Аутор Тема: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works  (Прочитано 1761 пута)

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7238
  • I1 P109 FGC22045
Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« послато: септембар 28, 2017, 09:25:04 поподне »
Нисам сигуран да имамо овакву тему, или је бар немамо на овом делу форума.

Почећу од мени омиљеног Ђорђа Јовановића (1861-1953).



Рођен је у Новом Саду. Његов отац Никола Јовановић рођен је у месту северно од Солуна, од оца Грка Јоханидеса и мајке Македонке Јованке, који су имали седморо деце, Ђорђе је био најмлађе дете. Као учитељ у грчкој колонији у Новом Саду, писац и преводилац, убрзо је добио посао у Пожаревцу, где је Ђорђе провео своје детињство, завршио основну школу и прва четири разреда средње школе. У Београду је 1882. године матурирао Реалну гимназију, а потом уписао Велику школу, где је на Техничкој школи, на одсеку за архитектуру, студирао годину дана. Студије је прекинуо због одласка у Беч где је 1884. уписао Академију ликовних уметности. Већ наредне године прешао је у Минхен и наставио студије на Академији, у класи проф. М. Видмана (M. Widnmann). Из Минхена је 1887. прешао у Париз и тамо је на École des Beaux-Arts, у класи професора Шапија и Енжаблера диломирао вајарство 1890. Био је први српски академски вајар.

Као један од оснивача Уметничке школе, из које је касније настала Уметничка академија, Јовановић је био веома посвећен педагошком раду. Најзначајнији део његовог стваралачког опуса представљају јавни споменици и портрети, међу којима посебно место заузимају Споменик косовским јунацима у Крушевцу, Кнезу Милошу у Пожаревцу, Јосифу Панчићу, Кости Таушановићу, Вуку Караџићу и Војводи Вуку у Београду, као и низ споменика на београдском Новом гробљу.


Споменик Косовским јунацима, Крушевац

Вратио се у Србију и током 1891. радио као наставник цртања у Првој београдској гимназији. Већ 1892. поново је отишао у Париз, где је остао до 1903. Поново се вратио у Београд где је постао професор, а потом и директор Уметничко-занатске школе, од 1905. до 1919, с тим што је ратне године провео у Француској. После рата, до пензионисања 1926, радио је као професор у Четвртој београдској гимназији и као инспектор Министарства грађевина.

Он је један од оснивача сликарског друштва Лада и њен члан до 1910. Био је у члан и уметничког друштва Медулић. После рата поново је био члан Ладе, све до 1932. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника Београда.

Први пут је излагао на Париском салону и Светској изложби у Паризу 1889, тада је добио бронзану медаљу. Добио је златну медаљу на Светској изложби 1900. године у Паризу. Самостално је излагао први пут у Новом Саду 1905, а потом често у Београду.

Припада првој генерацији српских вајара чије деловање има пионирски карактер. Урадио је велики број биста и скулптура, али и медаља, плакета. Од његових радова најпознатији су: Споменик Јосифу Панчићу (1891) у Универзитетском парку у Београду; споменик кнезу Милошу (1898) у Пожаревцу; споменик Косовским јунацима (1910) у Крушевцу; Црногорац на стражи (1903) у париској општини; споменик Бранку Радичевићу (1899) у Сремским Карловцима; споменик војводи Мишићу (1921); Споменик Вуку Караџићу (1929) у Београду; споменик војводи Степи Степановићу (1930) итд.

Изабран је за редовног члана Српске краљевске академије 16. фебруара 1920.

Умро је у Београду у својој 92. години.


Скулптура Србија, страдала у бомбардовању Београда 1944. године

Током прошле године била се појавила вест да ће се на иницијативу Министарства правде урадити санација ове скулптуре, чији су делови сачувани, и наводно се налазе у склопу комплекса Споменика Косовским јунацима у Крушевцу.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7238
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #1 послато: октобар 02, 2017, 07:42:01 поподне »
Још један чувени српски вајар, јесте и Тома Росандић (1878-1958).



Можда не као о Ђорђу Јовановићу, али и о његовом пореклу би се могло дискутовати, јер је Тома Росандић рођен заправо као Томазо Винћенцо.

Рођен је у Сплиту, у породици радника каменоресца и зидара. После завршене основне школе, ради у радионици сплитског каменоресца Билинића, где се упознаје са Иваном Мештровићем. Школовао се у Бечу, у атељеу Ивана Мештровића. Пред Први светски рат настанио се у Београду. У току рата повлачио се са српском војском, те је ратне године провео у емиграцији. Након окончања Првог светског рата, Росандић постаје професор на Уметничкој школи у Београду. Он је 1929. године, направио кућу у улици Љубе Јовановића број 3, у којој је током наредних деценија живео и радио. Завештао ју је Београду, тако да се у њој, од 1963. године, налази музејска поставка која садржи аутентичан намештај, прибор и лична документа Томе Росандића, као и део његових радова.

Један је од оснивача Уметничке академије у Београду 1937. године и био је њен први ректор. Члан Српске краљевске академије је постао 2. марта 1946. године, а редовни члан Одељења ликовних и музичких уметности САНУ је постао 22. марта 1948. године.

Пред крај живота враћа се родни Сплит, где и умире, а град ће му испунити последњу жељу, да му буде дозвољен спровод преко Риве, што ће уједно бити и последњи такав јавни испраћај у Сплиту.

Једна од најпознатијих скулптура Томе Росандића је свакако и композиција Играли се коњи врани, која се налази на улазу Народне скупштине у Београду.


Играли се коњи врани, Народна скупштина, 1938-39

Можда је мање познато да је Тома Росандић извајао и први споменик Његошу, што се десило на иницијативу Јована Дучића, који је тражио од тадашњих југословенских вајара израду више скултура славних личности из српске прошлости, а Тома Росандић се јавио да уради бисту Његоша. Она је настала у периоду 1931-1933. године, када довршена и била послана Дучићу, уз речи Тома Росандић, кипар – Јовану Дучићу, песнику. Јован Дучић споменик је поклонио граду Требињу где се ист и данас налази.


Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7238
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #2 послато: новембар 13, 2017, 04:29:19 поподне »
Аутор чувеног споменика Карађорђу у Карађорђевом парку на Врачару је вајар Сретен Стојановић (1898-1960).



Рођен је у Приједору 1898. године, где је завршио основну школу. Гимназију је похађао у Бањој Луци, али је као националистички револуционар одатле истеран. За време Првог светског рата био је затворен као припадник „Младе Босне“, заједно са својим братом, познатим народним херојем из Другог светског рата др. Младеном Стојановићем. Студирао је у Бечу од 1917. године сликање и вајање, да би потом прешао у Париз, где је учио код Емила Бурдела.


Споменик Карађорђу у Карађорђевом парку на Врачару

О пореклу овог вајара зна се да су његови били од Јакшића из Невесињског поља, одакле су се покренули под воћством кнеза Вуковоја Јакшића и зауставили на Козари у селима више Приједора. По синовима Вуковојевим, Стојану, постали су Стојановићи, а по кнезу Милану Кнежевићи. У крајишкој породици Стојановића биле су три генерације свештеника. Илија, Гавро и Симо, отац Сретена Стојановића и још његових седморо браће и сестара.

Крсна слава Стојановића је Свети Ђорђе.

Сретен Стојановић био је један од првих професора на Академији ликовних уметности у Београду. Био је члан Српске академије наука и уметности (САНУ), изабран 1950. године за дописног, а од 1959. године за редовног члана.

Аутор је већ поменутог споменика Карађорђу, али и Његошу, Филипу Вишњићу, Младену Стојановићу, као и већег броја споменика изведених након Другог светског рата на Иришком венцу и у Босанском Грахову.

Мање је познато да је Сретен Стојановић био аутор и неколико најуспешнијих династичких споменика у време Краљевине Југославије, који су подигнути у Невесињу (1928), Двору на Уни (1929), Тузли (1935), Охриду (1937) и Удбини (1938).


Споменик краљу Александру I Карађорђевићу у Тузли

Ови радови никада нису уврштени у њихове званичне биографије као ни у енциклопедије ни монографије.

Излагао је још на изложбама независних уметника у Паризу 1921. године. Његова дела изложена су у више галерија, поред осталих и у Спомен збирци Павла Бељанског.

Умро је 29. октобра 1960. године и сахрањен је на Новом гробљу у Београду.


Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7238
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #3 послато: новембар 29, 2017, 12:48:21 поподне »
Колико пута смо прошли Калемегданским парком поред фонтане, у чијем средишту стоји фируга човека који се бори са змијом, а реч је заправо о скулптури "Борба" академског вајара Симеона Роксандића ((1874—1943)).



Рођен је 1. априла 1874. године у Мајској Пољани, на Банији. Основу и грађанску школу завршио је у Глини, затим трговачку у Загребу, а Уметничко-занатску у Будимпешти. После је студирао на Академији Уметности у Минхену.


"Борба" или "Рибар"

Године 1897. постављен је за наставника вештина у Ужицу, 1898-1907. служио је у Крагујевцу, а тада је премештен у Београд. Поред редовне дужности, предаје и вајарство у београдској Уметничко-Занатској школи.

Излагао је на свим изложбама Ладе, на југословенским изложбама, затим у Риму и у Лондону. Највише и најуспешније ваја портрете и наге младиће. Од већих фигура познате су му: кнез Милош у сали крагујевачке Гимназије (1909), Споменик 1877 изгинулим борцима у Врању (1902), Рибар (1906), постављен на Калемегдану и у Загребу, Дечко се урадио у ногу (1911) у Уметничком одељењу, Очајање (1912), Дечко седећи (1921), Дечко (1921), Дечко, студија за Чукур-чесму (1921)... Дечко, рељеф, студија за Чукур-чесму, Борба с лавом (1923) итд. Рокасандићеве су многе ствари, чак од најуспелилијих, пропале за време аустријске окупације (нпр. Роб из 1907 и Филип Вишњић, херма из 1904, који су били у Народном Музеују).

више на: ризницасрпска.нет

У Мајским Пољанама (Глина) 1948. године било је 20 Роксандића у 4 домаћинства, а у Другом светском рату је према списковима жртава, од усташа страдало 3 Роксандића из Мајских Пољана.

Живорад П. Јовановић у својој књизи Из Старог Београда, говорећи о Симеону Роксандићу, каже да је Роксандић за живота израдио сто тридесет уметничких дела.

О даљем пореклу Роксандића нисам успео наћи неких података, видех само да их је 1948. највише било у Балинцу (Глина), где их је највише и страдало у Другом светком рату.

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1286
  • R1b>BY611>YZ2705>BY200954
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #4 послато: новембар 29, 2017, 02:32:38 поподне »
Још један чувени српски вајар, јесте и Тома Росандић (1878-1958).



Можда не као о Ђорђу Јовановићу, али и о његовом пореклу би се могло дискутовати, јер је Тома Росандић рођен заправо као Томазо Винћенцо.

Рођен је у Сплиту, у породици радника каменоресца и зидара. После завршене основне школе, ради у радионици сплитског каменоресца Билинића, где се упознаје са Иваном Мештровићем. Школовао се у Бечу, у атељеу Ивана Мештровића. Пред Први светски рат настанио се у Београду. У току рата повлачио се са српском војском, те је ратне године провео у емиграцији. Након окончања Првог светског рата, Росандић постаје професор на Уметничкој школи у Београду. Он је 1929. године, направио кућу у улици Љубе Јовановића број 3, у којој је током наредних деценија живео и радио. Завештао ју је Београду, тако да се у њој, од 1963. године, налази музејска поставка која садржи аутентичан намештај, прибор и лична документа Томе Росандића, као и део његових радова.

Један је од оснивача Уметничке академије у Београду 1937. године и био је њен први ректор. Члан Српске краљевске академије је постао 2. марта 1946. године, а редовни члан Одељења ликовних и музичких уметности САНУ је постао 22. марта 1948. године.

Пред крај живота враћа се родни Сплит, где и умире, а град ће му испунити последњу жељу, да му буде дозвољен спровод преко Риве, што ће уједно бити и последњи такав јавни испраћај у Сплиту.

Једна од најпознатијих скулптура Томе Росандића је свакако и композиција Играли се коњи врани, која се налази на улазу Народне скупштине у Београду.


Играли се коњи врани, Народна скупштина, 1938-39

Можда је мање познато да је Тома Росандић извајао и први споменик Његошу, што се десило на иницијативу Јована Дучића, који је тражио од тадашњих југословенских вајара израду више скултура славних личности из српске прошлости, а Тома Росандић се јавио да уради бисту Његоша. Она је настала у периоду 1931-1933. године, када довршена и била послана Дучићу, уз речи Тома Росандић, кипар – Јовану Дучићу, песнику. Јован Дучић споменик је поклонио граду Требињу где се ист и данас налази.



Тома Росандић не знам како се декларисао, али је чињеница да је био врло привржен Србији. Росандићи су стара сплитска породица, наравно католичка, а ту верзију Томазо Винћенцо не треба озбиљно схватити.

Ван мреже Зрно

  • Помоћник уредника
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1286
  • R1b>BY611>YZ2705>BY200954
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #5 послато: новембар 29, 2017, 03:09:34 поподне »
Тома Росандић јесте уписан под именом Томазо Винћенцо, али то му је само лично име, а не и презиме. Сад сам погледао матичну књигу. Многи су уписани са додатком Винћенцо, па је тако одмах испод њега нека Антониа Винћенца. Дакле, Винћенцо није презиме.

Томе Росандића (1878-1958) отац је био Анте (рођ. 1846), деда Тома (рођ. 1803), предеда Анте (рођ. 1877), па даље иду Иван, Марко, Стипе, Марко. Стара породица из Сплита.

Ван мреже Банија

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 209
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #6 послато: новембар 29, 2017, 06:35:24 поподне »
Колико пута смо прошли Калемегданским парком поред фонтане, у чијем средишту стоји фируга човека који се бори са змијом, а реч је заправо о скулптури "Борба" академског вајара Симеона Роксандића ((1874—1943)).



Рођен је 1. априла 1874. године у Мајској Пољани, на Банији. Основу и грађанску школу завршио је у Глини, затим трговачку у Загребу, а Уметничко-занатску у Будимпешти. После је студирао на Академији Уметности у Минхену.


"Борба" или "Рибар"

Године 1897. постављен је за наставника вештина у Ужицу, 1898-1907. служио је у Крагујевцу, а тада је премештен у Београд. Поред редовне дужности, предаје и вајарство у београдској Уметничко-Занатској школи.

Излагао је на свим изложбама Ладе, на југословенским изложбама, затим у Риму и у Лондону. Највише и најуспешније ваја портрете и наге младиће. Од већих фигура познате су му: кнез Милош у сали крагујевачке Гимназије (1909), Споменик 1877 изгинулим борцима у Врању (1902), Рибар (1906), постављен на Калемегдану и у Загребу, Дечко се урадио у ногу (1911) у Уметничком одељењу, Очајање (1912), Дечко седећи (1921), Дечко (1921), Дечко, студија за Чукур-чесму (1921)... Дечко, рељеф, студија за Чукур-чесму, Борба с лавом (1923) итд. Рокасандићеве су многе ствари, чак од најуспелилијих, пропале за време аустријске окупације (нпр. Роб из 1907 и Филип Вишњић, херма из 1904, који су били у Народном Музеују).

више на: ризницасрпска.нет

У Мајским Пољанама (Глина) 1948. године било је 20 Роксандића у 4 домаћинства, а у Другом светском рату је према списковима жртава, од усташа страдало 3 Роксандића из Мајских Пољана.

Живорад П. Јовановић у својој књизи Из Старог Београда, говорећи о Симеону Роксандићу, каже да је Роксандић за живота израдио сто тридесет уметничких дела.

О даљем пореклу Роксандића нисам успео наћи неких података, видех само да их је 1948. највише било у Балинцу (Глина), где их је највише и страдало у Другом светком рату.

Презиме Роксандић је заступљено широм Баније.

Роксандићи су били прилично бројни на подручју Глине, а било их је православних и римокатолика. Православни су били груписани углавном југозападно од Глине, према Сувој међи, у селима Балинац (17 кућа, 64 особе) и Шашева (14 кућа, 40 особа), гдје су славили Ђурђевдан. Било их је и у селима Влаховић (4 куће, 19 особа) и Мајске Пољане (4 куће, 20 особа), али нисам сигуран која је њихова крсна слава. Римокатолика је било у селу Ново Село Глинско (5 кућа, 21 особа) и један од њих је учествовао у покољима Срба у Глинској цркви, али је потребно провјерити римокатоличке црквене књиге како бисмо утврдили имају ли везе са православним Роксандићима.

На подручју Двора били су најбројнији у Брђанима, гдје их је према подацима са републичког пописа из 1948. године пописано 16 кућа са 93 особе и ту су славили Никољдан. На подручју Двора Роксандића је још било у сусједним мјестима Швракарица (10 кућа, 40 особа) и Рудежи (3 куће, 10 особа) и они су по свему судећи исти род као и Роксандићи из Брђана.

Православних Роксандића је такође било и у више костајничких села (Живаја, Ловча Горња, Превршац, Росуље, Тимарци), нигдје више од три куће, али ми није познато која је њихова крсна слава. Исто тако, било је Роксандића и на подручју Петриње (Глинска Пољана), али нисам сигуран јесу ли православни или римокатолици (мјешовито село је у питању).

Што се тиче самих Роксандића из Мајских Пољана код Глине, њих је било свега 4 куће са 20 душа, али мислим да су они осим Симеона Роксандића дали и врсног историчара Драгу Роксандића (нисам ипак потпуно сигуран да је од њих):
https://sr.wikipedia.org/wiki/Драго_Роксандић
Иначе, Мајске Пољане су дале сјајне људе. Из овог села осим Симеона Роксандића потичу и Курепе (математичари Ђуро и Светозар, као и физичар Милан) историчар Миле Бјелајац, кошаркаш Жељко Ребрача, као и многи други.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7238
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #7 послато: децембар 06, 2017, 03:56:07 поподне »
Не знам да ли смо негдје помињали, скулптуру Мајка Отаџбина зове! у Волгограду,а која се појављује у овом снимку израдио је Србин Јевгениј Викторович Вучетич, један од најпознатијих совјетских вајара.

Вучетић је поријеклом од риђанских Куча, дакле E-V13-Z19851

https://ru.wikipedia.org/wiki/%D0%92%D1%83%D1%87%D0%B5%D1%82%D0%B8%D1%87,_%D0%95%D0%B2%D0%B3%D0%B5%D0%BD%D0%B8%D0%B9_%D0%92%D0%B8%D0%BA%D1%82%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%87

Нисмо.

Хвала на податку Симо. ;)

Још сам пар пута истраживао совјетске споменике, али не уочих тај битан детаљ, ето још једног кандидата за тему о српским вајарима (мада је овај био совјетски, са српским пореклом).

+++


Евгений Викторович Вучетич, у чину мајора
« Последња измена: децембар 07, 2017, 12:37:20 поподне Amicus »

симо

  • Гост
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #8 послато: децембар 06, 2017, 05:16:46 поподне »
Нисмо.

Хвала на податку Симо. ;)

Још сам пар пута истраживао совјетске споменике, али не уочих тај битан детаљ, ето још једног кандидата за тему о српским вајарима (мада је овај био совјетски, са српским пореклом).

И ја сам недавно, сасвим случајно наишао на тај податак. Вучетић је направио најпознатије совјетске скулптуре послије Другог Свјетског Рата. Позната је његова скулптура совјетског војника у Treptower парку у Берлину.



Сам Стаљин се изгледа умјешао и дао своје сугестије (сломљена свастика под мачем) у изради ове скулптуре. Овако је текао разговор између Стаљина и Вучетића.



Занимљиво је кад на крају давања сугестија Вучетић Стаљину каже: Дозволите да размислим, а Стаљин Вучетићу: Размишљање ником није забрањено. Размишљајте. Желим вам успјеха... :) Скулптура је на крају урађена онако како је Стаљин замислио.

Крајем 80-тих о Вучетићу је снимљен документарни филм, који може да се погледа на руском ТВ каналу култура, ту његов син Виктор, писац, говори о црногорским коријенима свог оца.

http://tvkultura.ru/video/show/brand_id/32727/episode_id/932733/video_id/930866/

Сам Вучетић је својевремено овако описао осјећај повезаности са мјестом поријекла свог оца.

"Однажды я спросил, откуда у него такая фамилия?
— Отец у меня черногорец, — кратко ответил он и, сделав задумчивый вид, спросил: — А ты знаешь, что такое зов предков? Тебе никогда не приходилось испытать это странное необъяснимое чувство? — Я не ответил, и он продолжал: — А я испытал его на себе. На теплоходе мы плыли в Италию. Представляешь жаркий солнечный день, на море штиль, тишина. У берегов Югославии — зной. Я стоял на палубе, опершись на перила, и смотрел на берег. Мне чудилось, что там таится что-то дивное, волшебное. Берег манил к себе какой-то колдовской силой. Он звал: «Ну иди же, иди». Это было какое-то наваждение, овладевшее мною. Казалось, я не удержусь, еще минута, и я брошусь в море и поплыву на этот зов. Мне стоило больших усилий оторваться от перил и уйти в каюту."

На мрежи Број 1

  • Уредник
  • Етнолог
  • *****
  • Поруке: 2310
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #9 послато: децембар 06, 2017, 06:18:47 поподне »

симо

  • Гост
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #10 послато: децембар 07, 2017, 09:41:01 пре подне »
Још једна свјетски позната Вучетићева скулптура је "Прекујмо мачеве у плугове" која је постављена испред зграде УН у Њујорку 1959. као поклон СССР-а. Цитат и тема скулптуре су преузети из Светог писма као ријечи пророка Исаије, Михеја. Симболика скулптуре је, у јеку блоковске подјеле и напетости око нуклеарног наоружања, била да позове на мир и претварање рушилачке, ратне енергије у стваралачку, мировну.

Није чудно да су и мировни покрети који су настајали у  тадашњој комунистичкој Источној Њемачкој, Вучетићеву скулптуру узели као свој симбол.






симо

  • Гост
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #11 послато: децембар 07, 2017, 10:14:34 пре подне »
Цитат из монографије о Вилусима:

У листу "Побједа" од 20. септембра 1964. године изашао је чланак: "Највећи живи совјетски вајар - потомак старих Никшићана", следеће садржине:
"У једној својој грамоти упућеној Никшићанима 1798. године по сердару Мини Лазаревићу, тадашњи руски цар Павле I изразио је спремност да прими неколико породица из овог краја и насели их у Русију, међутим, прилика се за то указала тек 1804. године, када су се 22 породице из околине Никшића преселиле у Русију. Међу тим исељеницима било је и неколико Вучетића са
Вилуса.
Занимљиво је да је један од потомака тих Вучетића данас најпознатији совјетски вајар Јевгеније Вучетић, кога смо прије извјесног времена имали прилику да видимо на телевизијској емисији "Студио 13". Тада је велики умјетник изразио жељу да посјети завичај својих предака и да ће то урадити чим му послови дозволе.
Јевгеније Вучетић тренутно ради на великом маузолеју у Волгограду који ће бити најимпозантнији споменик совјетским борцима палим у највећој бици другог свјетског рата.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7238
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #12 послато: децембар 07, 2017, 12:17:21 поподне »
Идеја за овај споменик ме је баш одушевила. :)

Шта кажеш Симо да овај вјарски део дискусије пребацимо на тему о вајарима?

симо

  • Гост
Одг: Српски вајари и њихова дела / Serbian sculptors and their works
« Одговор #13 послато: децембар 07, 2017, 12:25:00 поподне »
Идеја за овај споменик ме је баш одушевила. :)

Шта кажеш Симо да овај вјарски део дискусије пребацимо на тему о вајарима?

Слажем се, мислим да тамо и припада.