Свети Арсеније Сремац био је други архиепископ србски, након Светог Саве. Није тачно утврђено ни где ни када је Арсеније рођен, нити које му је било крштено име. У „Житију архиепископа Арсенија“ које је, око 1325. године, написао тадашњи архиепископ пећски Данило II, наводи се да је Арсеније био пореклом „од сремске земље“. У време Арсенијево, као и Данилово, Срем је обухватао како данашњу област Срема, тако и Мачву, Китог, Поцерину, Тамнаву и Колубару, па и неке крајеве на југозапад од ове области (према неким мишљењима – све до Ужица). Према једној верзији, Арсеније је рођен у селу Дабар код Сланкамена на Дунаву, према другој – негде у близини Манастира Светог Димитрија (данашња Сремска Митровица). Постоје мишљења да је Арсеније рођен у Далмацији. Међутим, поставља се питање због чега би у том случају добио тај додатак имену „Сремац“.
Арсеније се замонашио као младић, и примивши монашки постриг добио је и име које данас знамо. Био је велики поштовалац архиепископа Саве Немањића, те је одлучио је да оде к њему у Жичу. Након неког времена, Сава га је поставио за настојатеља Жиче. Када је архиепископ Сава кренуо на ходочашће у Свету Земљу, осетивши да се са тог пута неће вратити, одлучио је повући се са владичанског трона и одредио је Арсенија за свог наследника. Тако је 1233. године Арсеније постао архиепископ србски. Арсенијева задужбина је манастир посвећен Светим апостолима у Хвосну код Пећи (заснован између 1235-1240), који је касније постао седиште архиепископије. Осим тога, заједно с краљем Владиславом, уприличио је пренос моштију Светог Саве из Бугарске у Србију, као и што је преместио епископско седиште из Стона у Манастир светих апостола Петра и Павла на Лиму (у данашњем Бијелом Пољу). Осим ових дела и великог подвижништва у монашком животу, није познато много више појединости из живота Светог Арсенија.
Након пуних 30 година на челу србске цркве, због болести (делимичне одузетости тела), Арсеније одлучује да се повуче са владичанског трона и препушта га епископу хумском Сави II (Предислав Немањић, син Стефана Првовенчаног). Последње године живота провео је у Црнчи у Полимљу (код данашњег Бијелог Поља), где се упокојио на данашњи дан (10. новембра / 28. октобра) 1266. (по неким изворима 1265) године. Сахрањен је у својој задужбини, Цркви светих апостола код Пећи.
Службу Светом Арсенију написао је његов животописац архиепископ пећски Данило II око 1325. године, што указује да је већ тада Арсеније сматрам светим. Већ 1388. године Арсеније се помиње као светитељ у богослужењима Руске православне цркве, од које је и званично канонизован у Москви 1549. године. Свети Арсеније је нарочито поштован у Срему (део моштију се у 18. веку налазио у Манастиру Крушедол, у Саборној карловачкој цркви Свети Арсеније је једна од храмовних слава, а карловачка богословија носи његово име) и Црној Гори, где се и данас налазе његове мошти. Светог Арсенија Сремца прославља и Руска православна црква, још од 15. века. Посвећено му је више храмова код нас, а фреске са његовим ликом су веома честе у манастирским и мирским храмовима.
У литургијском отпусту у нашој Цркви, своје место у овој молитви, у кругу највећих србских светитеља којима се молитва обавезно упућује, нашао је и Свети Арсеније, што говори о величини и значају овој светог оца: „ради молитава светитеља Симеона Мироточивог, Саве, Арсенија, Максима, Василија Острошког и Петра Цетињског...“