Аутор Тема: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину  (Прочитано 2410 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #20 послато: јул 07, 2017, 01:02:03 поподне »
                                                      РАЗВОЈ ХИРУРГИЈЕ И МЕДИЦИНЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ВОЈВОДИНЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Изван границе Римске империје, северно од Лимеса, у Панонији насељеној бројним становништвом аутохтоног порекла, Словенима и другим народима, који су током више сеоба насељавали ове просторе, мешали се и међусобно утицали једни на друге, развија се и здравствена култура и етномедицина о којој знамо веома мало, јер су извори изузетно оскудни. Период Сеобе народа и развоја аутохтоног словенског становништва на територији садашње Војводине је непроучено раздобље, које траје све до успостављања власти српске средњовековне државе у Срему.
Почетак Сеобе народа обележен је продором Хуна (савез турско-монголских племена централноазијског порекла), који 375. године продиру у Европу, 418. године освајају данашњи Банат, а за време кана Атиле (434-453) читава територија данашње Војводине налазила се под хунском влашћу. Хуне протерују Гепиди, чији краљеви имају ковницу новца у Сирмијуму. Гепиде 568. године протерују Авари, те Бачка и Банат потпадају под њихову власт, док је Срем био у оквиру Византије до 582. године, кад и њега Авари освајају. Аварски каганат је обухватао становништво веома хетерогеног порекла, а византијски извори помињу велики број Словена. Поразом од Византије код Константинопоља (Цариграда) 626. године, устанцима Словена под кнезом Самом и Бугара под Кувратом, Аварски каганат слаби, да би га Франци и Бугари потпуно уништили крајем VIII века.
У одговору на питање, од чега се боловало у периоду Сеобе народа може се сазнати проучавањем људских скелета из тог периода. Осим гепидских, готских и словенских некропола постоје и аварске некрополе, које су најбројније и најбоље проучене. Гепиди, који су углавном били земљорадници, живели су по селима и имали гробља у околини, Готи су живели по градовима и сахрањивали своје покојнике у постојећим гробљима. Словени су своје покојнике спаљивали или сахрањивали, трагови спаљивања су чести али, наравно, дају мање података о покојнику. Централно пребивалиште Авара је било у северном делу бачког дела данашње Војводине (регион Бачка Топола - Суботица), мада су живели и у Срему (Војка, Крчедин, Сланкамен, Манђелос). Код нас нису откривени трагови ниједног аварског села јер је тај ратнички народ био у сталном покрету, бавећи се номадским сточарством, пљачком и израбљивањем покореног становништва. Живели су у летњим и зимским логорима, с лако покретљивим шаторима или стамбеним колима.
У аварским некрополама дуж Дунава и Тисе, из периода наступања, освајања и ратовања, постоје знаци на костима који потичу од насилних повреда нанетих оружјем. Када је дошло до трајног запоседања наших предела и настањивања, трауматологија се изменила. Пре свега, опао је проценат скелета са знацима повреда, а повреде су биле тзв. Мирнодопске и најчешће се ради о преломима костију које се и данас ломе у свакодневном животу. Такође постоје бројни патолошки налази на костима везани за урођене аномалије или болести, али нема никаквих података о, евентуалној, здравственој заштити, макар и најпримитивнијој.
Интересантно је споменути и један специфичан лек против епилепсије и сличних обољења, који је био у употреби код Авара. На скелетима из некропола у Бачком Петровцу и Малом Иђошу запажено је постмортално проширивање foramen occipitale magnum-а стругањем, те се на тај начин добијало неколико грама праха за којег се веровало, да има лековите особине.
Власт Авара на територији Панонске низије коначно је сломљена од стране Бугара и Франака, 790. године. Наступајући период означио је борбе између Франака, Бугара, старословенских племена и Византије за територију данашње Војводине, а од самог краја IX века у битку се укључује и из Азије новопридошли народ - Мађари. До XII века Мађари су, потиснувши из Паноније Словене на север, запад и југ, овде водили борбе за превласт са Византијом, средином XIII века прохујала је стравична монголска инвазија, да би тек од XIV века дошло до стабилизације друштвених односа и процвата привреде. У то доба на територији Војводине је владало право етничко шаренило, поред Словена староседелаца и нових господара Мађара, помињу се и Грци, Италијани, Хазари, Кумани, Сарацени и други.                         

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #21 послато: јул 07, 2017, 01:03:53 поподне »
II
У периоду од XIV до XVI века дошло је до више масовних досељавања Срба на територију данашње Војводине. Прва је била још 1355. године у време краља Лудвига I, потом након Косовске битке у годинама 1404-1421, када су насељени острво Чепел на Дунаву и Будим. Следећа већа сеоба Срба је била у доба деспота Ђурђа Бранковића, који се оженио Катарином, рођаком мађарског краља Сигисмунда, 1433. године и када је поново насељен Будим, али и Сланкамен. Након прве опсаде Смедерева, 1439. године, Срби насељавају неке области данашње Румуније, Јенопољ (област Кришана) као и Арадску област. Након опсаде Смедерева и дефинитивне пропасти српске средњовековне државе опет је дошло до масовног прелаза Срба преко Дунава, када се насељава Срем под вођством Вука Георгијевића Бранковића (познат под именом Змај Огњени Вук), који је био омиљен код краља Матије Корвина, па је добио за резиденцију Сланкамен. Следећа сеоба је била под мађарским кнезом Павлом Кињижијем, пореклом из породице Бранковић, који је довео 1481. године 50.000 људи и населио их у Срем и Банат. После ове сеобе било је још више мањих. А затим је владика Максим 1509. године, као посланик влашког војводе Мирче, дошао у Срем и на добру свог рођака Јакшића, подигао манастир Крушедол. Међутим, највеће досељавање Срба је било у доба тзв. Велике сеобе 1690. године, током Бечког (Морејског) рата (1683-1699).
Начин живота становништва током средњег века у нашим крајевима, није нам довољно познат, али има података на основу којих се може закључити, да је човек средњег века у краљевини Мађарској, односно на територији данашње Војводине, живео на сличан начин као и његови савременици у другим деловима Европе. Мрежа насеља је била доста густа, мада су сама насеља, најчешће, била мала, свега 100-200 становника, у којима су се људи бавили земљорадњом и сточарством, док су трговишта била већа: Бач, Футог, Бечеј, Бечкерек (Зрењанин), Frankavila (Манђелос), Сава сент Деметер (Сремска Митровица), Каром (Сремски Карловци), Zalankemen (Сланкамен) и други. Богати трговци и занатлије се организују у еснафе и шаљу своју децу на школовање на европске универзитете. Сиромашни сељаци су, због недостатка грађевинског материјала, живели у кућама од плетера облепљеним блатом или у земуницама, док су сточари пребивали у шаторима од животињских кожа с дрвеним рамовима. Хигијенски услови су били на веома ниском нивоу, без обзира што је хришћанска црква осуђивала употребу прљавих намирница и магијске радње приликом припремања појединих врста хране (употреба људске мокраће или измета, траве, мишева, животињске крви итд.), као и прекомерно конзумирање хране и алкохолних пића.
Што се медицине тиче, ово је било раздобље теургијске-религиозне медицине. Хришћанство, као нова религија, коју су у предео Паноније на народном, словенском језику, донели још грчки мисионари Ћирило и Методије средином IX века, ширило се под управом првог мађарског краља Иштвана - Стефана I и његових наследника, милом или силом. У односу на медицину, хришћанство је донело промену, да су се људи почели молити хришћанским светитељима за спас од болести, а не више паганским боговима. Тако је Богородица постала заштитница жена на порођају, Св. Кузман и Дамјан заштитници лекара и апотекара, пророк Илија исцелитељ очних болести, Св. Рок заштитник од куге итд. Пред њиховим иконама и киповима су паљене свеће, доносили су се дарови и њима су се оболели заветовали у нади исцељења. Посебно су у фрушкогорским манастирима неговани култови Св. Кузмана и Дамјана (манастирска црква у Раковцу им је посвећена), а и у многим сеоским црквама постоје бројне иконе са ликовима ових светаца (иконостас у Кузмину, рад Григорија Да- видовића Опшића из 1798. године, у Нештину рад Стефана Гавриловића из 1800. године).
За краљеве се сматрало, да имају натприродну моћ лечења болести и снагу за стварање чуда јер су божји изасланици на Земљи. Према једној средњовековној хроници, године 1123, тадашњи мађарски краљ Стефан II је крстом излечио групу отрованих људи. Чак много касније, године 1616. француски краљ Луј XIII је у Паризу наредио да се окупе људи оболели од гушавости, Сакупило их се 915, и једног јутра је, у пратњи своје свите, сваком болеснику додирнувши руком руком на главу ставио знак крста и притом је рекао: „Краљ те додирује, а Бог те лечи!”, док је ризничар сваком болеснику давао милостињу рекавши: „Моли се Богу за краља!”
За лечење болести и повреда користиле су се и амајлије, пре свега драго камење и то што је било скупље сматрало се да је ефикасније. Мађарски краљ Коломан Арпадовић, најпросвећенији владар те династије, имао је златан прстен на којем је био угравиран текст чаролије против костобоље. Матија Корвин, краљ који је унео дух хуманизма и ренесансе у Мађарску, носио је амајлију-драгуљ добијену од папе Павла III и она га је чувала од сваке болести.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #22 послато: јул 07, 2017, 01:05:14 поподне »
III
Средњовековни лекари, нарочито у раном средњем веку, најчешће су били свештеници, и имали су широко опште образовање (логика, граматика, дијалектика, реторика, филозофија), али као лекари практичари су били знатно слабији. Осим лекара, лечењем су се бавили разни исцелитељи, почев од искусних жена, травара, бабица, крвопуститеља, каменоломаца до путујућих лекара итд.
Године 1215, папа Иноцент III у својој енциклици „Ecclesia abhoret a sanguine” („Црква се гнуша крви”) забранио је свештеницима да долазе у додир са крвљу, чиме је, практично, то забранио и лекарима, а самим тим је хирургију избацио из корпуса медицине! Касније, папе су били нешто толерантније у том погледу, рецимо Урбан IV је овластио надбискупа Острогона, да свештенике у Мађарској ослободи поменуте забране, па је на Будимском синоду 1279. године лекарима свештеним лицима забрањено само лечење резањем и паљењем. Све то је рађено у циљу, да се свештена лица натерају да се баве духовним питањима својих верника, а не лечењем болести. Ипак, оваква одлука папе Иноцента III имала је далекосежне и вековне последице на развој хирургије, којом се, практично, у Европи све до друге половине XVIII века нису више бавили лекари него неквалификовани занатлије из берберско-фризерског или ковачког еснафа. Чак и данас се, према многим лекарима, целокупна медицина дели на медицину у ужем смислу и хирургију, а у Великој Британији дипломирани студенти медицине добијају титулу „Др”, али након специјализације хирургије је губе и титулишу се са „Мр”
Први званично основани европски универзитет је био у Болоњи (основан 1088. године) на којем су медицинске науке предаване од 1156. године. Виша школа за лекаре је основана у Салерну у XI веку, а од 1213. године је добила ранг универзитета. Ова школа је имала изванредан утицај на медицинску теорију и праксу целе Европе, па и на лекаре и свештенике из Србије до којих су уџбеници и књиге долазили преко Котора. Као што ћемо нешто касније детаљније описати, овај утицај се на српске калуђере по манастирским хоспиталима одржао чак до XIX века.
Мађарски краљ Бела III je 1185. године, по угледу на париски универзитет, каптолску свештеничку школу у Веспрему подигао на ранг универзитета (studium generale), у оквиру којег се предавала и медицинска наука. Током XIV и XV века у Мађарској су основана још три универзитета, краљ Лудвиг I Анжујски је 1367. основао печујски, краљ Сигисмунд Луксембуршки 1389. Старобудимски, а краљ Матија Корвин је 1467. основао универзитет у Братислави (Academia Istropolitana), а на свима њима су изучаване и медицинске науке. Становници данашње Војводине су стицали своја образовања на тим универзитетима, који су сви били уништени током турске најезде у XVI веку. Имена неких најпознатијих лекара, који су сви били свештеници, пореклом са територије Војводине су остала записана. Нпр. Ladislaus de Kobol (из Ковиља), рођен вероватно између 1275-1280, калуђер фрањевац, након школовања живео је и радио у фрањевачком каптолу на Тителском брегу. Овде се озбиљно бавио изучавањем античке и арапске медицине, те касније постаје дворски лекар, а радио је и у дипломатској служби, да би 1343. постао надбискуп у Калочи, те је имао јурисдикцију над Бачком. Умро је изненада, 1345. године. Познати су и Johanes Fizikus из Бача (XIV век); Jakobus Fizikus, родом из Мантове у Италији, радио у Хајсентлеринцу (данас непостојећем месту на северу Бачке, у близини Бездана), предавао анатомију на Медицинском факултету у Болоњи; Janus Panonijus - Иван Чесмицки, XV век, рођен у Хрватској, школовао се у Италији, добар део живота провео на територији данашње Војводине (Бач, Футог, Петроварадин, Сонта). Није био лекар, бавио се књижевнишћу, али је у својим песмама често описивао болести и начине лечења свога времена. Martinus Bylika de Olkusz је био кућни лекар и астролог Петра Варадија, надбискупа у Бачу 1490-1501. По народности Пољак, студије је завршио у Кракову крајем 1450. године, потом је био професор универзитета у Болоњи, где је предавао астрологију. Краљ Матија Корвин га је именовао за професора на Академији Истрополитани у Братислави, касније прелази за професора у Будим, па у Бач, који је постао тако значајан астролошки центар у Мађарској. У тим годинама астролошка веровања у медицини достижу свој врхунац. Умро је око 1494. године у Будиму, а његови научностручни рукописи и инструменти налазе се на Универзитету у Кракову.
Занимљив је и податак, да су лекари и хирурзи из Хрватске и Далмације имали одређени утицај на рад здравствене службе у нашим пределима. Историјска подлога за то лежи у чињеници, да су 1102. године у Биограду на мору хрватски великаши изгласали мађарског краља Коломана за краља Хрватске и Далмације. Краљ Коломан је далматинским градовима дао широку аутономију, па је он у тамошњим историјским записима остао упамћен као „добри краљ”. Дубровачка република је признавала мађарску власт скоро 200 година (1358-1526). Лекари из Далмације и Хрватске су деловали и на територији данашње Војводине о чему постоје сачувани подаци. Најпознатији лекар хирург био је Михајло Даб из Загреба, радећи годинама као лични лекар хирург краља Сигисмунда Луксембуршког.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #23 послато: јул 07, 2017, 01:06:35 поподне »
IV
Ипак, од свих врста лечитеља најважнији су били хирурзи ранари јер је лекара било у занемарљиво малом броју. Хирурзи ранари су били, заправо, бербери који су се бавили лечењем отворених рана, прелома костију, вађењем зуба и слично. Располагали су великим практичним знањем о коришћењу ножа - скалпела или усијаног гвожђа при хируршким интервенцијама. Исто су тако добро обављали пуштање крви, вађење зуба, убадање вена (венесекција), давање клистира и друге интервенције. Понекад су се болесници радије обраћали хирурзима ранарима него лекарима и када су имали неку унутрашњу болест, имајући више поверења у њихово практично искуство и мануелну спретност него у „велеучене” лекаре, који су се више бавили филозофијом и теоретисањем. Због недостатка лекара, власти су „гледале кроз прсте” хирурзима ранарима још у другој половини XIX века, јер је њихова делатност, ипак, била повољнија од делатности разних врачева. И оно мало лекара што је постојало, били су најчешће странци, нису говорили народним језиком, па је становништво и због тога према њима било неповерљиво. Хирурга ранара је било и на краљевским дворовима, а до посебног изражаја су долазили код војних похода, када су имали прилике да покажу своје знање и вештину у лечењу рањеника. Стручни испит су хирурзи полагали у оквиру свог основног мајсторског испита, берберског, а најчешће се састојао у припремању различитих мелема и масти за ране.
Једини данас познати световни лекар Средњег века, који је деловао на територији данашње Војводине био је Јеврејин доктор Абрахам, лични лекар Ивана Корвина. Абрахам је, вероватно, већ раније радио на будимском двору као лични лекар краља Матије Корвина, да би потом пратио његовог сина Ивана. Након Иванове смрти доктор Абрахам се вратио у Италију одакле је и дошао у Мађарску.
Болнице су биле организоване у манастирима, најчешће бенедиктинским, мада су то биле више установе за негу него за лечење. Најпознатије су биле у Кањижи, Бачу, Међи, Арачи (код Новог Бечеја), Итебеју, Баноштору, Манђелосу, Гргуревцима и Петроварадину, а најстарији бенедиктински манастир на територији данашње Војводине је био Св.Димитрије код Сремске Митровице, основан 1057. године, напуштен 1332. године. Подаци о здравственом раду постоје само за самостан у Бачу. Укупно је у средњем веку на територији данашње Војводине, према данас познатим подацима, била су 33 католичка манастира, од којих 13 бенедиктинских и 2 цистерцитска, који су сигурно имали, према правилима својих редова, своје болнице.
И православна црква је имала своје манастире, односно манастирске болнице по угледу на манастир Пантократор у Цариграду. Са медицинског аспекта, најпознатији је био манастир Бођани код Бача. Бођански калуђери су лечили не само у манастиру, молитвама код познатог извора, него и ван њега. Само на Фрушкој гори је било кроз историју око 40 православних манастира, а у средњовековним описима се у списковима братстава наводи и постојање брата болничара. С обзиром, да су манастири поседовали честице моштију светитеља, које су сматране чудотворним, сасвим је сигурно да су оболели од разноразних болести долазили да се моле у манастирским црквама, али је ту хирургије, вероватно, било врло мало. Сви манастири су подигнути поред трајних извора добре воде, којима је Фрушка гора обиловала, неки од тих извора су још од паганских времена словили за лековите. Други вид лечења је било лечење лековитим биљкама, могуће и лечење рана и многи манастири су имали баште у којима су узгајали такве биљке (Крушедол, Раковац, Ново Хопово, Бешеново). У манастиру Кувеждин у првој половини XVI века настала је Кувеждинска лекаруша, упутство за молитве за различите болести и повреде (између осталог ујед бесног пса, ујед змије). На основу различитог рукописа у тексту, претпоставља се да је у писању ове Лекаруше учествовало више лица, а само је један аутор протопоп Павле, убележио своје име.
Највећи утицај, на медицински рад православних монаха међутим, имали су Хиландарски кодекс и Ходошки кодекс, који представљају збирку знања, прописа и упутстава за дијагностику и лечење различитих обољења. Садржине Хиландарског медицинског кодекса и Ходошког кодекса указују на то, да су средњовековни српски медицински рукописи настали под утицајем Салернске школе и да српски православни калуђери и свештеници са својим медицинским знањем нису заостајали за својим колегама са Запада.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #24 послато: јул 07, 2017, 01:07:43 поподне »
V
Ходошки кодекс обједињује целокупно средњовековно медицинско знање у нашим крајевима, а уједно је послужио и као огледни примерак за писање српских лекаруша у наредним вековима, па се рецепти из ходошког кодекса могу наћи у српским лекарушама чак из XIX века. Истраживачи су приметили, да је више од половине рецепата Врачбеног типика (XVIII век, изгорео у Народној библиотеци Србије приликом немачког бомбардовања Београда 6. IV 1941), као и скоро 98% рецепата Дечанског кодекса идентично са рецептима Ходошког кодекса. Сматра се, да су наведене сличности у различитим српским средњовековним медицинским кодексима последица коришћења истог извора, а то је, према досадашњим истраживањима, књига „Practica brevis (Breviarium)” Јована Платеријуса (Joanes Platearius).
У градовима, који су били носиоци културног и материјалног просперитета, такође је постојала организација здравствене службе, па је сваки већи град имао свој статут у којем су, између осталог, регулисане и здравствене потребе и хигијенска питања. До данашњег дана је сачуван статут града Илока у Срему (данас Република Хрватска). Тако су осниване и грађанске болнице, акцијом богатих добротвора, а најпознатије су болнице у Бачу, Сланкамену и Сонти, мада су и ово биле установе, пре свега, каритативног карактера.
О болници у Бачу постоји само један сачуван спис и то из 1234. године, а вероватно је основана око 1220-1230. године од стране калочко- бачког надбискупа Уголина, да би била уништена током провале Монгола 1241/42. године.
Болница у Сланкамену се спомиње први пут 1325. године, а изградио ју је Јован од Сланкамена (Johannes dictus Man de Zalankemen), јер су топли извори код Сланкамена познати још из античких времена. Не зна се тачно до када је постојао овај хоспитал.
Хоспитал у Сонти је основан 1434. године, а ктитор је био Gallus Ianifex (ткач). Болница је постојала, вероватно, до турске окупације, пошто је Сонта током целог XV века остала имућно и културно место у Бачкој.
Многе породице из Сонте су своју децу школовале на иностраним универзитетима, у Бечу и Болоњи.
Ипак, морамо бити свесни, да су болесни људи средњег века лечени пре свега код својих кућа уз помоћ бабица, надрилекара, бербера ранара и слично, а не у манастирима и хоспиталима, где су се лечили путници или сиротиња без куће и кућишта. Болнице у савременом смислу речи су се појавиле неколико векова касније.
Морамо, с друге стране, констатовати, да је развој медицине и хирургије на територији данашње Војводине у средњем веку, односно у доба краљевине Мађарске, заостајао за западноевропским степеном развоја. Познато је, да су прве болнице у Француској постојале још у VI веку, у Енглеској су прве болнице основане касније, тек након инвазије Нормана 1066. године, али су постале стубови европске медицине. Носиоци развоја западноевропске културе средњег века, Француска, Енглеска и Италија су у том периоду дале велика имена светске медицине и хирургије (Гвидо Ланфранки - Ланфранк, Ги де Шојак, Анри де Мондевил, Џон од Ардерна, Везалије, Амброаз Паре и други), док су се у Италији XVI века већ вршиле естетске операције, у Енглеској Виљем Харви открио је начин циркулације крви, дотле су монголска инвазија у XIII веку и турска освајања током XVI и XVII века оставили погубне последице на укупан друштвени развој Мађарске, па и развој медицине и хирургије.

ИЗВОР: СВЕСКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ, ГРАЂА И ПРИЛОЗИ ЗА КУЛТУРНУ
И ДРУШТВЕНУ ИСТОРИЈУ,  Серија природних наука, Св. 16, Нови Сад, 2014.

Милан Бреберина, ИСТОРИЈА ХИРУРГИЈЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ДАНАШЊЕ ВОЈВОДИНЕ


На мрежи НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4754
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #25 послато: јул 07, 2017, 02:01:56 поподне »
                                                              Шокци

Слично Буњевцима, Шокци су католичке вере, а њихово досељење водили су фрањевци на крају XVII века из Босне и Далмације.
Населили су се у близини Дунава (Вајска, Бачки Брег, Сонта, Бођани, Плавна). Матија Петар Катанчић је целу Славонију, након ослобођења од Османлија, називао Шокадијом, јер су је густо населили Шокци из Босне. Углавном Шокци, а нешто мање Буњевци, од XV до краја XVI века, поступно долазе у Славонију и Јужну Угарску.
Када је реч о називу Шокац (Шокци), најприхватљивија и најреалнија теорија је да су га наследили од племена Сукци (Суцци) које је и претходило Шокцима. Сукци су назив добили по планини Суццус.
Постоји још низ бесмислених теорија које не вреди ни спомињати.
У Босанској Посавини постало је уобичајено да се сви Хрвати у тој регији називају Шокцима.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

Овај извор је сам себи противречан, јер са једне стране говори да су Шокци у Славонију дошли у 15-16. веку, затим се помиње крај 17. века (како објаснити овај хронолошки раскорак?), а да не говорим о повезивању њиховог назива са називом панонског племена које је живело на размеђи старе и нове ере у данашњој Славонији (?!). Једна ствар је толико дуго наводно преживљавање тог имена, али се са логиком коси да досељеници из Босне носе име по неком племену које је живело у Славонији скоро 2000 година пре тог досељења?!
Пре неки дан сам читао чланак о међуконфесионалном давању надимака на простору Далмације током 17, 18. и 19. века, и тамо јасно пише да су православци католике називали Буњевцима и Шокцима, и да је то било подругљиво у односу на неутрални назив кршћани, док су католици православце називали (Х)Ркаћима (подругљиво) и (Х)ришћанима (неутрално). Дакле назив Шокци (као и Буњевци) се употребљавао у Далмацији (и у западној Босни) и није никаква славонска специфичност. Искрено, мени логичније делује етимологија која тај назив повезује са католичким крштавањем целом шаком (Шакци-Шокци).
Чињеницама против самоувереног незнања.

симо

  • Гост
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #26 послато: јул 07, 2017, 03:24:19 поподне »
Пре неки дан сам читао чланак о међуконфесионалном давању надимака на простору Далмације током 17, 18. и 19. века, и тамо јасно пише да су православци католике називали Буњевцима и Шокцима, и да је то било подругљиво у односу на неутрални назив кршћани, док су католици православце називали (Х)Ркаћима (подругљиво) и (Х)ришћанима (неутрално). Дакле назив Шокци (као и Буњевци) се употребљавао у Далмацији (и у западној Босни) и није никаква славонска специфичност. Искрено, мени логичније делује етимологија која тај назив повезује са католичким крштавањем целом шаком (Шакци-Шокци).

Ердељановић је у свом раду о Буњевцима написао да је назив настао управо на подручју Сјеверне Далмације и да је био надимачког карактера. У прилог томе иде и да међу самим Буњевцима у Далмацији се није усталио као самоназвање, вјероватно због подругљиве конотације, док се код одсељених Буњеваца, личких и бачких име задржало, јер је вјероватно у сеобама изгубило увредљиву конотацију.

Назив Шокац био је много више у употреби у Босни и мени дјелује најлогичнија повезница са описом начина крштавања.

Мјесто одакле је моја мајка је до Другог Свјетског рата било пола-пола српско-буњевачко (Буњевци су били из личке групе), међутим, колико се сјећам, деда их је увијек називао Шокцима (неки од њих су му били и кумови), без обзира што су они сами себе звали Буњевцима.

Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1741
  • Y-DNA: I2-PH908* | mtDNA: K1a-C150T
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #27 послато: јул 07, 2017, 03:50:20 поподне »
Мој прадеда, који је рођен и умро у северној Далмацији, је углавном користио израз "Буњевац" када је причао о Хрватима.

Што се тиче бачких Шокаца, њихова највећа концетрација је у ова три села Западнобачког округа: Бачки Брег, Бачки Моноштор и Сонта. Ја живим у том округу. Познајем доста Шокаца. За разлику од Буњеваца, Шокци се практично у 100% случајева изјашњавају као Хрвати. Реч "Шокац" углавном користе да нагласе којој грани хрватства припадају.

Код бачких Буњеваца је ситуација мало компликованија. Из личног искуства морам рећи да ипак већина (бар две трећине) осећају припадност хрватском етничком корпусу. Други мањи део бачких Буњеваца се изјашњавају као самостална етничка група. Највеће ривалство између ове две буњевачке струје је у Суботици. Линк: Због неспоразума две Дужијанце. То ме мало подсећа на ону ситуацију паљења два Бадњака у неким градовима Црне Горе.
« Последња измена: јул 07, 2017, 03:56:09 поподне Sergio »