учитељске школе, дaнас Педагошког факултета у Јагодини
Светозар Марковић социјалиста, живео је и школовао се у Јагодини
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже vrbaplandiste2402

  • Гост
  • *
  • Поруке: 6
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #12 послато: новембар 28, 2017, 08:39:09 поподне »
Поздрав свима.ТРАГАМ ЗА ИМЕНОМ СВОГ ЧУКУНДЕДЕ.
Зна ли неко где могу да потражим следеће матичне књиге:
Доња Сабанта, 1880. година, књига рођених.
Тамо ми је рођен прадеда Обрен Петровић а затим је живео у Лозовику код Јагодине, наводно код тетке јер му је мајка умрла, до своје женидбе. (А затим до своје смрти 1914. у Белици код Јагодине код човека који га је "усинио")
Лозовик код Јагодине, око 1900. до 1906.- књига венчаних. Оженио се девојком из Лозовика, Лепосава.
У Бунару тих књига нема, у Лозовику у МК  нема, у Историјскком архиву Јагодине-нема, у Доњој Сабанти, у МК, такође нема.
У Бунару је уписан у књизи умрлих, али није уписано име оца.
Можда би ми помогао и неки попис становништва из преиода после 1880. за Лозовик или Доњу Сабанту а за Белицу после 1906. године, када ми је рођен деда Славољуб, у Белици.
Можда постоји и неки други извор који може да помогне.
Захваљујем се унапред.

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1106
  • I1 P109
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #13 послато: новембар 28, 2017, 09:07:19 поподне »
Поздрав свима.ТРАГАМ ЗА ИМЕНОМ СВОГ ЧУКУНДЕДЕ.
Зна ли неко где могу да потражим следеће матичне књиге:
Доња Сабанта, 1880. година, књига рођених.
Тамо ми је рођен прадеда Обрен Петровић а затим је живео у Лозовику код Јагодине, наводно код тетке јер му је мајка умрла, до своје женидбе. (А затим до своје смрти 1914. у Белици код Јагодине код човека који га је "усинио")
Лозовик код Јагодине, око 1900. до 1906.- књига венчаних. Оженио се девојком из Лозовика, Лепосава.
У Бунару тих књига нема, у Лозовику у МК  нема, у Историјскком архиву Јагодине-нема, у Доњој Сабанти, у МК, такође нема.
У Бунару је уписан у књизи умрлих, али није уписано име оца.
Можда би ми помогао и неки попис становништва из преиода после 1880. за Лозовик или Доњу Сабанту а за Белицу после 1906. године, када ми је рођен деда Славољуб, у Белици.
Можда постоји и неки други извор који може да помогне.
Захваљујем се унапред.
Поздрав поштовани. Што се пописа тиче последњи који имају у архиву у Јагодини је из 1863. Сви пописи после овог налазе се у Архиву Србије. Већина књига из тих села испод Црног Врха је нестала током аустро-угарске окупације. Од оних које су сачуване, део је уништен услед лошег чувања. Осим пописа, остаје Вам да обилазите гробља у селима где су живели Ваши преци и да пробате да реконструишете породичну историју.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.

Ван мреже vrbaplandiste2402

  • Гост
  • *
  • Поруке: 6
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #14 послато: новембар 30, 2017, 09:40:45 поподне »
Нешто мало о самом селу Белица:
Средина XIX века, Аврам Петронијевић, тада министар иностраних дела Србије у селу Белици код Јагодине отвара прву фабрику стакла у Србији (можда и прву фабрику уопште).
Мајсторе који познају овај посао доводи из Европе у Белицу, те су они најпре у Србији били на привременом раду.
Јосип Панчић долази да буде лекар у Белици, како би лечио мајсторе који раде у министровој стаклари.
То је повод за његов долазак у Србију, где и остаје. Ову понуду дао му је Вук Караџић који га је у Бечу виђао и знао је да нема посао а да је лекар.
Друга прича о селу Белица је о "Граду" који је поменут на овом форуму.
Народ ово налазиште зове још и "Јеринин град". Истаживања су започета у осамдесетих година прошлог века на "Граду" и на "Црквини" поред.
Све је сада напуштено и остављено на милост и немилост пљачкашима археолошких локалитета. Простор преоравају чак и великим тракторима како би им посао био лакши. Видео сам и сам да је "Град" преоран великим плугом а парцела је у власништву јагодинског музеја.
Пут од Белице до "Града" народ зове "Стари друм" и он сам је историјски споменик. Катастарски је широк и до 20 метара, а на појединим местима види се и стара калдрма. Сада личи на обични шумски пут.
Топоними на "Старом друму"- "Табориште", "Логор", "Војска"...
Кнез јагодински Милета у једном писму Милошу у Крагујевац каже: "....она два Немца са пратњом ти шаљем преко Таборишта. Угостио сам их како си наредио...".

Ван мреже Дробњак

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1106
  • I1 P109
Одг: Белица - простор, прошлост, становништво
« Одговор #15 послато: новембар 30, 2017, 11:30:15 поподне »
Нешто мало о самом селу Белица:
Средина XIX века, Аврам Петронијевић, тада министар иностраних дела Србије у селу Белици код Јагодине отвара прву фабрику стакла у Србији (можда и прву фабрику уопште).
Мајсторе који познају овај посао доводи из Европе у Белицу, те су они најпре у Србији били на привременом раду.
Јосип Панчић долази да буде лекар у Белици, како би лечио мајсторе који раде у министровој стаклари.
То је повод за његов долазак у Србију, где и остаје. Ову понуду дао му је Вук Караџић који га је у Бечу виђао и знао је да нема посао а да је лекар.
Друга прича о селу Белица је о "Граду" који је поменут на овом форуму.
Народ ово налазиште зове још и "Јеринин град". Истаживања су започета у осамдесетих година прошлог века на "Граду" и на "Црквини" поред.
Све је сада напуштено и остављено на милост и немилост пљачкашима археолошких локалитета. Простор преоравају чак и великим тракторима како би им посао био лакши. Видео сам и сам да је "Град" преоран великим плугом а парцела је у власништву јагодинског музеја.
Пут од Белице до "Града" народ зове "Стари друм" и он сам је историјски споменик. Катастарски је широк и до 20 метара, а на појединим местима види се и стара калдрма. Сада личи на обични шумски пут.
Топоними на "Старом друму"- "Табориште", "Логор", "Војска"...
Кнез јагодински Милета у једном писму Милошу у Крагујевац каже: "....она два Немца са пратњом ти шаљем преко Таборишта. Угостио сам их како си наредио...".
Скоро сам и сам био на Јеринином граду. Заиста, дивљи копачи уништавају ово налазиште. Свуда се могу видети рупе, неке дубоке и до метар, а керамика, која им није интересантна, побацана је свуда около.
Искушење баца људе с трона,
роба диже изнад фараона.