Аутор Тема: Одг: Старо српско писано наслеђе  (Прочитано 996 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1251
Одг: Старо српско писано наслеђе
« послато: мај 26, 2016, 11:10:29 пре подне »
                                        I

                    Култура нашег сељака

Питате ме, г. уредниче, какво је моје мишљење о култури нашег сељака. Не умем да вам одговорим каква је његова култура у овом моменту, и с обзиром на принципе по којима се данас према статистикама опредељује културни ниво широких народних маса (аналфабетизам итд.), а не могу да Вам на то одговорим, јер већ већи део свога живота живим ван своје Отаџбине. Верујем чак да ми овде статистика не би била ни потребна, јер писменост и даровитост нису везане једно за друго. Има народа у којима масе не познају више данас стање аналфабетизма, али у погледу културних могућности, те масе не стоје изнад полуписмених, чак ни изнад савршено неписмених. Не верујем, дакле, да словеначки сељак који не зна за аналфабетизам стоји културно више изнад херцеговачког сељака који скоро не зна за писменост.

Потребно је истаћи једну одиста историјску реткост:

Било је држава које су биле војничке, као Спарта или као Рим. Било је других које су биле трговачке, као Венеција и Ђенова итд. Било их је које су поникле из чисто правних компромиса као Швајцарска или Сјед. Амер. Државе. Али историја не познаје осим Србије другу државу која је била чисто сељачка. И то: сељак је стварао државу као што је створио најлепше облике свога језика и као националну литературу (која је дело неписмених и анонимних маса), а која је изазвала дивљење најпросвећенијих народа у свету. У Србији је држава сељачка, династија сељачка, војска сељачка, а сељачка литература под именом народних песама и народних приповедака дала је нама песницима све обрасце фигура и метафора, савршен метар и ритам стиха, често чак и безазлене али лепе риме. Оно што италијански писац учи из Божанствене Комедије, наш писац може, без сваког другог напора, да научи из раскошног извора те литературе која је дело нашег сељака. Мислим да нема примера сличног у историји ни једне друге расе.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1251
Одг: Одг: Старо српско писано наслеђе
« Одговор #1 послато: мај 26, 2016, 11:11:42 пре подне »
                                                            II
 
Небројни религиозни ратови Средњега века, једно апсурдно религиозно робовање европског човека његовој догми и црквеној администрацији, нису дозвољавали европском човеку да живи интензивнијим националним и личним животом, као српски сељак којем ова безазлена и блага православна вера није наметала да проживљује свој век само у страху од хришћанског пакла. Српски је сељак стално веровао и верује у своје хероје као виша бића, онако како је то веровао пагански грчки човек за грчке хероје које је стављао између људи и богова. Косово је било за нас у том погледу оно што је Троја била за хелински свет, Косово у цару Лазару има свога Агамемнона као што има свога Ахила у хероју Милошу. Све своје краљеве из лозе Немањића српски је народ претворио у светитеље што би у старогрчком значило у хероје, бића која стоје између богова и људства. Скоро сви главни Немањићи налазе се по нашим сјајним средњевековним црквама сачувани у ћивотима. Цела ужасна петовековна периода робовања није могла српском човеку (који је кроз векове морао да буде земљорадник) да одузме из руке те ћивоте са моштима његових националних и чисто државних историјских великана. Док су се хришћански народи отимали за мошти јеврејских и сиријских хришћанских светитеља, који су били испосници или мученици своје вере, православни српски сељак остао је задовољан да верује и даље само у светитељство чисто својих националних и државних људи које је он сам посветио и у чије је светитељство могао да верује без икаквог шарлатанства својих свештеника. За једно тело каквог католичког светитеља, или само за неколико кошчица његовог скелета, отимали су се градови средњевековног католичког света. Један император Источног Римског Царства уносио је у Цариград тело или само главу једног таквог светитеља са великим државним церемонијама какве су се виделе у Риму само приликом цезарских тријумфа. Српски народ, међутим, примајући хришћанство није никада ишао да своју националну веру до краја идентификује са хришћанством осталих хришћанских народа, чак ни са хришћанским јединством одакле му је та вера дошла. У немањићској држави нема других светитеља него српских по њиховом пореклу, и нема светитеља српског који није или српски владар или српски јунак. У том народу, где је свако био страдалник своје вере, није било нарочитих мученика за веру. И зато се нису ни посвећивали сви они који су за њу мирно умирали. Ако у нашем календару има помена о мученицима и великомученицима, то су грчки и азијски анахорети који су за веру умирали од глади, или стајали на једној нози годинама на неком стубу хранећи се скакавцима. Али светитељи који су увек били најближи његовој души и најразговетнији његовом уму и логици, били су његови сопствени свеци: његови велики Краљеви и национални јунаци, заточници велике државне и народне мисли.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1251
Одг: Одг: Старо српско писано наслеђе
« Одговор #2 послато: мај 26, 2016, 11:13:06 пре подне »
                                                         III
 
Када су са Средњим веком престала да се пишу житија наших великих владалаца и архиепископа, поникла је епопеја о Косову и Марку. Екстаза која испуњава нашу националну епопеју јесте до краја мистична. Као што слепи Вишњић види над земљом Србијом крваве барјаке и знаке у небу пред сами устанак на дахије, наши славни гуслари већ давно пре тога мешају у нашој епопеји на чисто хомирски начин људско са божанским. Све се несреће догађају што се Бог мили на Србе ражљути. Све се победе догађају тако исто са учешћем божанства. Наша епопеја цела је испуњена једном дубоком религиозном и вишом етиком и божанском правдом. Живећи непрестано у околини немањићских манастира и краљевских ћивота, српски народ не престаје да помиње своје високо господство, прошлост великог XIV века. Стих "наше царство и наше господство" помиње се на толико места у стиховној литератури српског сељака у тој периоди када се више нису писала житија, него писале величанствене песме о тим истим владаоцима, о тим истим јунацима од којих су и данас остале и архитектура и живопис, и писана повест, и спевана епопеја чијој узвишеној ноти признају еквиваленат само на неколиким страницама Илијаде и у неколиким пасажима Библије.
 
Живећи кроз тамне векове робовања у том екстатичном стању и дубоком познавању своје националне повести, српски сељак није губио контакт са столећима која су била велика, ни са људима који су остварили били националну и државну величину наше расе. Нико не зна за имена небројних наших мањих и већих Омира. Безусловно, а то се види на самом Вишњићу, нашем можда највећем песнику, сви ти наши рапсоди нису били ни властела ни факултетски људи, него само људи из широких маса, сељаци.
 
Наш сељак и кад није знао тридесет писмена своје азбуке, носио је на својим уснама хиљаде стихова о својим царевима, краљевима, деспотима, великој властели и великим херојима. Као што видите, писменост није оно исто што и култура. Додајте томе да српски сељак није имао моћ само рецептивну да прима већ готове туђе стихове, него их је у маси сам стварао. Колико је ово скоро изузетан случај међу савременим народима Европе, то је очевидно. Вероватно да ни рапсоди грчки, који су створили Илијаду, нису учили грчку граматику ни грчки правопис на јонским обалама са којих је Илијада и дошла у Атину. Зато српски рапсод и нема другог примера него у слепом Омиру који је вероватно, ако је постојао, могао бити само један ахајски Вишњић.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1251
Одг: Одг: Старо српско писано наслеђе
« Одговор #3 послато: мај 26, 2016, 11:14:05 пре подне »
                                                         IV
 
Говор је до сад био овде само о творачкој снази нашег сељака, божанственог аналфабета, само у погледу литературном. Његову дубоку културну моћ и творачки геније наћи ћете при његовој националној музици и на целој линији његовог фолклора. Та маса творевина, која је дошла из дубине наших аналфабетских маса, запрепашћује својом огромношћу, душевношћу, отменошћу и високим уметничким укусом. Нама се данас чини да са постанком градова и прирастом интелигенције, тај творачки геније села и сељака лагано ишчезава. Ја мислим да је то заблуда. Верујем напротив да је тај геније у сталном стварању: довољно се види по мелодијама у нашој народној музици које сваким часом избијају из широких маса и из свих крајева наше земље, и то највише баш из оних крајева који су и пре постанка наше државе и новог друштва били најплоднији.
 
Нећу вам говорити о томе колико наши политичари брину бригу о просвећивању нашег сељака. Нећу ни да Вам кажем да ли данашњи ниво нашег скупштинског човека може уопште да учини много да се у широке масе унесе она просвећеност стручна и духовна колико он то заслужује. Све смо чинили, напротив, да нашег сељака обезглавимо, и то нисмо успели. Сећам се да су политички људи и политички листови у њиховој крволочној борби за ову или ону марку фабричку приликом наоружања после босанске анексије, отворено говорили и писали да су наши фишеци испуњени ђубретом а да цеви нових топова прскају на првим пробама на Бањици. Ништа није сметало нашем сељаку да с тим истим оружјем пође у љуте бојеве и победи Турке на Куманову, и Бугаре на Брегалници, и Аустријанце на Колубари. Из свега овога видите шта ја мислим о урођеној култури нашег сељака кад Вам овде рекох оволико непобитних примера чак и његовог творачког генија.
 
Ма колико да изгледа нескромно, не бих могао да Вам наведем пример овде да наш интелектуалац стоји на равној нози са визионером нашег села. Има свагда један напор да се прими култура која се намеће дужношћу и дисциплином школе. У једној школи и паметни и глупи имају исти број предмета и истог наставника који ретко уме да разликује са катедре оне који га слушају. Ви знате горку борбу Толстојеву против те унификације у васпитању и образовању уопште, а нарочито университетском.
 
Ми ћемо извесно дуго још гледати тужну слику човека са села који мора да на туђем језику учи књиге наизуст. И дуго ћемо извесно имати један широки слој друштва које се састоји од таквих полутана. Тек доцније генерације готових грађана изградиће типа који ће бити интелектуалац праве врсте. Такав ће човек бити ослобођен насиља туђе културе над својим сопственим расним културним могућностима. Ако наше интелектуално друштво показује за сада још извесну пометеност, то је резултат напора његових да се од сељака направи истовремено и грађанин и интелектуалац.

                          Јован Дучић, Народна одбрана, Београд, 23. аугуст 1930.

ИЗВОР:  РИЗНИЦА СРПСКА – КЊИЖЕВНОСТ („Ангелина“)



Ван мреже Ранко Бубања

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 414
Одг: Одг: Старо српско писано наслеђе
« Одговор #4 послато: јун 04, 2016, 02:41:30 поподне »
https://vizionarski.wordpress.com/2014/11/02/%D1%98%D0%B5%D1%80%D0%B5%D1%81%D0%BE%D0%BD%D0%B0%D1%87%D0%B5%D0%BB%D0%BD%D0%B8%D1%86%D0%B8-%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%81%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B5/

Расрбљивање

Војиславе, аутор чланка и кругови који заступају овакве ставове су закаснили ''само'' 150 година. Послије битке сви су генерали. Резулате те мисли смо видјели у задњој деценији 20 вијека. Ако српство није у стању да сачува своју вјеру, писмо и језик, онда не треба ни да постоји. Проблем Срба јесте наталитет и Срби тиме треба да се баве. Идентитетска питања су бјекство од реалног живота. Чије овце тога и планина. Бавимо се животом. Пустимо причу о ватиканко-коминтеровској и бечко-нордијској завјери. Србија је хвала Богу суверена и самостална земља и ако има шта да каже ето прилике. Навика да се кривица тражи у другом и производња непријатеља ничему не служи и неће ријешити ни један проблем. Убјеђивање других да смо имали бриљантну историју, да смо најстарији народ, да смо небески народ само изазива подсмјех. Као што ми знамо историју других народа, тако и они знају нашу. Није човјек оно што он мисли да јесте, него оно како га други виде. Човјек је мјера свих ствари.... Каква је била културна клима у вријеме Вукових реформи? Па и владар је био неписмен, а тек народ...неписмено робље... Да су преци оставили и један писани траг о поријеклу не би се оволико мучили са ДНК тестовима који су опет изум те западне мисли.
Зато Војиславе, пиши о животу, пусти завјере, преживјеће српство.....

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1251
Одг: Одг: Старо српско писано наслеђе
« Одговор #5 послато: јун 04, 2016, 04:02:12 поподне »
Ранко, и теби одговарам да ни овај текст нисам писао ја, него други, којима је то и посао, који су боље упућени у тему. Ја сам га само издвојио и поставио. Друго, ти си економиста и практичар. Живиш за данас, а како је било некад, то те сад поготово не занима. А требало би, јер си и ти део овог рода.

Ван мреже Рамбослав

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 579
Одг: Одг: Старо српско писано наслеђе
« Одговор #6 послато: јун 04, 2016, 04:15:15 поподне »
Војиславе, аутор чланка и кругови који заступају овакве ставове су закаснили ''само'' 150 година. Послије битке сви су генерали. Резулате те мисли смо видјели у задњој деценији 20 вијека. Ако српство није у стању да сачува своју вјеру, писмо и језик, онда не треба ни да постоји. Проблем Срба јесте наталитет и Срби тиме треба да се баве. Идентитетска питања су бјекство од реалног живота. Чије овце тога и планина. Бавимо се животом. Пустимо причу о ватиканко-коминтеровској и бечко-нордијској завјери. Србија је хвала Богу суверена и самостална земља и ако има шта да каже ето прилике. Навика да се кривица тражи у другом и производња непријатеља ничему не служи и неће ријешити ни један проблем. Убјеђивање других да смо имали бриљантну историју, да смо најстарији народ, да смо небески народ само изазива подсмјех. Као што ми знамо историју других народа, тако и они знају нашу. Није човјек оно што он мисли да јесте, него оно како га други виде. Човјек је мјера свих ствари.... Каква је била културна клима у вријеме Вукових реформи? Па и владар је био неписмен, а тек народ...неписмено робље... Да су преци оставили и један писани траг о поријеклу не би се оволико мучили са ДНК тестовима који су опет изум те западне мисли.
Зато Војиславе, пиши о животу, пусти завјере, преживјеће српство.....

Ценим Војиславов труд, али ви Ранко сте овим својим прилогом погодили срж! Браво!

Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1749
  • I2-PH908>Y81557 | mtDNA: K1a-C150T
Одг: Одг: Старо српско писано наслеђе
« Одговор #7 послато: мај 07, 2017, 02:47:32 поподне »
Из књиге Миленка Бељанског:








Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1251
Одг: Одг: Старо српско писано наслеђе
« Одговор #8 послато: јун 16, 2017, 05:42:24 поподне »
БОСАНЧИЦА - назив за варијанту брзописне ћирилице која се употребљавала у Босни од XIII века, а затим и у Хуму, Дубровнику и Далмацији (у Макарском приморју и Пољицама), тј. у западним крајевима српско-хрватског језичког подручја. У науци постоје различити називи за ову варијанту ћириличког писма: босанчица (Ћ. Трухелка, Хам), босаница (Ћ. Трухелка), босанска азбуква (И. Берчић), босанско брзописно писмо (Карски), босанска ћирилица (Карски, Тентор), босанско-далматинска ћирилица (В. Јагић), западна ћирилица (М. Решетар), западна варијанта ћирилског брзописа (П. Ђорђић), западна (босанска) ћирилица (С. Ившић) и сл.
Први назив, који је у науци остао до данас, настао је у време аустроугарске владавине у Босни. Употребио га је Ћ. Трухелка, јер је сматрао да се ради о једном типично босанском писму. Такав став изазвао је научну полемику, којом је доведен у питање и сам назив писма, као и његове карактеристике. Крајњи резултат ове полемике је: да Трухелкина теза о босанчици као засебном ћирилском писму није научно заснована већ има политичке конотације, усклађене са тенденцијама тадашње аустро-угарске политике - да се језик и писмо Босне оног времена отцепе од целине српско-хрватског језичког подручја. Иако у лингвистичком смислу сам термин није најсрећније одабран, у науци се и даље употребљава, али не да означи засебно ћириличко писмо, већ варијанту српског ћириличког брзописа. Поред наведених назива који су више одређивали територијалну распрострањеност писма,употребљавали су се и термини који су истицали националну компоненту: харвацко писмо (Д. Папалић); рваско писмо; сарпско писмо (М. Дивковић), или у време анексије Босне и Херцеговине - босанско-хрватска ћирилица, хрватска ћирилица (часописи Љубљански звон и Босанска вила). Избор последњих термина био је условљен несређеним политичким приликама у којима се заборавило да се овим писмом служило и православно, и католичко, и муслиманско становништво у Босни у подједнакој мери. У Босни, још педесетих година XIX века, у приватној преписци, егзистирају називи за босанчицу: старасрбија, старо српска азбука, беговско или старосрпско писмо, босанчица, шћепаново писмо (В. Богићевић). Исламизирано становништво у време аустроугарске окупације Босне и Херцеговине служило се ћирилским брзописом као тајним писањем (криптографијом).
Палеографска научна истраживања утемељена на студиозним анализама ћириличких рукописа са ширег српско-хрватског подручја (посебно повеља средњовековних владара, записа, приватне и јавне преписке), надгробних натписа показала су да босанчица није засебно писмо у палеографском смислу, већ да представља варијанту ћириличког брзописа, познатог и у другим крајевима широм Балкана. О томе најтемељитије сведоче студије: Г. Чремошника, Б. М. Недељковића, А. Младеновића и П. Ђорђића. Утврђено је да су се поједини облици слова, првобитно издвајани као специфичност инвентара босанчице, употребљавали не само у Босни (и Далмацији) „већ и много шире: на целокупном подручју ћирилице код нас а и ван овог подручја" (А. Младеновић). Иако сви палеографи нису издвајали иста слова као специфичан инвентар босанчице, свима је заједничко скретање пажње на обликовање следећих графија: б, в, к, т (ч, з, ж, г, д, е). Ове графије реализују се: б - као тзв. положено б; в - као тзв. квадратно в; к - напушта усек на десној половини тако да су понекад оба потеза вертикална, а понекад паралелно накошена; т - реализује се као тзв. троного т; ч, з, ж, г, и сл.
Сви наведени облици слова присутни су у познатој Врхлабској повељи (1302), насталој у канцеларији краља Милутина, која се узима као пример дефинитивног развоја српске дипломатске минускуле (Г. Чремошник). И најстарији сачувани споменици српске ћириличке писмености: Повеља Кулина бана (1189), потписи кнеза Мирослава и великог жупана Стефана Немање на латински писаном уговору (1186), потпис кнеза Мирослава (1190), Мирослављево и Вуканово јеванђеље (XII век) - иако дела различитих писара, показују сличне тенденције у обликовању слова. Натписи на стећцима из каснијег периода у поређењу са ћириличким натписима са осталих подручја и ван области нашег језика (Македонија, Бугарска) такође, иако у невеликом броју, показују присуство на исти начин обликованих наведених графија (в. табелу коју наводи Г. Томовић). Чињеница је да су се облици српске дипломатске минускуле (Г. Чремошник) најдуже задржали у Босни, иако је било евидентних прекида у њеној употреби за време владавине појединих владара. Наиме, 1376. године на позив краља Твртка из Србије у Босну долази логотет Владоје. Сматра се да је управо овај писар увео српску дипломатску минускулу у босанску државну канцеларију. Таквих прекида било је и у самој Србији, нарочито за време деспота Стефана Лазаревића и Ђурђа Бранковића. У периоду доласка Турака није се прекидало са употребом босанчице. Она се употребљавала у канцеларијама босанских и херцеговачких санџакбегова, а и на дворовима бивших босанских великаша, турских феудалаца, који су држали хришћанске писаре у својој служби, па и на дворовима самих турских султана. Била је у употреби у католичким самостанима. Њоме је не само написано већ и штампано на десетине књига босанских фрањеваца, нарочито у XVII и првој половини XVIII века (М. Дивковић, П. Папић, П. Посиловић, С. Маргитић и др.).

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1251
Одг: Одг: Старо српско писано наслеђе
« Одговор #9 послато: јун 16, 2017, 05:43:32 поподне »
II

Поред палеографских архаичних црта, босанчица је у односу на остала наша ћириличка подручја задржала и нека ортографска решења, која одликују најстарију фазу развоја српског ћириличког правописа, познатог у науци као зетско-хумски правопис (А. Белић), односно босанско-хумски (П. Ивић). Зетско-хумски правопис је, по узору на глагољски правопис, развио следећу употребу графема: словом јат (&) означава се фонема јат /еУ и гласовна секвенца „ја”; словом е означавала се фонема /е/ и гласовна секвенца „је”; употребљавана је посебна графема ђерв (л) за означавање фонема /ћ/ и /ђ/ (где је рашки правопис, следећи старословенску ћириличку традицију, имао к за ћ и г за ћ). Исту употребу графема јат не налазимо у Рашкој у XII веку, где се поред е у функцији гласовне секвенце „је” употребљава прејотовано е (кХ а за означавање гласовне секвенце „ја” прејотовано а (га), и за „ју" на оба подручја подједнако прејотовани вокал (к>). Од ХШ века у Рашкој је преовладавао правопис са прејотованим вокалима, јер се сматра да је на том подручју од самих почетака писмености био јачи утицај старословенске ћириличке традиције. Непосредан доказ за то је и најстарији сачувани ћирилички натпис у камену, Темнићки натпис (XI век). Већ на овом натпису очита је употреба прејотованих вокала. Заслуга за такво уређење правописа у рашкој средини дуго се у науци приписивала Растку Немањићу - св. Сави, који се, боравећи на Светој гори, упознао са руским писарима у чијим књигама се неговао правопис са прејотованим вокалима. Међутим, постоје и другачија тумачења ширења старословенског ћириличког правописа. У новије време у науци се истиче да су ти прејотовани вокали могли бити унети и другим путем у српску средину, а не само директним утицајем са Свете горе (В. Мошин, В. Јерковић). Заслуга за такво уређење правописа приписује се Растку Немањићу - св. Сави.
Старословенска ћирилица није имала посебних слова за обележавање сугласника љ и њ, али је тај недостатак у српској писмености могао бити решен комбиновањем слова л и н и прејотованих вокала: Л!А=„ља”, лк=„ље", нга=„ња", нк=„ње", лк>=„љу", нк)=„њу". Међутим, када су се иза тих сугласника налазили вокали 0 и и, није било могућности за њихово обележавање помоћу прејотованих вокала пошто нису постојали прејотовани вокали 0 и и. Писање без прејотованих вокала одржало се дуго у Босни и другим западним крајевима у којима се писало ћирилицом. Управо на том подручју у каснијем периоду постало је актуелно питање како да се обележе фонеме /љ/ и /њ/. У почетку су графеме л и н имале додатну функцију да, осим фонема /л/ и /н/, означе и фонеме /љ/ и /њ/. Од XV века, под утицајем латиничке ортографије, ти су се гласови у Босни почели обележавати тако што се испред Л и н додавао ђерв (ЛЛ=Л>, ЛН=Н>). Некада се ови гласови бележе по узору на италијанску латиницу комбинацијом три слова: ЛЛИ=Љ, ЛНИ=Њ. То је једна од најважнијих ортографских особина по којој се ћирилица у Босни и Далмацији разликује од оне у нашим крајевима. Током употребе изменио се и број графема. Из графемског система сасвим су елиминисани: т», 1», га, К, у. Неке графеме (3, 1, а) имале су само бројну вредност, док су друге (ш, и>, б,, к>) биле неједнако проширене, ограничене само на нека подручја. Слово се нпр. у Далмацији употребљавало да означи глас ј, што су касније преузели и фрањевачки писци који су се служили ћирилицом. Ћирилица у овој етапи развоја (XVII и XVII[ век), код фрањевачких писаца, иако тежи тражењу једноставнијих решења, још увек је оптерећена двофункционалним графемама: ш - означава и гласовну секвенцу „шт" и гласовну секвенцу „шћ"; V -означава и глас ч и глас џ; ђерв у комбинацији са н и Л означава - ЛЛ=Љ, ЛН=њ; јат (""ћ) означава глас ј, а такође и графема и означава глас и и глас ј. У овој фази босанчица се усмерила ка латинској и италијанској правописној традицији, одвојила се од црквенословенске ћириличке традиције. Том чувању архаичних ортографских црта старијег српског зетско-хумског правописа и његовом каснијем усмеравању ка латиничним и италијанским правописним узусима свакако су погодовале културно-историјске прилике у Босни, Дубровнику и Далмацији XV века. Босанске и хумске средњовековне повеље, натписи на стећцима, фрањевачка књижевност, преписка на дворовима босанских и турских великаша, све до приватних писама из XX века са овог подручја, само су део сачуване културне баштине писане босанчицом.

                                                                                                                                                                                     Б. Чигоја

ИЗВОР: ЛЕКСИКОН  СРПСКОГ  СРЕДЊЕГ  ВЕКА, приредили СИМА ЋИРКОВИЋ - РАДЕ МИХАЉЧИЋ, Београд, 1999.



Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8014
  • I2a S17250 A1328
Одг: Одг: Старо српско писано наслеђе
« Одговор #10 послато: октобар 17, 2018, 09:45:41 пре подне »
С обзиром да је тема о Вуку Караџићи закључана, поставићу везицу за овај занимљив чланак овде:

http://www.rasen.rs/2017/11/vuk-karadzic-preprodao-stotine-starih-srpskih-knjiga-strancima/#.W8bkYmZR99A
"Наша мука ваља за причешћа"