Аутор Тема: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину  (Прочитано 2387 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Прилози за разумевање етничке слике данашње Војводине

Циљ овог дела је приказ миграционих трендова и процеса у дугом временском периоду од скоро четири стотине година. Први гранични датум је кобна Мохачка битка (1526), док је последњи формирање југословенске државе 1918. године. Требало би да напоменемо да ћемо прво разматрати организоване миграције и колонизације, док ће појединачне и спонтане миграције бити предмет другог, знатно опширнијег размaтрања. Водећу нит текста представљаће хронолошки редослед, на који ће се надовезати основни подаци о одређеној етничкој заједници. Чињеница да се данашње географске целине, Бачка, Банат и Срем, из више аспеката могу посматрати као посебне целине иде нам наруку. Немогуће је посматрати миграционе процесе без опширног знања о друштвено-економским процесима једне земље (у случају унутрашње миграције) или више земаља (у случају миграције из других држава). Услови у разним областима данашње Војводине нису били јединствени све до укидања Војне границе 1872. године, а донекле и после тога, због стварања нових латифундија (велепоседа).

Период до Мохачке битке

На основу података о средњовековним жупанијама које су се налазиле на подручју данашње Војводине у периоду пре Мохачке битке, можемо да закључимо да су оне биле развијеније од осталих жупанија у Угарској. Пред крај XIV века, велики талас исељеника из Србије кренуо је на север у Срем и данашњу Арадску жупанију. Већ 1437. године Срби су чинили већину становништва у Срему и Банату. После пада Србије под турску власт (1459), сеобе Срба у Банат, Срем и Бачку су интензивиране. Миграцију Срба у јужну Угарску нарочито је помагао краљ Матија. У писму упућеном папи 12. јануара 1483. године, краљ Матија је написао да је за посљедње четири године у јужну Угарску пресељено око 200.000 душа. Тако су, поред мађарског становништва, важна одредница на подручју данашње Војводине постали Срби.

Војводина као део Османлијске империје

У наредном периоду, средишњи део Угарске краљевине, заједно са простором данашње Војводине, био је саставни део Османлијске империје. У временском периоду од скоро 160 година долази до корените промене састава становништва.
После Мохачке битке и брзог повлачења турске војске из околине Будима, услед дејства Јована Ненада и каснијих ратних збивања, тадашња Бачка практично је опустела. На овај простор пристизало је све више Срба из Србије и Босне, те су раније најгушће настањена мађарска места скоро нестала. Према дефтерима тителске и бачке нахије из 1543. године, на овом простору живеле су искључиво особе словенских имена, а до 1561. године иста ситуација је и у сомборској нахији. Ови односи остали су углавном непромењени и у XVII веку.
Припадници миграционих струја које су стизале пре пада Будима (1541) сматрали су своје присуство привременим, јер су тврдили да је њихов повратак у њихову земљу само питање времена. Поред насилне селидбе и бежања, економска нестабилност покренула је становништво на бег у северније крајеве. Наиме, старе и нове спахије убирале су своје намете истовремено, као што су и стара и нова држава захтевале свој део дохотка. Двоструки намети чинили су сувише велик терет за становнике.
После пада Босне (1463) и Србије (1459) под турску власт, миграционе струје у XVI и XVII веку не прелазе границе, већ се одигравају унутар једне државе, те би се могле сврстати у оквире економске миграције. У прво време, на простор данашње Војводине стижу Срби, Власи и Аромуни. Становници из Босне пристижу стално, а један од разлога за то је промена друштвеног и привредног система у Босни, због чега је беговима повољније да на својим имањима више форсирају сточарство, него земљорадњу. Овај притисак натерао је многе кметове да напусте Босну. Они се насељавају у Бачкој и баве се земљорадњом и сточарством, као и претходни становници.
Неколицина јужнословенских католика улази у османлијску војску: утврђења (паланке) имају скоро у потпуности војнике пореклом с Балкана, нпр. Баја (1542/43), Калоча (1543), Сомбор (1543), Суботица (1545). Са осамнаест фрањеваца на челу, у јесен 1686. године, у Бачку пристижу Буњевци, већина пореклом из Босне, а мање њих из Далмације. Након пада Сегедина, буњевачки изасланици Ђујо Марковић и Јурај Видаковић затражили су од баварског кнеза Максимилијана Емануела да дозволи пресељење 5.000 католика Буњеваца из Турске у Бачку. Ратно веће одобрило је овај захтев и они су се населили у Сегедин, Суботицу, Бају и Сомбор.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #1 послато: јул 06, 2017, 12:59:55 поподне »
                                     СТАНОВНИШТВО ВОЈВОДИНЕ

Становништво Војводине мењало се током историје. За период средњег века немамо поуздане изворе. Пре доласка Мађара у читавој Панонској низији догађали су се потреси у етничком смислу (Франци и Бугари рушили су Аварски каганат током исцрпљујућих ратова). Током IX века Аварски каганат није се могао обновити, али ни Франци, ни Бугари нису имали довољно снаге за пацификацију ситуације. У овај вакуум политичких снага ушли су Мађари. На просторима Панонске низије било је и Словена (заправо Мађари су били у вези са Словенима и пре уласка у Панонску низију). За каснији период претпоставља се да је територија данашње Војводине била интегрисана у Угарско (Мађарско) краљевство и да је доминантан био мађарски живаљ. После најезде Турака ситуација се почела мењати, имиграција са Балкана мењала је етнички састав. Касније, угарски краљ потпомагао је насељавање првенствено Срба. Прво је у Срему преовладало српско становништво. Угарским краљевима било је у интересу да се не преселе само појединци, него и друштвена структура која функционише и у којој је православна црква била уважавана од католичких владара.
Период ратова са Турцима је од XVI века захватио територију Војводине. Она је била уништавана ратовима и дугим турским освајањима. Убрзо после тих освајања почиње период потискивања Турака Османлија, што је исто било исцрпљујуће и такође је кварило демографску слику. Градови и села током овог периода били су уништени, а трговина и све остале привредне гране драстично су заостале.
Војводина је после периода владавине Османлија увек била територија са интензивним насељавањем. У почетку се насељавало српско, а затим немачко становништво. Мађари су се почели насељавати касније, за време Марије Терезије. Како у Угарској, тако и у новој јужнословенској држави, становништво се стално досељавало. Досељавање и стварање услова за живот досељеника најважнија је карактеристика демографских кретања у Војводини.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #2 послато: јул 06, 2017, 01:00:50 поподне »
                                            Колонизације у XVIII веку

После Великог бечког рата, Леополд I покренуо је иницијативу за настањивање опустелих провинција. На основу принципа ubi populos, ibi obulus (где је народ, тамо су и новци), издао је први колонизаторски патент (1689 - Erstes Impopulationspatent). Од првог патента до 1786. године настањено је око 150.000 Немаца, углавном из западних делова Немачке, а касније из покрајина Лотарингија, Пфалз, Хесен, Шлезија и из делова Аустрије у подручје око Дунава. Пошто су први колонисти стигли из делова Швапске, добили су назив дунавске Швабе. Мотив колониста првобитно је био материјална несигурност због учесталих ратова на граничном подручју с Француском, али и пренасељеност њихових завичаја.

Разлози колонизације

Одржавање новоослобођене територије представљало је огроман терет за државу. Поред дунавских Шваба, истовремено почиње и колонизација Мађара, Срба, Хрвата, Словака, Румуна и других етничких група. Колонизација је текла плански. Одређена је величина порте и утврђени су начин градње и типови кућа. Сељачке куће биле су троделне и састојале су се од собе, кухиње и коморе, док су куће занатлија биле мање. Поред кућа, досељеници су добијали најпотребније алате, брашно и месо, али су се сами старали када је реч о црквама, школама и здравственим установама. Колонисти су стизали у групама до Улма или до Регенсбурга, где су се укрцавали на тзв. улмске бродове (Ulmer Schachtel) којима би стизали до Беча, Будима и на крају до Сомбора, где су добијали свој распоред.
Позната су три велика таласа колонизације Немаца на територију данашње Војводине, некадашње Швапске Турске (Schwabische Turkei). Дестинација првог таласа првобитно је био Банат. На предлог Еугена Савојског та територија претворена је у крунско добро којим је управљао Клаудије Флоримунд Мерси, који је формирао 50 насеља с немачким становништвом. Због лоших услова за живот, колонисти су често напуштали своја насеља. Дестинација другог таласа колонизације (1763-1773), за време владавине Марије Терезије, била је Бачка. Ово подручје првобитно је било намењено за Србе, као део Војне границе, али је касније та намена промењена. Трећи талас трајао је од 1782. до 1787. године, када су после Едикта о толеранцији пристизали и колонисти који нису били католици (реформати, евангелисти, протестанти...).
Дакле, могуће је дефинисати четири периода колонизације на територији данашње Војводине након ослобођења од Турака:
од Карловачког и Пожаревачког мира (1699-1718) до Аустро-угарске нагодбе (1867) најзначајнија је колонизација Немаца, поред које се одвијају миграције мађарског, словачког, русинског живља;
од поменуте нагодбе до краја Првог светског рата (1918) је период најбројније колонизације Мађара, јер су у складу с брзим развојем подручја све потребнији стручни кадар и бирократија;
у периоду између два светска рата долази до колонизације се претежно српско становништво;
после Другог светског рата уследила је колонизација из неразвијених предела (Босна и Херцеговина, Црна Гора, Санџак, Лика, Банија, Кордун).
Поред колонизација, у више периода текла је и значајна миграција становништва:
до Карловачког мира (1699) миграција становништва са ратом захваћених територија Балканског полуострва и балканског дела Турске империје (Срби и Хрвати - Буњевци);
миграције из правца север-југ са старих поседа на нове водили су поседници или за то задужене особе; у тој миграцији учествују становници северних жупанија Угарске (Мађари, Словаци, Русини) у периоду од средине XVIII века до почетка XIX века;
миграције економског карактера трају од краја XVII века, али се појачавају због повећане производње појединих житарица; на миграције утичу развој железница, тржишта, занатства, као и развој градова. Ове миграције највећи мах узимају после Аустро-угарске нагодбе, у време незапамћеног развоја региона.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #3 послато: јул 06, 2017, 01:01:42 поподне »
                                                                   Срби

Пред крај XIV века из Србије је кренуо велики талас исељеника на север, у Срем и данашњу Арадску жупанију. Сеоба Срба у Арадску жупанију била је највероватније предвођена Димитријем, сином краља Вукашина, кога је краљ Сигисмунд именовао кастеланом града Вилагоша. У Срему и Банату већину становништва већ 1437. године представљали су Срби.
Првобитне српске селидбе на та подручја започињу у време пропадања средњовековне српске државе. Ђеспот Бранковић добио је од угарских владара поседе у Срему и јужној Угарској, да би помагао у одбрани од Османлија. Он је на те поседе први плански насељавао поданике с окупираног простора јужне Србије. Они ту остају и након што су Османлије заузеле Срем, те као мартолоси, заједно с Османлијама, владају бачким и сремским градовима.
Аустрија је крајем XVII и у XVIII веку ратовала против Турске углавном на територији Србије. У тим ратовима Срби су помагали аустријску војску, сматрајући и то једним од начина да се и сами ослободе турског ропства и створе независну државу. Они су учествовали у Аустро-турском рату од 1683. до 1699. године, а када се Аустрија због ситуације на западу морала повући, дошло је до Велике сеобе Срба.
Након ослобођења од Турака, на та подручја стиже, у селидбама Срба под патријархом Арсенијем Чарнојевићем, много Срба с простора Србије.
Наредна исељавања везана су за колонизацију солунаца-добровољаца у Првом светском рату после 1918. године.
Након 1945. године, планском колонизацијом координираном од стране државе, углавном се селе Срби из пасивних крајева који су страдали у Другом светском рату, на поседе у Војводини.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #4 послато: јул 06, 2017, 01:02:31 поподне »
                                                              Хрвати

Хрвати у Банату

Најстарији хрватски досељеници у Банат су Крашовани. Према предањима, доселили су се из Босне у току XVI века. Источно од Темишвара живео је огранак бачких Буњеваца и Шокаца, досељених у XVII веку. Хрвати из Личке и Модрушке жупаније 1765. године селе се у банатско Подунавље (Перлез, Опово, Старчево, Борча, Глогоњ, Омољица). У средњи Банат Хрвати су се населили после преуређења Војне границе. Марија Терезија одредила је да се знатан део поседа загребачког надбискупа и других племића уступи војној управи, а власницима да земљиште на другом камералном поседу. Тако су Хрвати из околине Туропоља добили селишта Сарчу, Модош, Боку и Билед.

Хрвати у Срему

За разлику од делова Бачке, Барање и Славоније, где је хрватска популација насељена доста густо и где је чинила компактну заједницу, ситуација у источном Срему знатно је сложенија. Западни и источни Срем су све до 1945. године сматрани саставним делом банске Хрватске и Славоније, јер су Вуковарска и Сремска жупанија увек биле под управом хрватског бана. У средњем веку Срем је био настањен углавном мађарском и хрватском популацијом, а подручје је било под управом хрватског бана, а не угарског краља. Том аутохтоном хрватском становништву прикључили су се и Шокци првог и другог селидбеног таласа, али је у време владавине Османлија део домаћег становништва или напустио тај простор и иселио се према западу или прихватио ислам. Након одласка Османлија, селе се према подручјима Босне и Србије која су и у XVIII веку остала под османлијском управом. Дакле, хрватско становништво је долазило у Срем, али је и одлазило из Срема.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #5 послато: јул 06, 2017, 01:03:18 поподне »
                                                            Буњевци

Буњевци су велика етничка група која живи на просторима Горског Котара, Лике, Далматинске загоре и на подручју такозваног Бајског трокута, чија се замишљена линија налази на потезу између Баје, Сомбора и Суботице. Буњевци с подручја Бајског трокута називају се бачким Буњевцима. Говор им је икавски, што им је заједничко с Буњевцима из Горског Котара, Лике и Далматинске загоре. Католичке су вере.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #6 послато: јул 06, 2017, 01:03:59 поподне »
                                                              Шокци

Слично Буњевцима, Шокци су католичке вере, а њихово досељење водили су фрањевци на крају XVII века из Босне и Далмације.
Населили су се у близини Дунава (Вајска, Бачки Брег, Сонта, Бођани, Плавна). Матија Петар Катанчић је целу Славонију, након ослобођења од Османлија, називао Шокадијом, јер су је густо населили Шокци из Босне. Углавном Шокци, а нешто мање Буњевци, од XV до краја XVI века, поступно долазе у Славонију и Јужну Угарску.
Када је реч о називу Шокац (Шокци), најприхватљивија и најреалнија теорија је да су га наследили од племена Сукци (Суцци) које је и претходило Шокцима. Сукци су назив добили по планини Суццус.
Постоји још низ бесмислених теорија које не вреди ни спомињати.
У Босанској Посавини постало је уобичајено да се сви Хрвати у тој регији називају Шокцима.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.



Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #7 послато: јул 06, 2017, 01:06:34 поподне »
                       Мађари у Војводини (историјски и етнолошки преглед)

На основу података о средњовековној територији данашње Војводине у периоду пре Мохачке битке, овај део тадашње Угарске краљевине сврставао се у развијеније делове државе.
Након најезде Турака на овај простор, становништво се због тзв. двоструког опорезивања (обавеза плаћања пореза и дажбина новим и старим властима) помера у северније крајеве, док опустеле крајеве настањује становништво с Балкана, које се првобитно или бави сточарством или се настањује у градовима поред речних токова и бави се трговином.
После ослобођења од Турака, то јест до периода окончања Ракоцијеве буне (1711), немамо тачних података о броју и саставу становништва данашње Војводине. Познате су сеобе Буњеваца и Срба у поједине делове Бачке, али тачан број становника не може се одредити ни помоћу пописа из 1715. године, јер није пописано становништво које је живело у Војној граници (основана 1702). Ипак, може се установити високи проценат становника с јужнословенским презименима. У попису из 1715. године у Бачкој је пописано 1.267 домаћинстава, од којих су 1.202 домаћинства била српска.

Настањивање Мађара у Баској

Од свих жупанија на подручју данашње Војводине, од турске власти прва је ослобођена Бачко-бодрошка. Убрзо се формира Потиско-поморишка војна граница, где је становништво углавном било српско, а свега 6,63% становништва чинили су Мађари. Институција Војне границе била је веома примамљива, јер је обезбеђивала ослобођење од знатног дела пореза, те су се становници других делова Империје радо селили у ове крајеве. Након што је расформирана Војна граница, формиран је Великокикиндски диштрикт у који се одселило много бивших граничара, нарочито после 1760. године. Поред тога, од 1768. до 1774. године селили су се у Дунавску војну границу (алибунарски, панчевачки и бечкеречки округ), али и у Шајкашки диштрикт који је добио своје привилегије у то доба.
Колонизација мађарског становништва у Бачку била је могућа само након што је расформирана Потиско-поморишка војна граница. У осталим деловима Мађари су били проглашени непожељним због активног учешћа у Ракоцијевој буни. Ипак, неки великаши успевају да врате поседе из предтурског периода и да на њима настане кметове из северних делова Империје. Овај процес може се назвати индивидуалним настањивањем или враћањем кметства на старо имање.
Поред индивидуалног настањивања, ангажују се способне особе (данас бисмо их назвали предузетницима) задужене за врбовање људства. Тако се после 1753. године Ада, Мол, Мартонош, Стара Кањижа, Сента настањују становништвом из данашње жупаније Солнок, из околине Сегедина и из подручја међуречја Дунав-Тиса. Поред већ поменутих индивидуалних колонизација, особе блиске Бечком двору (Антон Грашалковић, Миклош Естерхази, Сандор Карољи и други) стварају огромне латифундије на које насељавају углавном Немце, а делимично Мађаре и Словаке из северних жупанија. Да би овом процесу дали законски оквир, члан 62. из 1723. године одредио је да поседник има право да поведе своје кметове у другу жупанију само ако нема могућности да им у старој жупанији обезбеди кметску порту.
У периоду од 1711. до 1730. године пристизали су готово сви слојеви мађарског становништва у јужне жупаније. Долазили су и кметови из пренасељених насеља који су се плашили сиромаштва које је могло настати због наследног права, тј. чињенице да је сваки брат добијао исти део парцеле. Зато је било учестало појединачно бежање на југ.
Законски члан 101. из 1715. године одредио је обавезу поседовања пасоша приликом одласка у суседне жупаније.
У другом таласу настањивања Потиско-крунског диштрикта (око 1770) дошли су мигранти из Хевешке, Новоградске, Пештанске и других северних жупанија. Са севера су се досељавали и у остале делове Бачке.

Реформати у Бачкој

Након Едикта о верској толеранцији (1781), који је углавном привукао Немце из подручја Горње Рајне, на подручје данашње Војводине долазе и реформати из средњег дела Угарске (Тројни Диштрикт Кумана и Јаса). Оснивају се насеља Фекетић, Моравица и Пачир. Насеља са претежно реформатским становништвом, као што су Дебељача, Руменка, настањују се из више реформатских општина Бекешке и Чонградске жупаније.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #8 послато: јул 06, 2017, 01:07:33 поподне »
II
Мађари у Банату

Општи услови за живот у Банату у XVIII веку били су неповољни: подручје покривено мочварама, познато као нездраво место за живљење није привлачило ново становништво као Бачка. Поред тога, Банат је касније ослобођен од Турака, а и дуже је био мета османлијских упада (до 1738).
Претпоставља се да је почетком XVIII века у Банату живело око 25.000 становника, углавном Срба и Румуна, највероватније сточара. У то доба Банат је имао већи стратегијски значај, него стварну вредност. Као и по наредбама које су важиле у Бачкој, од 1719. године католици су могли бити државни службеници и у Банату. Пошто су после Ракоцијеве буне Хабзбурговци на Мађаре гледали као на непожељне елементе, њихово масовно насељавање почело је тек средином XVIII века, када је знатан део Војне границе расформиран.
До смрти Марије Терезије (1780) настањивање Мађара у Банату било је могуће на камералним поседима. Сегедински вртлари основали су Јазово (1760), Торду и Руско Село (1766).
У доба владавине Јосифа II у насељавању мађарског становништва у Банат истицао се и град Сегедин који је куповао поседе и на њих насељавао део свог становништва. Данас се може закључити да су већина Мађара у Банату потомци ондашњих житеља Сегедина.
Леринц Марцибањи (Марцибанyи Лоринц) је од 1782. до 1785. године колонизовао Чоку, Црну Бару и Врбицу. Падеј је 1784. године населио Иштван Ормошди (Ormosdy Istvan), а Јанош Тајнаи (Taynai Janos) у периоду од 1806. до 1810. године насељава Сајан. Колонисти су стекли повољнији статус од кметова пошто су склапали уговор са земљопоседником. Вртлари који су стизали током XIX века добијали су од 16 до 20 катастарских јутара земље, тзв. нумерусе за гајење дувана. Ови насељеници нису били у обавези да обезбеђују радну снагу или део рода, него су по уговору давали новац (профит).
Поред земљопоседника и градова, колонизатор је била и држава: само у Торонталској жупанији је тако настало 43 насеља (нпр. Јерменовци 1817). Скоро свако новоосновано насеље ће постати и место секундарне миграције. Тако ће настати село Мужља 1890. године.
Док је коњуктура дувана трајала, ова насеља су напредовала. После 1860. године уследио је низ елементарних непогода, због чега је овај осиромашен слој сачињавао главни талас исељеника који ће у XX веку потећи према Аустралији и Северној Америци.

Колонизација крајем XIX века

Због нерешеног аграрног питања, као и због све већих социјалних немира, влада је предлагала формирање нових насеља. Тако су настале Будисава и Телечка 1884. године. Током 1882. године дошло је до регулације доњег тока Дунава и насељавања Мађара из Буковине (Румунија). Населили су Војловицу, Скореновац и Иваново (1883). Пошто је њихов наталитет био изразито висок, они ће првобитно тражити посао у Панчеву и Београду као најближим центрима.
Други талас Мађара из Буковине стигао је 1941. године, када је споразумом између Румуније и Мађарске дозвољено њихово исељење. Касније, Мађари ће бити настањени у Бачкој, на места која су раније додељена добровољцима. Населили су 28 места на територији 14 општина, одакле ће бити прогнани 1944. године.

Мађари у Срему и Славонији

Миграције у Срем и Славонију су последње и сврставају се у групу унутрашњих миграција. Ниска цена земљишта и изузетно високе наднице привукле су у ове пределе сиромашни део мађарског становништва, пореклом из Бачке и околине Балатона. Могуће је разликовати два таласа досељавања. Први је кренуо педесетих и шездесетих година XIX века, услед нерешеног питања у вези с укидањем кметства, односно због наде у јефтину земљу, док је разлог другог таласа миграције била филоксера која је упропастила практично целу културу винове лозе. Док је у првом таласу пошло на пут скоро 100.000 људи, у другом је било само 20.000 до 30.000 лица.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #9 послато: јул 06, 2017, 01:10:06 поподне »
                                                                  Румуни

Румуни у Банату - миграционе струје

Први помени о Румунима на територији Баната су из XIV века. Прва насељавања Румуна у Банату извршена су током XVIII и у првим деценијама XIX века. То је период планског насељавања. Румунско становништво било је изложено колонизацијама у оквиру политике јачања границе према Турцима, затим и у оквиру настојања да се побољша економска ситуација у земљи. Када је реч о Румунима, постоји традиција двојаког досељавања: спуштање с банатских планина у потрази за испашом за стада и колонизација.
На основу порекла могу се издвојити три изразите групе банатских Румуна: Банаћани, Ердељци и Олтенци.

Румуни Банаћани

Становници брдских насеља за која се може рећи да су најстарија румунска насеља (Мало Средиште, Марковац, Куштиљ, Војводинци, Месић) према одликама материјалне културе и обичајима сроднији су становницима карпатских брегова преко границе. Током XVIII и почетком XIX века, много локалитета насељено је Румунима: Алибунар, Селеуш, Барице, Маргита, Николинци, Владимировац, Уздин, Ечка, Сутјеска.
Румуна равничара пореклом из Баната има на територији средњег и јужног Баната.
Фратуци су Румуни из Алибунара, Селеуша, Николинаца, Барица, Маргите, а по некима и из Великог Торка, Владимировца и Уздина. Сматра се да се назив односи на колонизоване Румуне Банаћане. Претпоставља се да носе назив Фратуци, јер често користе деминутив речи фрате (брат).
Момрлани (Момирлани) је израз којим у Малом Торку називају Великоторчане. Тако се називају и Румуни сточари под Ретезатом, у горњем току реке Жиул, док се за Великоторчане зна да је већина досељена из Сакалаза, поред Темишвара.
Мокани је назив за Румуне из Делиблата, Ковина и Мраморка. Иначе, тако се називају пастири из Ердеља.

Румуни Ердељци

Узроком насељавања ове румунске групе сматра се феудална власт у Ердељу, као и премештање румунског становништва у време колонизације Немаца у Поморишју, када су добили Мали Торак и Клек. Развојачење Потиско-поморишке границе и формирање Банатске војне границе довело је веће групе Ердељаца у Јанков мост, Клек, Овчу, Глогоњ, Јабуку.
Постоји подгрупа Кришанаца (Мали Торак, Јанков Мост, Овча) која спада у појам Ердеља у ширем смислу.

Румуни Олтенци

У Банату се три села сматрају олтенским: Локве, Стража и Банатско Ново Село. Први талас Олтенаца довели су Турци у рударске области Баната, пошто су ове области 1552. године напустили рудари Саси. У периоду од 1641. до 1646. године 13.000 фамилија населило се у околину Вршца и Темишвара. После Пожаревачког (1739) и Свиштовског мира (1791) насељавале су се и друге групе Олтенаца. Румуни из Страже, Локви и Банатског Новог Села називају се Буфени или Царани. Тако се у Румунији називају Олтенци насељени у Банату.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #10 послато: јул 06, 2017, 01:10:52 поподне »
II
Српска и румунска православна црква

У доба Матије Корвина, београдски митрополит био је црквени поглавар свих православних верника под краљевом влашћу, али већ 1479. године ослободио је намета мармарошке свештенике. За отцепљење од Карловачке митрополије у XIX веку најзаслужнији је Андреј Сагуна.
Декретом цара Фрања Јосифа I 24.12.1864 године признато је право православним Румунима на отцепљење од Карловачке митрополије и на оснивање самосталне румунске митрополије у Трансилванији. Седиште јој је било у Сибињу (Сибиу), а имала је и две епископије: арадску и карансебешку.
Данас румунска православна црква у Банату има три протопопијата (панчевачки, вршачки и протопопијат Мали Торак) са викаријатом у Вршцу, који су канонски везани за румунску патријаршију у Букурешту.
Румунски црквени календар разликује се од православног и католичког календара: непокретне празнике слави по грегоријанском календару (као католици), а покретне по православном од 1924. године, када су на црквеном сабору у Атини одлучили да уместо јулијанског календара примене грегоријански календар.
Банатска унијатска епископија, са седиштем у Лугошу, основана је 1863. године, али се унијаћењу оштро успротивило и српско и румунско становништво. Постоје само две парохије: Марковац и Јанков Мост. Унијати (гркокатолици) су под јурисдикцијом бискупије у Крижевцима.

Архитектура Румуна у Банату

У време Мерсијеве колонизације (1722-1726) колонисти су сами градили куће, од материјала затеченог у околини. То су биле набијаче покривене сламом. У време терезијанских колонизација колонистима је куће градила држава, према унапред прописаним плановима. У време колонизација Јосифа II долази до подизања стандарда изградње - мењају се планови, окућница, а колонисти сами изграђују куће, материјалом добијеним од државе.

Ношња

Могуће је издвојити два типа ношње: равничарска ношња (у Великом Торку) и средњоевропска сељачка ношња (ношња Кришана у Малом Торку).
Ношња Румуна Банаћана припада типу чији основ чини платно, вунено ткање и сукнена ношња, затим разни типови крзнене одеће. Друга група, Кришано-Ердељци и Олтенци, носе већ споменути тип средњоевропске сељачке ношње (у нас познате под називом војвођанска или мађарска) којој налазимо аналогију с ношњама Мађара, Словака, Немаца. Основни делови ове одеће већ одавно се израђују од фабричког материјала. Жене носе набране сукње, а не скуте, док се у мушкој свечаној ношњи уместо гаћа рано појављују чакшире.
Основни делови женске ношње Банаћанки су оплећак дугих рукава и скуте од белог домаћег памучног или кудељног платна.
Скуте се покривају двема тканим кецељама (ово се сматра карактеристиком румунске ношње). Опасују се вуненим тканим појасевима. Преко оплећка носе прслук или крзнени грудњак. Зими главу и груди покривају великим вуненим марамама. Основни део ношње Кришано-Ердељаца и Олтенаца је оплећак дугих рукава. Скуте увек покривају широком набраном и набораном сукњом, преко које се носи кецеља. За овај тип ношње карактеристичне су вунене сукње и ткане вунене кецеље. У свечаној ношњи били су карактеристични оплећци са рукавима везеним златовезом.
Основни делови женске ношње Банаћанки су оплећак дугих рукава и скуте од белог домаћег памучног или кудељног платна.
Скуте се покривају двема тканим кецељама (ово се сматра карактеристиком румунске ношње). Опасују се вуненим тканим појасевима. Преко оплећка носе прслук или крзнени грудњак. Зими главу и груди покривају великим вуненим марамама. Основни део ношње Кришано-Ердељаца и Олтенаца је оплећак дугих рукава. Скуте увек покривају широком набраном и набораном сукњом, преко које се носи кецеља. За овај тип ношње карактеристичне су вунене сукње и ткане вунене кецеље. У свечаној ношњи били су карактеристични оплећци са рукавима везеним златовезом.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #11 послато: јул 06, 2017, 01:11:53 поподне »
                                                          Немци

Могуће је издвојити три велике колонизације Немаца у XVIII веку: каролиншку, терезијанску и јозефинску.
На основу података о обиму колонизације у XVII веку, може се утврдити да је у Бачку државним колонизацијама стигло 30.000 људи, а спахијским 5.000. У Банат је државним колонизацијама насељено 73.000 људи, а спахијским око 10.000.
Порекло тзв. дунавских Шваба је следеће: трећина њих је из Пфалца, трећина из Баварске, а четвртина из Швапске.
Чатаља и Ново Село била су прва швапска насеља која су насељена 1729. године, а око 1750. године следе Апатин, Букин, Колут, Оџаци, Пригревица, Гаково, Паланка, Гајдобра, Кљајићево, Крушевље, Каравуково. После Едикта о верској толеранцији протестанти су пристигли у Булкес, Јарек, Црвенку, Ловћенац...
Бачки Немци живели су југозападно од линије Баја-Тител. Њихово насељавање је узело највећег маха у другој половини XVIII века (терезијанска колонизација), али је трајало и у XIX веку. Често су их насељавали на места где су Срби већ били насељени, због чега настају парови села с префиксом Нови- или Стари- у називима села. Већина Немаца у Бачкој су католичке вере, али постојали су изузеци: евангелистичке вере били су Немци који су живели у Црвенки, бачком Јарку, Ловћенцу, док су реформатске вере били Немци из Новог Сивца.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #12 послато: јул 06, 2017, 01:12:44 поподне »
                                                                 Словаци

Хабзбуршка монархија (Монархија) је територију данашње Војводине, која је била опустошена након турске владавине, настојала населити разним народима, између осталих Немцима, Мађарима, Русинима и Словацима.
Словаци су се на територију данашње Војводине почели досељавати пре више од 250 (268) година, из Горње земље, како су сами звали данашњу Словачку, која је у то време припадала Монархији. Они су у наше крајеве пристизали у трећем таласу расељавања, који је континуирано трајао од 1690. године на целој територији некадашње Угарске. Словаке су у највећем броју насељавали земљопоседници који су имали поседе и на северу и на југу угарског дела тадашњег Царства.
У Војводину су први словачки насељеници дошли под вођством Маћеја Чањија 1745. године, на футошко властелинство Михајла Чарнојевића, који их је населио на територију данашњег Бачког Петровца. Наредне године Словаци су населили Кулпин, а затим Бајшу (1754), Гложан (1756. и 1770. године), Селенчу (1758), Кисач (1773), као и друга места, на територији данашње Бачке. Насељавање Словака у Банат је уследило нешто касније. У Арадац су се населили 1786, затим су следили Ковачица (1802) и Падина (1806). У Срем су се Словаци населили унутрашњом миграцијом из Селенче (у Бачкој) у Стару Пазову (1770), а потом су, из Бачке, стигли и у остала сремска насеља.
Словаци који живе на територији Војводине у највећем броју су пореклом из новохрадске, хонтске жупаније као и других жупанија средње Словачке.
Словаци насељени у Војводини већином су евангелисти, аугсбуршке вероисповести, али има и оних који су католици.
У највећем броју баве се пољопривредом и занатством, углавном живе у насељима где су се населили током 18. века. Културна седишта војвођанских Словака су Бачки Петровац и Ковачица.
Словаци су до данас сачували свој национални и културни идентитет. Словачки језик је један од шест службених језика на територији Војводине.
По попису становништва из 2002. године број Словака у Војводини је 56.637 или 2,79 % становништва.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #13 послато: јул 06, 2017, 01:13:34 поподне »
                                                 Русини и Украјинци

Преци војвођанских Русина, као поданици слободног статуса Хабзбуршке монархије (Rutenus Libertinus), доселили су се половином XVIII века из североисточних у јужне крајеве Угарске у данашњу Бачку. У првом таласу у напуштено насеље Керестур доселило се око 200 породица, у другом око 160 у суседно место Куцуру.
Руски Крстур (1751). Уговор о насељавању Руског Крстура настао је 17. јануара 1751. године. На основу њега, насељеници постају становници са таксом, четири годи- не не плаћају порезе, а после истека тог рока годишње плаћају по 300 рајнских форинти за откуп својих обавеза. Седмину рода дају велепоседнику, а после измиривања дугова могу се слободно селити.
Редл је имао намеру да Руски Крстур насели са 200 фамилија руских унијата, те су зато врбовали становништво из североисточних делова тадашње државе. Ипак, вероватно је да су прве групе пристигле из оближње Куле. Судећи по списковима колониста поред Русина пристижу и мађарски становници гркокатоличке (унијатске) вере.
На основу писаних извора, за време Марије Терезије колонизују се насеља Руски Крстур и Куцура, да би колонисти касније пристизали и у Нови Сад и Ђурђево. После неколико година ова насеља постају центри секундарних миграција у Врбас, Бачку Тополу, Ново Орахово, Савино Село, Кулу, Шид, Беркасово, Баћинце, Сремску Митровицу, Инђију ...
На крају процеса досељавања 1765. године било је око 2.200 Русина (у Крстуру 1341, у Куцури 779). Приликом последњег аустроугарског пописа (1910) било их је 13.457, а за време првог пописа у Краљевини СХС (1921) 13.664. Наредних пет деценија бележи се стабилно повећање броја Русина, да би 1971. године био пописан највећи број - 20.109. Након тога, уследило је опадање, па је приликом пописа 2002. године евидентирано само 15.095 Русина.
Русини су сачували свој идентитет захваљујући и својој унијатској (гркокатоличкој) вери. До бачке експедиције Володимира Хнатјука 1897. године кружиле су разне теорије о пореклу Русина. Према неким мишљењима Русини су потомци козака из Запорожја, док неки сматрају да су они потомци гарде кијевског војводе Сватоплука, који су стигли на тло Угарске са кћерком војводе. Хнатјукова запажања о украјинском пореклу русинског језика изазвала су жустре полемике у оновременој славистици, углавном на украјинско-словачкој релацији.
Национална припадност Русина често је у прошлости била предмет спорења научника и политичара. Хабзбуршке и аустроугарске власти Русине су називале Рутенима и настојале су да спрече њихово повезивање и поистовечивање са Украјинцима у царској Русији.
Крајем XIX и почетком XX века, већина Русина у Аустроугарској, упркос притисцима власти, почиње да се назива Украјинцима. Пошто су били удаљени од матице и духовних праваца у њој, војвођански Русини сачували су некадашњи назив. Ипак, везе са постојбином нису прекидали, нити су губили свест о припадности народу који тамо живи. Савремени српски историчари немају дилеме у вези с тим да су Русини део украјинског народа.
Када је реч о вери, гркокатолици се званично називају католицима византијског обреда. Они нерадо користе назив унијати, због могуће асоцијације на насилно унијаћење православаца у прошлости. Гркокатолици у Србији донедавно су припадали Крижевачкој епархији у Хрватској, али је оснивање егзархата у Србији уклонило препреке у комуникацијама.
Језик војвођанских Русина разликује се од украјинског књижевног језика. Он је 250 година одвојен од матичног народа, те је у специфичном окружењу примио много српских, мађарских и словачких речи.
Русин је стари назив за Украјинца. Појављује се пре око 1.000 година у Кијеву. Након што је Московска кнежевина променила назив у Русија, одбачен је у Украјини под влашћу царске Русије. Одржао се у Галицији, Буковини и Закарпатју, тј. у деловима у саставу Хабзбуршке монархије. Након припајања тих области Украјини није се задржао, већ га је заменио назив Украјинци.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #14 послато: јул 06, 2017, 01:14:23 поподне »
                                                               Јевреји

Знатан број сефардских Јевреја (пореклом из Шпаније) чинио је део трговачког и занатлијског слоја Османлијске империје, па тако и Баната. После Пожаревачког мира, Банат постаје део Хабзбуршке империје. Јевреји добијају право на точење ракије и пива у Темишвару, а и управљање монополом за дуван поверено је богатом јеврејском трговцу Амиго Меирију. Банат је постао уточиште за Јевреје, због виших намета у осталим деловима Империје.
Ипак, обећана земља за Јевреје била је само ограничено приступачна, пошто су службено могли да ступе на тло Баната за време земаљских вашара, ради решавања службених обавеза или ако су већ поседовали дозволу за рад код Јевреја који је дуже настањен у Банату.
Након увођења Едикта о толеранцији (1782), Јевреји су могли да користе хебрејски језик у богослужењу, дозвољено им је насељавање у градовима, бављење земљорадњом и занатством, али пуна грађанска права нису добили. У то доба они држе крчме, тргују кожом... Трговина је углавном била у рукама Грка, Јермена, Цинцара, Срба и Немаца, удружених у еснафе у којима Јевреји нису могли бити чланови.
На основу примера у Суботици виде се оновремени оквири и могућности живљења Јевреја у Бачко-бодрошкој жупанији. У време када је Суботица била привилегована варош, Градско веће доносило је одлуку да ли ће у град пуштати Грке, Јермене, Јевреје или Роме. Привилегија из 1779. године децидирано је говорила о Јеврејима који су могли трговати кожом и вуном, а била им је дозвољена трговина на мало. Стан су могли изнајмљивати искључиво код самаца, а од 1806. године већ су били у прилици и да купују куће. Касније су одређене улице у којима су могли куповати куће. На основу података из 1843. године, Јевреји су углавном били ситни трговци (80% породица).

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #15 послато: јул 06, 2017, 01:15:25 поподне »
                               Имиграције у Војводину током XX века

Имиграције у Војводину током XX века у вези су првенствено са аграрним реформама након завршетка светских ратова, када је колонизовано углавном српско становништво из Босне и Херцеговине, Хрватске и централне Србије.
У Бачку се након Првог светског рата па до 1931. године доселило 29.465 становника. То су били добровољци и колонисти из Лике, Босне и Херцеговине, Црне Горе, Далмације. Укупно су у Бачкој основали 38 нових насеља и 11 колонија, уз већ постојећа насеља. Највећа од тих насеља била су: Нови Жедник код Суботице, Алекса Шантић код Сомбора, Бачки Соколац (Липар) код Куле, Сириг и Старо Ђурђево код Темерина, Степановићево код Новог Сада. У Банат је до 1931. године досељено 54.665 становника.
Колонисти у Банату основали су 16 нових насеља и 14 колонија уз стара насеља. Највећа од нових насеља била су: Војвода Степа, Банатско Карађорђево и Александрово код Великог Бечкерека (Петровграда, Зрењанина) и Милетићево и Александров Гај (Купиник) код Пландишта. Стајићево су формирали банатски староседеоци из околине Зрењанина, а село Путниково код Уздина српски оптанти из Мађарске (село Бата код Будимпеште). Највеће ново насеље у Краљевини Југославији било је Банатско Карађорђево са око 1000 насељених породица, највише из Лике.
У Срему је до 1931. године насељено 8755 становника, у пет нових насеља и две колоније уз већ постојећа стара насеља у околини Инђије и Руме.
По завичајном пореклу, од свих насеља у Војводини, насталих између два светска рата, најсложеније насеље је Војвода Степа у Банату, у које су дошли колонисти из Лике, Херцеговине, Босне, Црне Горе, Далмације, Кордуна, Баније, банатских насеља уз Тису и оптанти из Мађарске и Румуније. Досељеници су добијали земљиште у власништву политичких општина, физичких лица, цркава и банака. Нова насеља настајала су на мајурима, а колонисти су сами градили куће које су се састојале од собе, кухиње и штале. Досељено становништво масовно је оболевало од плућних болести и туберколозе, а ниједно ново насеље није имало лекара. У новим насељима током тридесетих година XX века колонисти су успели да изграде школе, цркве, зграде општина и соколске домове, да ископају бунаре са здравом пијаћом водом и да развију своје организације и удружења, као и богат друштвени живот.
Након Другог светског рата, у Војводину је колонизовано 258.405 лица или 37.616 породица. Када је реч о националности било је: 26.963 српске породице (из Босне, Херцеговине, Лике, Баније, Кордуна, Далмације, Србије), 6696 црногорских породица и 2000 породица Македонаца. Ова колонизација спроведена је на основу Закона о аграрној реформи и колонизацији из 1945. године, а Уредбом о реду првенства у додељивању земље насељавање је условљено учешћем колониста у Народноослободилачком рату са фаворизовањем бораца од 1941. до 1943. године.
Досељено становништво усељавало се у села која су претходно испражњена одласком немачког становништва. Насеља су мењала називе, прилагођавајући их новој структури становништва. Тако су Хајфелд и Масторт код Кикинде постали Нови Козарци, Сарча код Зрењанина - Сутјеска, Шупљаја - Крајишник, Филипово у Бачкој - Бачки Грачац... Некада је једно село формирано од више села, као нпр. Банатско Велико Село код Кикинде (некада Солтур, Шарлавил и Свети Хуберт).
Гледано по територијама са којих су колонисти долазили, насељавање је текло следећим путем:
колонисти из Црне Горе населили су Врбас, Ловћенац, Фекетић, Савино Село;
колонисти из Македоније Јабуку и Качарево код Панчева;
колонисти из Далмације Риђицу, Станишић;
колонисти из Баније Пригревицу;
колонисти из Лике Апатин, Бачки Грачац;
колонисти са Кордуна Кљајићево;
колонисти из Херцеговине Гајдобру у Бачкој, Клек, Сечањ, Сутјеску, Равни Тополовац, Јашу Томић у Банату;
колонисти из Босне Футог, Бачки Јарак, Наково, Банатски Деспотовац, Лукићево, Лазарево;
колонисти из Србије Книћанин, Белу Цркву, Мраморак...
Новодосељено становништво у Војводини било је из динарских крајева и са собом је донело обележја планинске културе пролазећи до краја XX века процес акултурације (прилагођавања) војвођанско-панонском простору. Досељеници из Херцеговине и Црне Горе са собом су донели свој инструмент - гусле, а досељеници из Лике, Босанске Крајине, Далмације специфичан начин певања тзв. ојкаче, које су се међу досељеницима из Херцеговине називале ганге. Колонисти из Херцеговине донели су у војвођанску исхрану употребу купуса раштана, а колонисти из Лике гастрономски специјалитет лички купус. Новодосељено становништво говорило је ијекавицом која се губила са процесом акултурације, ширењем образовног система и појавом нових генерација потомака динарских досељеника. Динарско становништво донело је у Војводину и осећање међусобне солидарности, помоћи и заједничког рада (мобе).
По попису становништва из 1953. године, у месту рођења живело је 55,5% Војвођана. Укупно рођених у Војводини било је 79,3%, да би према попису из 1961. Војводина имала 46% становника пореклом из других подручја, а данас већину становништва чине досељеници из других општина Војводине или Србије, а две трећине њих су пореклом из других република.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #16 послато: јул 06, 2017, 01:18:09 поподне »
                                     Структура становништва у Војводини

Битна историјска дешавања током XX века условила су значајне промене у етничком саставу Војводине. Према попису становништва из 2002. године Војводина је имала 2.031.992 становника, од тога: 1.321.807 Срба (65,05%). Мађара је било 290.207 (14,28%), Словака 56.637 (2,79%), Хрвата 56.546 (2,78%), Југословена 49.881 (2,45%), Црногораца 35.513 (1,75%), Румуна 30.419 (1,5%), Рома 29.057 (1,43%), а испод 1% становника национално се декларисало као Буњевци, Русини, Македонци, Украјинци итд.
Срби су постали најбројнији народ у Војводини који чини апсолутну већину у 31 општини и граду Новом Саду. У општинама Врбас и Бач Срби су у релативној већини. Према попису становништва из 1921. године, Срба и Хрвата у Војводини било је 685.451, од тога око 545.000 Срба или 35% становништва. Према попису из 1948. године, Срба је било 812.783 или половина житеља Војводине, а по најновијем попису становништва Срби чине две трећине становништва Војводине. Повећању броја српског становништва у Војводини допринеле су аграрне реформе и колонизације, долазак избеглих и прогнаних лица током ратова деведесетих година XX века и економска имиграција које је трајала током титоизма.
Најбројнија мањина у Војводини су Мађари, који чине апсолутну већину у општинама Ада, Бачка Топола, Чока, Кањижа, Мали Иђош и Сента, а релативну већину у Бечеју и Суботици. Према попису из 1921. године, било је 368.064 грађана мађарске националности или 23%. Према попису из 1948. године, на овим просторима живело је 428.532 (26,36%) Мађара, да би по попису из 2002. године мађарско становништво опало на испод 15% (на око 293.000). Број грађана мађарске националности за пола века смањен је за једну трећину због ниског наталитета, сталне стихијске емиграције која је нарочито појачана деведесетих година XX века.
Војвођански Хрвати насељени су у Срему и у северној и северозападној Бачкој. Након Првог светског рата Буњевци и Хрвати чинили су апсолутну већину у Суботици. Према попису из 1921. године Буњеваца, Шокаца и Хрвата било је око 140.000 или око 9% становништва. На попису из 1948. године 132.948 грађана Војводине или 8,2% изјаснили су се као Хрвати, а по попису из 2002. године тек сваки четрдесети становник Покрајине је хрватске националности. Број Хрвата се смањује због ниског наталитета, добровољног или насилног одласка из земље током деведесетих година и због подела приликом пописа становништва на Хрвате, Буњевце, Шокце и делом Југословене, оних који су се до пописа из 1971. изјашњавали као Хрвати.
Словаци чине апсолутну већину у општинама Бачки Петровац и Ковачица, а традиционално су насељени у Новом Саду, Старој Пазови, Шиду и селима око Бачке Паланке. Према попису из 1921. године Словака и Чеха је било 60.684 или 4%. На попису након Другог светског рата, грађана словачке националности било је 69.653 или 4,28%, а на попису из 2002. године Словаци су чинили четрдесетину становништва Војводине.
Румуни углавном живе у јужном и делимично у средњем Банату и некада су чинили већину у општини Алибунар. Према попису из 1921. године, Румуна је било 71.364 или 4,8%. Попис из 1948. године бележи 57.909 Румуна или 2,3%, а по попису из 2002. године Румуна има 30.419 или 1,5%.
Заједница Русина живи у општинама Кула (Руски Крстур), Врбас (Куцура) и Шид. Према попису из 1921. године, у Војводини је било 13.648 Русина или 0,9% становника. Након Другог светског рата Русина и Украјинаца је било 21.313 или 1,31%, а по попису из 2002. године 15.626 или 0,77%.
Од народа који су некада насељавали Војводину готово у потпуности су нестали Немци и Јевреји. После Првог светског рата у Војводини је живело 321.602 Немаца, да би их након Другог светског рата било 29.307, а данас их има нешто преко 3.000. Почетком XX века у Војводини је живело скоро 20.000 Јевреја, а данас их има свега неколико стотина. Поред ових нација и националних мањина у Војводини живе и Роми, а појединаца има из читаве бивше Југославије.
Ромска заједница данас је динамичка појава. Број Рома брзо се повећава и њихов језик се брзо мења, мада, истовремено, постоји више покушаја да се он кодификује. Роми су уједно и једна транснационална заједница која се везује за више држава и живи у више држава. Међу тим државама је Србија, као и сви њени суседи.
Постоје велике расправе међу Ромима, јер немају општеприхваћени језик. Поједини дијалекти нису разумљиви свим Ромима. Многи говоре језик државе у којој живе, иако су свесни своје посебности, а многи говоре свој језик са примесама службеног језика. Данас у Европи највише Рома говори језик романи.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #17 послато: јул 06, 2017, 01:19:12 поподне »
II

Према попису становништва обављеном 2002. године, Војводина је имала 2.031.992 становника, а по регионима број становника је следећи: у Бачкој је живело 1.054.964 становника, у Банату 616.202 и Срему 360.826 становника.
Територија АП Војводине административно је подељена на седам округа, а број становника у њима варирао је током пола века, од пописа из 1948. до пописа из 2002. године.
Највећи пораст становништва забележен је у Јужнобачком округу, са седиштем у Новом Саду, у којем је према попису из 1948. године живело 358.722 становника, а по попису из 2002. године 608.134 становника. Сремски округ, са седиштем у Сремској Митровици, имао је раније 209.943 становника, а сада 347.707 становника. У Јужнобанатском округу, са седиштем у Панчеву, за 54 године повећао се број становника са 279.092 на 332.706. У Севернобачком округу, са седиштем у Суботици, пре пола века живело је 184.506 житеља, а почетком овог века има их 205.279. Западнобачки округ, са седиштем у Сомбору, 1948. године имао је 200.465 становника, да би се њихов број након пола века повећао на 220.196. Мањи број становника него пре пола века имају Средњебанатски округ, са седиштем у Зрењанину, који је некада имао 218.821 становника, а по попису из 2002. године има 214.366, а највећи пад броја становника забележен је у Севернобанатском округу, са седиштем у Кикинди, где је број становника опао са 189.050 становника на 170.361.
Узроци оваквих демографских кретања крију се у одласку сеоског становништва у градове, нарочито у управни центар Војводине Нови Сад, који је пре нешто више од пола века имао близу 70.000 становника, а данас има око 200.000 становника, а шире градско подручје још 100.000 више. Индустријски центар Панчево повећао је број становника два и по пута па данас има готово 80 хиљада становника. Суботица је увећала своје становништво са 63 хиљаде на нешто преко 100 хиљада становника, а Зрењанин са 38 хиљада на нешто преко 80 хиљада становника. Неки градови су стагнирали, као на пример Бечеј, који је остао на двадесетак хиљада становника, док се број становника у неким општинама значајно смањио, нарочито у северном и средњем Банату и бачком Потисју (Сечањ, Житиште, Нова Црња, Сента, Кањижа, Ада итд.).
Као што видимо, демографска кретања у Војводини била су веома интензивна, врло често политички мотивисана из националних центара. Током XX века, због политичких мотивација, поједине оружане формације злостављале су цивилно становништво. Упркос томе, међу појединцима и негде у мањим заједницама, развила се, а и задржала традиција заједничког живота и узајамног поштовања, што нам може послужити као пример за будућност.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.


Ван мреже Црнчевић

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 254
  • Пивско-бањански (N1a) N2>P189.2>FGC28483-
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #18 послато: јул 06, 2017, 04:03:20 поподне »
Приложио бих овој теми миграција и колонизација у Војводини један занимљив рад Милана Бреберине, проф. др хир., кроз досада неуобичајен историјски аспект на тлу Војводине, http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/sveske%2055.pdf , објављен 2014. године у Свеске Матице српске бр. 55/16, од 15.-66. странице, под називом "Историја хирургије на територији данашње Војводине". Аутор је на занимљив начин повезао задату тему са општом историјом, миграцијама становништва, археолошким локалитетима и налазима обухвативши период од палеолита преко антике до данашњих дана. Из рада проф. Бреберине бих издвојио један цитат на увид:

"... Аварски каганат је обухватао становништво веома хетерогеног порекла, а византијски извори помињу велики број Словена. Поразом од Византије код Константинопоља (Цариграда) 626. године, устанцима Словена под кнезом Самом и Бугара под Кувратом, Аварски каганат слаби, да би га Франци и Бугари потпуно уништили крајем VIII века. У одговору на питање, од чега се боловало у периоду Сеобе народа може се сазнати проучавањем људских скелета из тог периода. Осим гепидских, готских и словенских некропола постоје и аварске некрополе, које су најбројније и најбоље проучене. Гепиди, који су углавном били земљорадници, живели су по селима и имали гробља у околини, Готи су живели по градовима и сахрањивали своје покојнике у постојећим гробљима. Словени су своје покојнике спаљивали или сахрањивали, трагови спаљивања су чести али, наравно, дају мање података о покојнику. Централно пребивалиште Авара је било у северном делу бачког дела данашње Војводине (регион Бачка Топола – Суботица), мада су живели и у Срему (Војка, Крчедин, Сланкамен, Манђелос14). Код нас нису откривени трагови ниједног аварског села јер је тај ратнички народ био у сталном покрету, бавећи се номадским сточарством, пљачком и израбљивањем покореног становништва. Живели су у летњим и зимским логорима, с лако покретљивим шаторима или стамбеним колима. У аварским некрополама дуж Дунава и Тисе, из периода наступања, освајања и ратовања, постоје знаци на костима који потичу од насилних повреда нанетих оружјем. Када је дошло до трајног запоседања наших предела и настањивања, трауматологија се изменила. Пре свега, опао је проценат скелета са знацима повреда, а повреде су биле тзв. мирнодопске ..."

Ова запажања медицинске патологије могу бити изузетно корисна у повезивању са археологијом и археогенетиком у неким будућим налазима скелетних остатака наведеног периода Сеобе народа на нашим просторима.

Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4750
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #19 послато: јул 06, 2017, 08:43:56 поподне »
Приложио бих овој теми миграција и колонизација у Војводини један занимљив рад Милана Бреберине, проф. др хир., кроз досада неуобичајен историјски аспект на тлу Војводине, http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/casopisi/sveske%2055.pdf , објављен 2014. године у Свеске Матице српске бр. 55/16, од 15.-66. странице, под називом "Историја хирургије на територији данашње Војводине". Аутор је на занимљив начин повезао задату тему са општом историјом, миграцијама становништва, археолошким локалитетима и налазима обухвативши период од палеолита преко антике до данашњих дана. Из рада проф. Бреберине бих издвојио један цитат на увид:

"... Аварски каганат је обухватао становништво веома хетерогеног порекла, а византијски извори помињу велики број Словена. Поразом од Византије код Константинопоља (Цариграда) 626. године, устанцима Словена под кнезом Самом и Бугара под Кувратом, Аварски каганат слаби, да би га Франци и Бугари потпуно уништили крајем VIII века. У одговору на питање, од чега се боловало у периоду Сеобе народа може се сазнати проучавањем људских скелета из тог периода. Осим гепидских, готских и словенских некропола постоје и аварске некрополе, које су најбројније и најбоље проучене. Гепиди, који су углавном били земљорадници, живели су по селима и имали гробља у околини, Готи су живели по градовима и сахрањивали своје покојнике у постојећим гробљима. Словени су своје покојнике спаљивали или сахрањивали, трагови спаљивања су чести али, наравно, дају мање података о покојнику. Централно пребивалиште Авара је било у северном делу бачког дела данашње Војводине (регион Бачка Топола – Суботица), мада су живели и у Срему (Војка, Крчедин, Сланкамен, Манђелос14). Код нас нису откривени трагови ниједног аварског села јер је тај ратнички народ био у сталном покрету, бавећи се номадским сточарством, пљачком и израбљивањем покореног становништва. Живели су у летњим и зимским логорима, с лако покретљивим шаторима или стамбеним колима. У аварским некрополама дуж Дунава и Тисе, из периода наступања, освајања и ратовања, постоје знаци на костима који потичу од насилних повреда нанетих оружјем. Када је дошло до трајног запоседања наших предела и настањивања, трауматологија се изменила. Пре свега, опао је проценат скелета са знацима повреда, а повреде су биле тзв. мирнодопске ..."

Ова запажања медицинске патологије могу бити изузетно корисна у повезивању са археологијом и археогенетиком у неким будућим налазима скелетних остатака наведеног периода Сеобе народа на нашим просторима.

Управо овакве ствари су данас и највећи предмет интересовања физичких антрополога, када се преко костију утврђују обољења, исхрана, трауме (повреде), маркери окупационог стреса (промене на деловима костију које се дешавају због одређеног посла којим се посматрана индивидуа бавила, нпр. тежак физички рад у пољу, у руднику итд, док недостатак тих маркера у великом броју случајева говори о повлашћеном статусу тог појединца) и остало.
« Последња измена: јул 06, 2017, 08:51:30 поподне НиколаВук »
Чињеницама против самоувереног незнања.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #20 послато: јул 07, 2017, 01:02:03 поподне »
                                                      РАЗВОЈ ХИРУРГИЈЕ И МЕДИЦИНЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ВОЈВОДИНЕ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ

Изван границе Римске империје, северно од Лимеса, у Панонији насељеној бројним становништвом аутохтоног порекла, Словенима и другим народима, који су током више сеоба насељавали ове просторе, мешали се и међусобно утицали једни на друге, развија се и здравствена култура и етномедицина о којој знамо веома мало, јер су извори изузетно оскудни. Период Сеобе народа и развоја аутохтоног словенског становништва на територији садашње Војводине је непроучено раздобље, које траје све до успостављања власти српске средњовековне државе у Срему.
Почетак Сеобе народа обележен је продором Хуна (савез турско-монголских племена централноазијског порекла), који 375. године продиру у Европу, 418. године освајају данашњи Банат, а за време кана Атиле (434-453) читава територија данашње Војводине налазила се под хунском влашћу. Хуне протерују Гепиди, чији краљеви имају ковницу новца у Сирмијуму. Гепиде 568. године протерују Авари, те Бачка и Банат потпадају под њихову власт, док је Срем био у оквиру Византије до 582. године, кад и њега Авари освајају. Аварски каганат је обухватао становништво веома хетерогеног порекла, а византијски извори помињу велики број Словена. Поразом од Византије код Константинопоља (Цариграда) 626. године, устанцима Словена под кнезом Самом и Бугара под Кувратом, Аварски каганат слаби, да би га Франци и Бугари потпуно уништили крајем VIII века.
У одговору на питање, од чега се боловало у периоду Сеобе народа може се сазнати проучавањем људских скелета из тог периода. Осим гепидских, готских и словенских некропола постоје и аварске некрополе, које су најбројније и најбоље проучене. Гепиди, који су углавном били земљорадници, живели су по селима и имали гробља у околини, Готи су живели по градовима и сахрањивали своје покојнике у постојећим гробљима. Словени су своје покојнике спаљивали или сахрањивали, трагови спаљивања су чести али, наравно, дају мање података о покојнику. Централно пребивалиште Авара је било у северном делу бачког дела данашње Војводине (регион Бачка Топола - Суботица), мада су живели и у Срему (Војка, Крчедин, Сланкамен, Манђелос). Код нас нису откривени трагови ниједног аварског села јер је тај ратнички народ био у сталном покрету, бавећи се номадским сточарством, пљачком и израбљивањем покореног становништва. Живели су у летњим и зимским логорима, с лако покретљивим шаторима или стамбеним колима.
У аварским некрополама дуж Дунава и Тисе, из периода наступања, освајања и ратовања, постоје знаци на костима који потичу од насилних повреда нанетих оружјем. Када је дошло до трајног запоседања наших предела и настањивања, трауматологија се изменила. Пре свега, опао је проценат скелета са знацима повреда, а повреде су биле тзв. Мирнодопске и најчешће се ради о преломима костију које се и данас ломе у свакодневном животу. Такође постоје бројни патолошки налази на костима везани за урођене аномалије или болести, али нема никаквих података о, евентуалној, здравственој заштити, макар и најпримитивнијој.
Интересантно је споменути и један специфичан лек против епилепсије и сличних обољења, који је био у употреби код Авара. На скелетима из некропола у Бачком Петровцу и Малом Иђошу запажено је постмортално проширивање foramen occipitale magnum-а стругањем, те се на тај начин добијало неколико грама праха за којег се веровало, да има лековите особине.
Власт Авара на територији Панонске низије коначно је сломљена од стране Бугара и Франака, 790. године. Наступајући период означио је борбе између Франака, Бугара, старословенских племена и Византије за територију данашње Војводине, а од самог краја IX века у битку се укључује и из Азије новопридошли народ - Мађари. До XII века Мађари су, потиснувши из Паноније Словене на север, запад и југ, овде водили борбе за превласт са Византијом, средином XIII века прохујала је стравична монголска инвазија, да би тек од XIV века дошло до стабилизације друштвених односа и процвата привреде. У то доба на територији Војводине је владало право етничко шаренило, поред Словена староседелаца и нових господара Мађара, помињу се и Грци, Италијани, Хазари, Кумани, Сарацени и други.                         

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #21 послато: јул 07, 2017, 01:03:53 поподне »
II
У периоду од XIV до XVI века дошло је до више масовних досељавања Срба на територију данашње Војводине. Прва је била још 1355. године у време краља Лудвига I, потом након Косовске битке у годинама 1404-1421, када су насељени острво Чепел на Дунаву и Будим. Следећа већа сеоба Срба је била у доба деспота Ђурђа Бранковића, који се оженио Катарином, рођаком мађарског краља Сигисмунда, 1433. године и када је поново насељен Будим, али и Сланкамен. Након прве опсаде Смедерева, 1439. године, Срби насељавају неке области данашње Румуније, Јенопољ (област Кришана) као и Арадску област. Након опсаде Смедерева и дефинитивне пропасти српске средњовековне државе опет је дошло до масовног прелаза Срба преко Дунава, када се насељава Срем под вођством Вука Георгијевића Бранковића (познат под именом Змај Огњени Вук), који је био омиљен код краља Матије Корвина, па је добио за резиденцију Сланкамен. Следећа сеоба је била под мађарским кнезом Павлом Кињижијем, пореклом из породице Бранковић, који је довео 1481. године 50.000 људи и населио их у Срем и Банат. После ове сеобе било је још више мањих. А затим је владика Максим 1509. године, као посланик влашког војводе Мирче, дошао у Срем и на добру свог рођака Јакшића, подигао манастир Крушедол. Међутим, највеће досељавање Срба је било у доба тзв. Велике сеобе 1690. године, током Бечког (Морејског) рата (1683-1699).
Начин живота становништва током средњег века у нашим крајевима, није нам довољно познат, али има података на основу којих се може закључити, да је човек средњег века у краљевини Мађарској, односно на територији данашње Војводине, живео на сличан начин као и његови савременици у другим деловима Европе. Мрежа насеља је била доста густа, мада су сама насеља, најчешће, била мала, свега 100-200 становника, у којима су се људи бавили земљорадњом и сточарством, док су трговишта била већа: Бач, Футог, Бечеј, Бечкерек (Зрењанин), Frankavila (Манђелос), Сава сент Деметер (Сремска Митровица), Каром (Сремски Карловци), Zalankemen (Сланкамен) и други. Богати трговци и занатлије се организују у еснафе и шаљу своју децу на школовање на европске универзитете. Сиромашни сељаци су, због недостатка грађевинског материјала, живели у кућама од плетера облепљеним блатом или у земуницама, док су сточари пребивали у шаторима од животињских кожа с дрвеним рамовима. Хигијенски услови су били на веома ниском нивоу, без обзира што је хришћанска црква осуђивала употребу прљавих намирница и магијске радње приликом припремања појединих врста хране (употреба људске мокраће или измета, траве, мишева, животињске крви итд.), као и прекомерно конзумирање хране и алкохолних пића.
Што се медицине тиче, ово је било раздобље теургијске-религиозне медицине. Хришћанство, као нова религија, коју су у предео Паноније на народном, словенском језику, донели још грчки мисионари Ћирило и Методије средином IX века, ширило се под управом првог мађарског краља Иштвана - Стефана I и његових наследника, милом или силом. У односу на медицину, хришћанство је донело промену, да су се људи почели молити хришћанским светитељима за спас од болести, а не више паганским боговима. Тако је Богородица постала заштитница жена на порођају, Св. Кузман и Дамјан заштитници лекара и апотекара, пророк Илија исцелитељ очних болести, Св. Рок заштитник од куге итд. Пред њиховим иконама и киповима су паљене свеће, доносили су се дарови и њима су се оболели заветовали у нади исцељења. Посебно су у фрушкогорским манастирима неговани култови Св. Кузмана и Дамјана (манастирска црква у Раковцу им је посвећена), а и у многим сеоским црквама постоје бројне иконе са ликовима ових светаца (иконостас у Кузмину, рад Григорија Да- видовића Опшића из 1798. године, у Нештину рад Стефана Гавриловића из 1800. године).
За краљеве се сматрало, да имају натприродну моћ лечења болести и снагу за стварање чуда јер су божји изасланици на Земљи. Према једној средњовековној хроници, године 1123, тадашњи мађарски краљ Стефан II је крстом излечио групу отрованих људи. Чак много касније, године 1616. француски краљ Луј XIII је у Паризу наредио да се окупе људи оболели од гушавости, Сакупило их се 915, и једног јутра је, у пратњи своје свите, сваком болеснику додирнувши руком руком на главу ставио знак крста и притом је рекао: „Краљ те додирује, а Бог те лечи!”, док је ризничар сваком болеснику давао милостињу рекавши: „Моли се Богу за краља!”
За лечење болести и повреда користиле су се и амајлије, пре свега драго камење и то што је било скупље сматрало се да је ефикасније. Мађарски краљ Коломан Арпадовић, најпросвећенији владар те династије, имао је златан прстен на којем је био угравиран текст чаролије против костобоље. Матија Корвин, краљ који је унео дух хуманизма и ренесансе у Мађарску, носио је амајлију-драгуљ добијену од папе Павла III и она га је чувала од сваке болести.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #22 послато: јул 07, 2017, 01:05:14 поподне »
III
Средњовековни лекари, нарочито у раном средњем веку, најчешће су били свештеници, и имали су широко опште образовање (логика, граматика, дијалектика, реторика, филозофија), али као лекари практичари су били знатно слабији. Осим лекара, лечењем су се бавили разни исцелитељи, почев од искусних жена, травара, бабица, крвопуститеља, каменоломаца до путујућих лекара итд.
Године 1215, папа Иноцент III у својој енциклици „Ecclesia abhoret a sanguine” („Црква се гнуша крви”) забранио је свештеницима да долазе у додир са крвљу, чиме је, практично, то забранио и лекарима, а самим тим је хирургију избацио из корпуса медицине! Касније, папе су били нешто толерантније у том погледу, рецимо Урбан IV је овластио надбискупа Острогона, да свештенике у Мађарској ослободи поменуте забране, па је на Будимском синоду 1279. године лекарима свештеним лицима забрањено само лечење резањем и паљењем. Све то је рађено у циљу, да се свештена лица натерају да се баве духовним питањима својих верника, а не лечењем болести. Ипак, оваква одлука папе Иноцента III имала је далекосежне и вековне последице на развој хирургије, којом се, практично, у Европи све до друге половине XVIII века нису више бавили лекари него неквалификовани занатлије из берберско-фризерског или ковачког еснафа. Чак и данас се, према многим лекарима, целокупна медицина дели на медицину у ужем смислу и хирургију, а у Великој Британији дипломирани студенти медицине добијају титулу „Др”, али након специјализације хирургије је губе и титулишу се са „Мр”
Први званично основани европски универзитет је био у Болоњи (основан 1088. године) на којем су медицинске науке предаване од 1156. године. Виша школа за лекаре је основана у Салерну у XI веку, а од 1213. године је добила ранг универзитета. Ова школа је имала изванредан утицај на медицинску теорију и праксу целе Европе, па и на лекаре и свештенике из Србије до којих су уџбеници и књиге долазили преко Котора. Као што ћемо нешто касније детаљније описати, овај утицај се на српске калуђере по манастирским хоспиталима одржао чак до XIX века.
Мађарски краљ Бела III je 1185. године, по угледу на париски универзитет, каптолску свештеничку школу у Веспрему подигао на ранг универзитета (studium generale), у оквиру којег се предавала и медицинска наука. Током XIV и XV века у Мађарској су основана још три универзитета, краљ Лудвиг I Анжујски је 1367. основао печујски, краљ Сигисмунд Луксембуршки 1389. Старобудимски, а краљ Матија Корвин је 1467. основао универзитет у Братислави (Academia Istropolitana), а на свима њима су изучаване и медицинске науке. Становници данашње Војводине су стицали своја образовања на тим универзитетима, који су сви били уништени током турске најезде у XVI веку. Имена неких најпознатијих лекара, који су сви били свештеници, пореклом са територије Војводине су остала записана. Нпр. Ladislaus de Kobol (из Ковиља), рођен вероватно између 1275-1280, калуђер фрањевац, након школовања живео је и радио у фрањевачком каптолу на Тителском брегу. Овде се озбиљно бавио изучавањем античке и арапске медицине, те касније постаје дворски лекар, а радио је и у дипломатској служби, да би 1343. постао надбискуп у Калочи, те је имао јурисдикцију над Бачком. Умро је изненада, 1345. године. Познати су и Johanes Fizikus из Бача (XIV век); Jakobus Fizikus, родом из Мантове у Италији, радио у Хајсентлеринцу (данас непостојећем месту на северу Бачке, у близини Бездана), предавао анатомију на Медицинском факултету у Болоњи; Janus Panonijus - Иван Чесмицки, XV век, рођен у Хрватској, школовао се у Италији, добар део живота провео на територији данашње Војводине (Бач, Футог, Петроварадин, Сонта). Није био лекар, бавио се књижевнишћу, али је у својим песмама често описивао болести и начине лечења свога времена. Martinus Bylika de Olkusz је био кућни лекар и астролог Петра Варадија, надбискупа у Бачу 1490-1501. По народности Пољак, студије је завршио у Кракову крајем 1450. године, потом је био професор универзитета у Болоњи, где је предавао астрологију. Краљ Матија Корвин га је именовао за професора на Академији Истрополитани у Братислави, касније прелази за професора у Будим, па у Бач, који је постао тако значајан астролошки центар у Мађарској. У тим годинама астролошка веровања у медицини достижу свој врхунац. Умро је око 1494. године у Будиму, а његови научностручни рукописи и инструменти налазе се на Универзитету у Кракову.
Занимљив је и податак, да су лекари и хирурзи из Хрватске и Далмације имали одређени утицај на рад здравствене службе у нашим пределима. Историјска подлога за то лежи у чињеници, да су 1102. године у Биограду на мору хрватски великаши изгласали мађарског краља Коломана за краља Хрватске и Далмације. Краљ Коломан је далматинским градовима дао широку аутономију, па је он у тамошњим историјским записима остао упамћен као „добри краљ”. Дубровачка република је признавала мађарску власт скоро 200 година (1358-1526). Лекари из Далмације и Хрватске су деловали и на територији данашње Војводине о чему постоје сачувани подаци. Најпознатији лекар хирург био је Михајло Даб из Загреба, радећи годинама као лични лекар хирург краља Сигисмунда Луксембуршког.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #23 послато: јул 07, 2017, 01:06:35 поподне »
IV
Ипак, од свих врста лечитеља најважнији су били хирурзи ранари јер је лекара било у занемарљиво малом броју. Хирурзи ранари су били, заправо, бербери који су се бавили лечењем отворених рана, прелома костију, вађењем зуба и слично. Располагали су великим практичним знањем о коришћењу ножа - скалпела или усијаног гвожђа при хируршким интервенцијама. Исто су тако добро обављали пуштање крви, вађење зуба, убадање вена (венесекција), давање клистира и друге интервенције. Понекад су се болесници радије обраћали хирурзима ранарима него лекарима и када су имали неку унутрашњу болест, имајући више поверења у њихово практично искуство и мануелну спретност него у „велеучене” лекаре, који су се више бавили филозофијом и теоретисањем. Због недостатка лекара, власти су „гледале кроз прсте” хирурзима ранарима још у другој половини XIX века, јер је њихова делатност, ипак, била повољнија од делатности разних врачева. И оно мало лекара што је постојало, били су најчешће странци, нису говорили народним језиком, па је становништво и због тога према њима било неповерљиво. Хирурга ранара је било и на краљевским дворовима, а до посебног изражаја су долазили код војних похода, када су имали прилике да покажу своје знање и вештину у лечењу рањеника. Стручни испит су хирурзи полагали у оквиру свог основног мајсторског испита, берберског, а најчешће се састојао у припремању различитих мелема и масти за ране.
Једини данас познати световни лекар Средњег века, који је деловао на територији данашње Војводине био је Јеврејин доктор Абрахам, лични лекар Ивана Корвина. Абрахам је, вероватно, већ раније радио на будимском двору као лични лекар краља Матије Корвина, да би потом пратио његовог сина Ивана. Након Иванове смрти доктор Абрахам се вратио у Италију одакле је и дошао у Мађарску.
Болнице су биле организоване у манастирима, најчешће бенедиктинским, мада су то биле више установе за негу него за лечење. Најпознатије су биле у Кањижи, Бачу, Међи, Арачи (код Новог Бечеја), Итебеју, Баноштору, Манђелосу, Гргуревцима и Петроварадину, а најстарији бенедиктински манастир на територији данашње Војводине је био Св.Димитрије код Сремске Митровице, основан 1057. године, напуштен 1332. године. Подаци о здравственом раду постоје само за самостан у Бачу. Укупно је у средњем веку на територији данашње Војводине, према данас познатим подацима, била су 33 католичка манастира, од којих 13 бенедиктинских и 2 цистерцитска, који су сигурно имали, према правилима својих редова, своје болнице.
И православна црква је имала своје манастире, односно манастирске болнице по угледу на манастир Пантократор у Цариграду. Са медицинског аспекта, најпознатији је био манастир Бођани код Бача. Бођански калуђери су лечили не само у манастиру, молитвама код познатог извора, него и ван њега. Само на Фрушкој гори је било кроз историју око 40 православних манастира, а у средњовековним описима се у списковима братстава наводи и постојање брата болничара. С обзиром, да су манастири поседовали честице моштију светитеља, које су сматране чудотворним, сасвим је сигурно да су оболели од разноразних болести долазили да се моле у манастирским црквама, али је ту хирургије, вероватно, било врло мало. Сви манастири су подигнути поред трајних извора добре воде, којима је Фрушка гора обиловала, неки од тих извора су још од паганских времена словили за лековите. Други вид лечења је било лечење лековитим биљкама, могуће и лечење рана и многи манастири су имали баште у којима су узгајали такве биљке (Крушедол, Раковац, Ново Хопово, Бешеново). У манастиру Кувеждин у првој половини XVI века настала је Кувеждинска лекаруша, упутство за молитве за различите болести и повреде (између осталог ујед бесног пса, ујед змије). На основу различитог рукописа у тексту, претпоставља се да је у писању ове Лекаруше учествовало више лица, а само је један аутор протопоп Павле, убележио своје име.
Највећи утицај, на медицински рад православних монаха међутим, имали су Хиландарски кодекс и Ходошки кодекс, који представљају збирку знања, прописа и упутстава за дијагностику и лечење различитих обољења. Садржине Хиландарског медицинског кодекса и Ходошког кодекса указују на то, да су средњовековни српски медицински рукописи настали под утицајем Салернске школе и да српски православни калуђери и свештеници са својим медицинским знањем нису заостајали за својим колегама са Запада.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #24 послато: јул 07, 2017, 01:07:43 поподне »
V
Ходошки кодекс обједињује целокупно средњовековно медицинско знање у нашим крајевима, а уједно је послужио и као огледни примерак за писање српских лекаруша у наредним вековима, па се рецепти из ходошког кодекса могу наћи у српским лекарушама чак из XIX века. Истраживачи су приметили, да је више од половине рецепата Врачбеног типика (XVIII век, изгорео у Народној библиотеци Србије приликом немачког бомбардовања Београда 6. IV 1941), као и скоро 98% рецепата Дечанског кодекса идентично са рецептима Ходошког кодекса. Сматра се, да су наведене сличности у различитим српским средњовековним медицинским кодексима последица коришћења истог извора, а то је, према досадашњим истраживањима, књига „Practica brevis (Breviarium)” Јована Платеријуса (Joanes Platearius).
У градовима, који су били носиоци културног и материјалног просперитета, такође је постојала организација здравствене службе, па је сваки већи град имао свој статут у којем су, између осталог, регулисане и здравствене потребе и хигијенска питања. До данашњег дана је сачуван статут града Илока у Срему (данас Република Хрватска). Тако су осниване и грађанске болнице, акцијом богатих добротвора, а најпознатије су болнице у Бачу, Сланкамену и Сонти, мада су и ово биле установе, пре свега, каритативног карактера.
О болници у Бачу постоји само један сачуван спис и то из 1234. године, а вероватно је основана око 1220-1230. године од стране калочко- бачког надбискупа Уголина, да би била уништена током провале Монгола 1241/42. године.
Болница у Сланкамену се спомиње први пут 1325. године, а изградио ју је Јован од Сланкамена (Johannes dictus Man de Zalankemen), јер су топли извори код Сланкамена познати још из античких времена. Не зна се тачно до када је постојао овај хоспитал.
Хоспитал у Сонти је основан 1434. године, а ктитор је био Gallus Ianifex (ткач). Болница је постојала, вероватно, до турске окупације, пошто је Сонта током целог XV века остала имућно и културно место у Бачкој.
Многе породице из Сонте су своју децу школовале на иностраним универзитетима, у Бечу и Болоњи.
Ипак, морамо бити свесни, да су болесни људи средњег века лечени пре свега код својих кућа уз помоћ бабица, надрилекара, бербера ранара и слично, а не у манастирима и хоспиталима, где су се лечили путници или сиротиња без куће и кућишта. Болнице у савременом смислу речи су се појавиле неколико векова касније.
Морамо, с друге стране, констатовати, да је развој медицине и хирургије на територији данашње Војводине у средњем веку, односно у доба краљевине Мађарске, заостајао за западноевропским степеном развоја. Познато је, да су прве болнице у Француској постојале још у VI веку, у Енглеској су прве болнице основане касније, тек након инвазије Нормана 1066. године, али су постале стубови европске медицине. Носиоци развоја западноевропске културе средњег века, Француска, Енглеска и Италија су у том периоду дале велика имена светске медицине и хирургије (Гвидо Ланфранки - Ланфранк, Ги де Шојак, Анри де Мондевил, Џон од Ардерна, Везалије, Амброаз Паре и други), док су се у Италији XVI века већ вршиле естетске операције, у Енглеској Виљем Харви открио је начин циркулације крви, дотле су монголска инвазија у XIII веку и турска освајања током XVI и XVII века оставили погубне последице на укупан друштвени развој Мађарске, па и развој медицине и хирургије.

ИЗВОР: СВЕСКЕ МАТИЦЕ СРПСКЕ, ГРАЂА И ПРИЛОЗИ ЗА КУЛТУРНУ
И ДРУШТВЕНУ ИСТОРИЈУ,  Серија природних наука, Св. 16, Нови Сад, 2014.

Милан Бреберина, ИСТОРИЈА ХИРУРГИЈЕ НА ТЕРИТОРИЈИ ДАНАШЊЕ ВОЈВОДИНЕ


Ван мреже НиколаВук

  • Помоћник уредника
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 4750
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #25 послато: јул 07, 2017, 02:01:56 поподне »
                                                              Шокци

Слично Буњевцима, Шокци су католичке вере, а њихово досељење водили су фрањевци на крају XVII века из Босне и Далмације.
Населили су се у близини Дунава (Вајска, Бачки Брег, Сонта, Бођани, Плавна). Матија Петар Катанчић је целу Славонију, након ослобођења од Османлија, називао Шокадијом, јер су је густо населили Шокци из Босне. Углавном Шокци, а нешто мање Буњевци, од XV до краја XVI века, поступно долазе у Славонију и Јужну Угарску.
Када је реч о називу Шокац (Шокци), најприхватљивија и најреалнија теорија је да су га наследили од племена Сукци (Суцци) које је и претходило Шокцима. Сукци су назив добили по планини Суццус.
Постоји још низ бесмислених теорија које не вреди ни спомињати.
У Босанској Посавини постало је уобичајено да се сви Хрвати у тој регији називају Шокцима.

ИЗВОР: колико се познајемо, из историје националних заједница у Војводини, IX издање, Нови Сад, 2014. год.

Овај извор је сам себи противречан, јер са једне стране говори да су Шокци у Славонију дошли у 15-16. веку, затим се помиње крај 17. века (како објаснити овај хронолошки раскорак?), а да не говорим о повезивању њиховог назива са називом панонског племена које је живело на размеђи старе и нове ере у данашњој Славонији (?!). Једна ствар је толико дуго наводно преживљавање тог имена, али се са логиком коси да досељеници из Босне носе име по неком племену које је живело у Славонији скоро 2000 година пре тог досељења?!
Пре неки дан сам читао чланак о међуконфесионалном давању надимака на простору Далмације током 17, 18. и 19. века, и тамо јасно пише да су православци католике називали Буњевцима и Шокцима, и да је то било подругљиво у односу на неутрални назив кршћани, док су католици православце називали (Х)Ркаћима (подругљиво) и (Х)ришћанима (неутрално). Дакле назив Шокци (као и Буњевци) се употребљавао у Далмацији (и у западној Босни) и није никаква славонска специфичност. Искрено, мени логичније делује етимологија која тај назив повезује са католичким крштавањем целом шаком (Шакци-Шокци).
Чињеницама против самоувереног незнања.

симо

  • Гост
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #26 послато: јул 07, 2017, 03:24:19 поподне »
Пре неки дан сам читао чланак о међуконфесионалном давању надимака на простору Далмације током 17, 18. и 19. века, и тамо јасно пише да су православци католике називали Буњевцима и Шокцима, и да је то било подругљиво у односу на неутрални назив кршћани, док су католици православце називали (Х)Ркаћима (подругљиво) и (Х)ришћанима (неутрално). Дакле назив Шокци (као и Буњевци) се употребљавао у Далмацији (и у западној Босни) и није никаква славонска специфичност. Искрено, мени логичније делује етимологија која тај назив повезује са католичким крштавањем целом шаком (Шакци-Шокци).

Ердељановић је у свом раду о Буњевцима написао да је назив настао управо на подручју Сјеверне Далмације и да је био надимачког карактера. У прилог томе иде и да међу самим Буњевцима у Далмацији се није усталио као самоназвање, вјероватно због подругљиве конотације, док се код одсељених Буњеваца, личких и бачких име задржало, јер је вјероватно у сеобама изгубило увредљиву конотацију.

Назив Шокац био је много више у употреби у Босни и мени дјелује најлогичнија повезница са описом начина крштавања.

Мјесто одакле је моја мајка је до Другог Свјетског рата било пола-пола српско-буњевачко (Буњевци су били из личке групе), међутим, колико се сјећам, деда их је увијек називао Шокцима (неки од њих су му били и кумови), без обзира што су они сами себе звали Буњевцима.

Ван мреже Sergio

  • Памтиша
  • ********
  • Поруке: 1741
  • Y-DNA: I2-PH908* | mtDNA: K1a-C150T
Одг: Миграције и колонизације становништва у данашњу Војводину
« Одговор #27 послато: јул 07, 2017, 03:50:20 поподне »
Мој прадеда, који је рођен и умро у северној Далмацији, је углавном користио израз "Буњевац" када је причао о Хрватима.

Што се тиче бачких Шокаца, њихова највећа концетрација је у ова три села Западнобачког округа: Бачки Брег, Бачки Моноштор и Сонта. Ја живим у том округу. Познајем доста Шокаца. За разлику од Буњеваца, Шокци се практично у 100% случајева изјашњавају као Хрвати. Реч "Шокац" углавном користе да нагласе којој грани хрватства припадају.

Код бачких Буњеваца је ситуација мало компликованија. Из личног искуства морам рећи да ипак већина (бар две трећине) осећају припадност хрватском етничком корпусу. Други мањи део бачких Буњеваца се изјашњавају као самостална етничка група. Највеће ривалство између ове две буњевачке струје је у Суботици. Линк: Због неспоразума две Дужијанце. То ме мало подсећа на ону ситуацију паљења два Бадњака у неким градовима Црне Горе.
« Последња измена: јул 07, 2017, 03:56:09 поподне Sergio »