И мени је то пало на памет. 
Али нисам хтио да сугеришем.
Ево још једног њиховог спота са Јужни ветар естетиком. Бијели мерцедес у главној улози. 
<![CDATA[<a href="https://www.youtube.com/v/MLMYfvbZzTE" target="_blank" rel="noopener noreferrer" class="bbc_link bbc_flash_disabled new_win">https://www.youtube.com/v/MLMYfvbZzTE</a>]]>
Распитао сам се код Џеминија о чему је реч, то јест како је настала турска народна песма „Ordunun Dereleri“ (у преводу: Потоци Ордуа или Реке Ордуа)
Пре много година, двоје младих људи живело је у једном од забачених села Ордуа (града на обали Црног мора). Младић Мехмет, који је био доброг имовинског стања, заљубио се у лепу, али сиромашну младу девојку (Хаџер). Девојка је била толико лепа да је Мехмету помутила разум. Иначе, и Мехмет је био веома згодан. Љубав између Хаџер и Мехмета личила је на велике љубави из прошлости.
Одређеним данима у недељи, састајали су се испод стабла шљиве. Нису ни примећивали како сати лете док су седели очи у очи, колено уз колено. Али, било је оних који нису могли да поднесу ову прелепу везу, па су се умешале зле очи. Друге девојке из завидног села уништиле су ову слатку заједницу разним сплеткама које су сковале. Измислиле су невероватне гласине против младе девојке и на крају навеле Мехмета да напусти своју драгоцену вољену и само село.
Мехмет, који је у дубокој тузи отишао у печалбу, оставио је за собом уплакану девојку и сломљену, болесну мајку приковану за кревет. Девојка Хаџер, која је била у великом болу и чије је срце горело, одлазила је сваког дана на обалу реке која је протицала близу њене куће. Док је на ограде качила снежнобело рубље које је прала, терала је цело село да уздише уз народну песму коју никада није изостављала.
Од тог дана, пролазили су дани и месеци. Нити се Мехмет вратио, нити је Хаџер отишла свом вољеном, и више никада нису били заједно.
Бенд Altın Gün је управо ту стару, трагичну народну песму из црноморског региона обрадио и преаранжирао у споту који смо претходно анализирали. Текст песме у оригиналу директно реферише на потоке Ордуа који теку према мору и на бол због изгубљене љубави, што се савршено поклапа са мотивом унесрећене девојке која пере веш на реци и пева из очаја.
Ово је узорни пример како се једна дубоко укорењена, локална сеоска трагедија – потпуно компатибилна са тематиком коју би својевремено експлоатисао и наш Јужни ветар – рециклира и пакује у концептуални, модерни анадолски рок. Срж обе приче је иста: сирова емоција, социјалне разлике и фатализам. Разлика је само у томе што Altın Gün то данас продаје као културну егзотику и алтернативну уметност.
Овај спот бенда Altın Gün је чист ретро-шик. То је свесна, интелектуална естетизација прошлости (аналогни филм, винтаге Мерцедес, стилизована одећа из 70-их). То је "џентрификован" фолк, намењен урбаној, софистицираној публици која у овоме види арт-концепт и егзотику.
С друге стране, естетика Јужног ветра у свом времену није имала ни грам ироније, нити је била некакав промишљени "арт". Била је то сурова, непатворена демонстрација кича. Естетика Јужног ветра је била визуелни еквивалент блата на сеоском вашару – шљаштећи сакои, предимензиониране фризуре, трагични, уплакани погледи у празно на омотима касета и јефтина видео-продукција.
Њихова естетика је била директан одраз онтолошког очаја публике којој су се обраћали – маргинализованих, оних који су напустили село а нису прихваћени у граду, као и гастарбајтера отуђених од домовине. Није ту било места за суптилност или интелектуалну дистанцу. Естетика ЈВ-а је играла на најсировији фатализам, упакован у најјефтинији шарени целофан, дизајниран искључиво да изазове брзу емотивну реакцију и прода касету на аутобуској станици или бувљаку.
Док модерни бендови користе овај оријентални електро-звук као платно за уметнички израз, Јужни ветар га је користио као бруталну индустријску машину за комерцијализацију туђе туге, без икаквих претензија ка "високој" естетици. Милету Басу се ово не би свидело, знам, али, ето...
