Аутор Тема: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве  (Прочитано 4403 пута)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7793
  • I2a S17250 A1328
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #20 послато: октобар 15, 2017, 10:56:39 пре подне »
Данас Црква по први пут канонски обележава успомену на патриарха србског Пајсија Јањевца.



Пајсије је био син православног свештеника Димитрија из Јањева на Косову, где се Пајсије родио 1542. године. Не зна се које му је било крштено име. Школовање је започео у родном месту, где су тада богати Јањевци имали школу, а затим наставио у Манастиру Грачаница. Током школовања постао је велики љубитељ књига, па се уз његово име често додаје и назив „Књигољубац“.

Изабран је за митрополита грачаничког 1612. године, о чему је сам оставио запис. С обзиром да је недуго за тим тадашњи патриарх србски Јован ухапшен од Турака и затворен у Цариграду, због активног учешћа у бунама Срба против турске власти и сарадње са Млечанима, црквене власти су 1614. године поставиле Пајсија за новог патриарха, претпостављајући да се Јован неће вратити из заточеништва (што се испоставило као тачно, јер је патриарх Јован убрзо задављен у затвору).

Пајсије је био веома разочаран дволичним односом римске цркве према православном народу Балкана, те је, за разлику од свог претходника, прекинуо сваку даљу сарадњу с Римом и покушавао да успостави добре односе с турским властима, а за добробит поверене му пастве. Узор му је био патриарх Макарије Соколовић. С друге стране, био је велики русофил и одржавао је живе односе с Руском црквом. Више пута је обилазио манастире на подручју Срема, Баната и Славоније, одакле је спасавао црквене утвари од потпуне пропасти. Ту се уверио да римска црква нема добре намере према Србима, јер су римски мисионари веома активно радили на унијаћењу Срба и осталог православног живља на том подручју.

Познат је и као последњи црквени биограф. Приликом обнављања цркве Пресвете Богородице у Неродимљу, 1583. године, испод порушених зидова пронађене су мошти цара Уроша. Овим поводом, патриарх Пајсије је канонизовао последњег Немањића на српском престолу и написао „Житије цара Уроша“ и службу последњем србском цару, као и службу Светом краљу Стефану Првовенчаном.

https://www.scribd.com/document/281403341/Pajsije-Janjevac-%C5%BDitije-cara-Uro%C5%A1a-Uro%C5%A1a-Nejakog

За „Житије цара Уроша“ се не сматра да има неку нарочиту уметничку вредност, али је значајно по описима пртилика времена у којем је Пајсије живео.

Овде се, између осталог, може прочитати и о пореклу Немањића од Лицинија.

За време патриарха Пајсија, његовим трудом живописано је 27 храмова, углавном на подручју Косова и Метохије, али и другде. Урађени су нови кровови за запуштене храмове  Пећке патријаршије и Манастира Грачаница, обновљен је живопис у Пећкој патриаршији. Почела је и обнова разрушеног Манастира Жича.

Патриарх Пајсије је пострадао на необичан начин. Пошавши, у својој 105-ој години, на ходочашће у Свету Земљу, у Будисавцима у Метохији на њега је насрнуо један биво и нанео му тешке повреде. Било је то 2. октобра 1647. године по јулијанском календару (односно, по грегоријанском, на данашњи датум, пре 370 година). Одмах је пренесен у Патриаршију у Пећи, међутим, током те ноћи је подлегао повредама. Према неким изворима, овај догађај и упокојење патриарха Пајсија догодили су се месец дана касније, 2. новембра 1647. године.

2001. године објављена је књига „Књижевно дело патријараха Пајсеја“, аутора Томислава Јовановића:



https://books.google.rs/books?id=eyyXAgAAQBAJ&pg=PT497&lpg=PT497&dq=pajsije+janjevac&source=bl&ots=vpj2_FNmVn&sig=kYkMAxB2sIqYfgRrqqhy3HO7VJc&hl=sr&sa=X&ved=0ahUKEwia8viElvLWAhUnC8AKHVAzBG84ChDoAQhBMAY#v=onepage&q=pajsije%20janjevac&f=false

https://svetosavlje.org/istorija-srpske-crkve/50/

https://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%9F%D0%B0%D1%82%D1%80%D0%B8%D1%98%D0%B0%D1%80%D1%85_%D1%81%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8_%D0%9F%D0%B0%D1%98%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B5_I
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7793
  • I2a S17250 A1328
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #21 послато: новембар 30, 2017, 09:34:17 пре подне »
Није из ове групе ове године канонизованих, али тек трећу годину, на данашњи датум, наша Црква прославља новопројављеног светитеља србског, Светог Севастијана Санфранцишког и Џексонског, који је први (и за сада – једини) Србин православни монах рођен на тлу Северне Америке.



Рођен је 1863. године у Сан Франциску, од оца Илије Дабовића и мајке Јелене, србских досељеника из Боке. На крштењу је добио име Јован, вероватно по крсној слави Дабовића.
 
Као дечак изразио је жељу да се замонаши, те су га родитељи, уз помоћ руске заједнице у Калифорнији, послали на Духовну академију у Петрограду. Касније прелази  Кијев. Замонашио се у Русији 1877. године, добивши име Севастијан, а затим се вратио у Америку. Иако су га и Срби и Руси тамошњи молили да се ожени и буде им парох (јер свештеника тада нису имали), Севастијана је више привлачило монаштво и мисионарски рад.

Стекавши јеромонашки чин, 1892. године, обилазио је православне широм Америке и у многим местима подигао прве цркве. Неколико пута је одлазио на Аљаску, па чак и на Алеутска острва, где је ширио православље међу тамошњим становништвом – Ескимима и Алеутима. Остало је забележено да је међу урођеницима био омиљен, па су многи захваљујући њему примили православну веру. 1902. године засновао је храм Светог Саве у Дагласу на Аљасци. Осим њих, у православну веру је привео и многе друге Американце. Постоји мишљење да је крстио више људи од било ког свештеника западне хемисфере.

Био је покретач подизања прве србске цркве у Америци у калифорнијском граду Џексон, где је живела већа колонија Срба. Црква је подигнута 1894. године и посвећена Светом Сави. Јеромонах Севастијан је истовремено био духовник при Руској православној катедрали у Сан Франциску и настојатељ и духовник храма Светог Саве у Џексону. И поред жеље да се оснује србска епархија у Америци, није наишао на разумевање у тадашњој србској митрополији. И поред тога, засновао је још неколико србских црквених општина на америчком тлу.

Током Првог светског рата, био је веома активан на упознавању америчке јавности са стањем у којем се нашла Србија и прикупљању помоћи за србску војску и избеглице. Ту се зближио с владиком Николајем Велимировићем, који је у Америци био истим послом. Постали су велики пријатељи, а Николај је за Севастијана говорио да је “безгрешни човек” и “највећи србски мисионар модерних времена”.

1930. године, Севастијан долази у Србију, где борави у неколико манастира. Упокојио се 30. новембра 1940. године у манастиру Жича, у чијој је порти и сахрањен. Чинодејствовао је владика Николај. Посмртни остаци јеромонаха Севастијана Дабовића пренети су 2007. године у његову задужбину, храм Светог Саве у Џексону.
На Светом архијерејском сабору 30. маја 2015. године у Београду, СПЦ је канонизовала оца Севастијана, а 5. септембра исте године, у храму Светог Стефана у Алхамбри, Калифорнија, одслужено је причеслење Сабору светих новопројављеног светитеља Севастијана Санфранциског и Џексонског, од стране патриарха србског Иринеја и већег броја архијереја и презвитера, а у присуству мноштва калифорнијских Срба (на свечаности поводом овог чина, концерт духовне музике одржао је Слободан Тркуља).

Као дан прослављања овог светитеља узет је датум његовог представљења – 30. новембар.

http://podmaine.weebly.com/blog/37

https://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%D0%B5%D0%B2%D0%B0%D1%81%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0%D0%BD_%D0%94%D0%B0%D0%B1%D0%BE%D0%B2%D0%B8%D1%9B
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7793
  • I2a S17250 A1328
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #22 послато: новембар 30, 2017, 09:40:35 пре подне »
Свакако је занимљиво порекло Светог оца Севастијана.

Његови Дабовићи су из Мориња у Боки. Од истих Дабовића је и архимандрит Манастира Савина код Херцег Новог, Инокентије Дабовић. Према више извора, морињски Дабовићи су ту дошли из Бајкових Крушевица, а у Крушевице из Црмнице. Накићеновић („Бока“) наводи 1659. годину као годину досељења Дабовића у Морињ, што значи да су у Крушевице дошли раније. Милан Милановић (у раду о Бајковим Крушевицама) наводи следеће: „Дабовићи су се доселили из села Дабовићи у Црмници (Црна Гора). Вријеме њиховог досељавања не може се тачно одредити, вјероватно крајем ХVI или почетком ХVII вијека, али је извјесно да су једно од најстаријих братстава. Пописани су у млетачком катастру из 1690. године, као тада једно од најбројнијих братстава која су пописана... Крсна слава им је Јовањдан (6. октобра)... Дабовићи су се из Крушевица расељавали у више праваца и сада њихових потомака под истим презименом има: у Нудолу код Грахова, на Тулима (Зупци), у Морињу, Костањици, Баошићима и у Сасовићима“.

У Црмници, у племену Подгор, има Дабовића, који се сматрају старинцима, међутим, међу неким Дабовићима постоји сасвим другачија прича, по којој они потичу од подорјенских Дабовића, видети на:
https://www.poreklo.rs/2015/11/06/plemena-i-poreklo-bratstava-crmnice/

Црмнички Пламенци сматрају подгорске Дабовиће својим огранком, што би можда потврдило ово друго предање о пореклу Дабовића из Херцеговине (Јован Вукмановић – „Црмница“). Овоме у прилог иде и чињеница да се село у Црмници из којег су Дабовићи зове – Крушевица (село се назива и – Дабовићи, према братству које у њему живи). У овој варијанти, предак црмничких Дабовића се у Подгор доселио средином 17. века из Бајкових Крушевица, док се истовремено други огранак Дабовића населио у Морињ (што се подудара са 1659. годином коју наводи Накићеновић).

Према ономе што наводи Војин Муришић („Крушевице“), најдаља старина Дабовића је Трубјело у Никшићким Рудинама, одакле се део иселио у Боку - Бајкове Крушевице, па затим Морињ, одакле део у Црмницу. Огранак Дабовића у Бајковим Крушевицама су Милошевићи.

За разлику од бокељских Дабовића који славе Светог Јована јесењег (неки и Никољдан, у Баошићима и Зеленики), црмнички Дабовићи славе Ђурђевдан.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7793
  • I2a S17250 A1328
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #23 послато: децембар 12, 2017, 10:10:41 пре подне »
Наша Црква данас трећи пут, другу годину за редом календарски, а први пут по пројављењу светости, обележава успомену на новоканонизованог владику Мардарија Ускоковића.



Рођен је у Корнету у Љешанској нахији 1889. године, као Иван Петров, изданак старог љешанског братства Ускоковића. Био је из угледне куће: отац Петар био је племенски капетан и начелник Љешанске области. Иван је основну школу завршио на Ријеци Црнојевића, а гимназију на Цетињу. Од младости је желео да се замонаши, што се и догодило, кад је имао свега 16 година, у Манастиру Студеница. Монашко име Мардарије добио је по узору на његовог познатог претходника и далеког сродника, црногорског владике Мардарија Ускоковића (17. век).

Након богословског школовања у Русији, почетком 1917. године, Мардарије је послат у Америку да буде духовни отац тамошњим Србима. 1925. године постављен је за епископа Америчко-канадске епархије СПЦ. Заједно са Светим владиком Николајем Велимировићем, заснивач је Манастира Светог Саве у Либертивилу код Чикага, који, према речима самог владике Мардарија, постаје „зборно место Срба у Америци“. Након дугогодишње болести плућа, владика Мардарије се упокојио 12. децембра 1935. године у Ен Арбору у америчкој држави Мичиген. Остао је упамћен као тих и повучен монах, живео је веома скромно, и уз велика одрицања (до границе гладовања) градио Манастир Светог Саве.

Владика Мардарије је канонизован на редовном заседању Сабора СПЦ 2015. године, на 80-годишњицу представљења. Доказ његове светости пројављен је 5. маја 2017. године, у храму Светог Саве у Либертивилу, када је из крипте извађен ковчег у који је сахрањен владика Мардарије, којом приликом је утврђено да су његове мошти нетрулежне, што је јасан знак светости овог нашег владике. Приликом канонизације, у календар светих, владика Мардарије уписан је као Свети Мардарије љешанско-либертивилски и свеамерикански.




О житију и прослављењу Светог владике Мардарија детаљно на:

http://www.mitropolija.com/wp-content/uploads/2016/12/Sveti_Mardarije.pdf

http://spc.rs/sr/otkrivene_moshti_prvog_srpskog_episkopa_u_americi

"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7793
  • I2a S17250 A1328
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #24 послато: децембар 12, 2017, 10:12:24 пре подне »
Једно сећање на владику Мардарија:

„Чикашка црква била је 1931. године остала без свештеника, и да црква не би била затворена на Божић, Преосвећени је сâм дошао из Либертивила и одслужио службу Божију – ненајављен, непознат и без помоћника. Сâм самцит.
Али пустимо чика Пају Бољца, чикашког црквењака, нека нам прича.

- Поранио сам, вели чика Паја, да отворим и загрејем цркву, иако се нисам надао да ће бити Службе. Божић је,  пак к'о велим. Доћи ће који да бар свећу припали. А и грех би било да на Божић буде црква затворена. Двадесет и пет година постоји чикашка црква и никад није била затворена. Зар да буде затворена данас, на Божић?

Чим дођох у цркву, прво ми би да потпалим пећ. Сиђох у подрум и тек што почех да чешркам по пепелу, а на подрумска врата неко куц – куц.“ 'Ајде унутра“! викнух ја, па продужих мој посао и не гледајући ко улази.

- Христос се роди, чика Пајо! ослови ме познати глас. Придигох главу да боље видим, да ме уши не варају, и умало што не падох од изненађења. Преда мном је стајао Епископ Мардарије, помало промрзао али насмејан.

- Ваистину се роди, Ваше Преосвештенство! али одкуд Ви овде?

- Данас је Божић, чика Пајо, а ово је храм. И Бог и мој народ очекују молитву и ја дођох да одслужим службу, пошто црква нема свештеника. Него дај да ти помогнем око пећи, да се црква што пре загреје.

- Море ман'те Ви, Ваше Преосвештенство пећ, ја ћу то сам урадити... па ваљда од велике узбуђености што ме беше обузела због изненадног доласка Епископовог, закачих некако чункове и чункови одоше на једну страну. Дим поче да куља и варнице да лете. Држ' ја, држ' Епископ за вреле чункове, те их једва наместисмо.

Ја сам већ стар човек, продужује причи чика Паја. Уз свети олтар сам, тако рећи, од детињства и никада слађе не прихватих за уже да ударим звона, као овога јутра, јер су та звона објављивала Архијерејску службу само са једним свештеним лицем у олтару, а то једино свештено лице био је сам Архијереј.

Јавише ми се у памети друге Архијерејске службе и други владичански доласци у цркву... Звона звоне,  једни свештеници у одеждама чекају пред црквом, други пред олтаром уз грмљавину песме: „Ис пола ети деспота“. Архијереј достојанствено и свечано улази у храм и обавља Службу, уз помоћ толико свештеника...

Наш Епископ свега тога није имао на Божић. Био је сам, са Богом и народом, али је служба била једна од најсвечајнијих што сам икада запамтио и осетио, јер је била орошена многом сузом, коју је народ пролио од радости, видећи свог Епископа како сам служи да његово стадо не буде без службе Божије на Божић.“

(Из „Америчког Србобрана" од 16. јануара 1932. Исписао Еп. Фирмилијан,  бр. 77/6)
"Наша мука ваља за причешћа"

На мрежи Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7105
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #25 послато: децембар 12, 2017, 12:24:02 поподне »
Свака част Небо на прилогу! ;)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7793
  • I2a S17250 A1328
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #26 послато: децембар 12, 2017, 12:39:43 поподне »
Захваљујем, Амико.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7793
  • I2a S17250 A1328
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #27 послато: мај 29, 2018, 02:44:38 поподне »
Данас се по други пут обележава успомена на новоканонизоване србске новомученике сурдуличке.


(са странице OK RADIO)


Када се србска војска крајем 1915. године повукла из земље пред надирућом аустро-немачком силом, Бугарска се укључила у ратна дејства и окупирала југоисточне делове Србије. У наредном периоду, бугарска војска је починила већи број злочиначких убистава нарочито виђенијих србских грађана. Најтеже је страдала Сурдулица и околна места. Део становништва је тада интерниран у Бугарску на принудни рад, међутим између 6 и 8 хиљада њих је приликом интернације поубијан по околним шумама и кланцима.

Међународна комисија на челу са др Арчибалдом Рајсом је током 1919. године сачинила извештај о бугарским злочинима у Србији, укључујући и сурдулички покољ.

После Првог светског рата, 1924. године, кости идентификованих жртава су сахрањене у заједничкој костурници у Сурдулици, над којом је подигнут и споменик. Споменик и костурницу су бугарске окупационе власти у Другом светском рату потпуно уништиле 1943. године, а кости су сахрањене на непознатом месту.

29/16. маја 2009. године, мошти мученика сурдуличких случајно су пронађене на простору местног гробља (овај датум је узет као календарски дан за прослављање новомученика сурдуличких), а следеће године је обновљена спомен-костурница у коју су мошти похрањене.
« Последња измена: мај 29, 2018, 02:54:42 поподне Nebo »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7793
  • I2a S17250 A1328
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #28 послато: мај 29, 2018, 02:53:38 поподне »
Свакако најпознатији од сурдуличких новомученика су тројица црквених великодостојника: митрополит скопски Викентије Крџић, митрополит рашко-призренски Никифор Перић и игуман Манастира Прохор Пчињски - Владимир Протић са два сабрата.

http://www.spc.rs/sr/sveti_muchenici_surdulichki


Митрополит скопски Викентије Крџић (1853-1915), крштеним именом Василије, замонашио се у Манастиру Студеница 1873. године. У периоду 1885-1900, борави у овчарско-кабларским манастирима где добија чин архимандрита, а 1900. године одлази у Хиландар. 1905. године постављен је за епископа скопског. У Македонији је био активан на ширењу србске акције присаједињавања Македоније Србији, чиме се замерио Бугарима. Након окупације Македоније од стране бугарске војске, склонио се у Призрен, код митрополита рашко-призренског Никифора Перића. Међутим, Бугари су их обојицу ухапсили. Приликом спровођења у Бугарску, митрополита су убили на путу између Ораховца и Гњилана, опљачкали га, а његово тело запалили. Земни остаци митрополита Викентија никад нису пронађени.


(са википедије)

Митрополит Викентије је рођен у Ушћу на Ибру, изданак је старог ушћанског рода Крџа / Крџића:

https://www.poreklo.rs/2015/07/02/poreklo-prezimena-selo-usce-kraljevo/


Митрополит рашко-призренски Никифор Перић (1862-1918) је том приликом интерниран у Бугарску, где се упокојио 1. фебруара 1918. године. Митрополит Никифор, кршеним именом Никола, замонашио се 1880. године у Манастору Враћевшница. Једно време је боравио у Цариградској патриаршији. 1901. године хиротонисан је за митрополита рашко-призренског. Упокојио се у интернацији у Рилском манастиру.


(са википедије)

Митрополит Никифор потиче од Перића из Баранде у Банату: „Перић – Драганов (Ђурђиц), из Сентђурђа (од њих је митрополит рашко—призренски Нићифор Перић)“. („Срби у Банату“ Јован Ердељановић) Сенђурђ (Шенђурац) је у румунском Банату (Singeorge), од 17. века насељен Србима (још 1938. године око 63% становништва били су Срби; данас се Србима изјашњава око 19% Сенђурђана - „Срби у Румунији“ - Љубивоје Церовић).

http://www.eparhija-prizren.com/sr/eparhija


Свети свештеномученик Владимир Протић (1843-1915), крштеним именом Стојан, био је игуман Манастира Прохор Пчињски. Потиче из свештеничке породице, и сам је постао свештеник у родном селу Клиновцу у Пчињи. Када му се, 1902. године, упокојила жена, отац Стојан се замонашио, а убрзо га је тадашњи митрополит скопски Фирмилијан произвео за игумана Манастира Прохор Пчињски. У немирно време србског и бугарског четовања по Македонији, почетком 20. века, Манастир којим је управљао игуман Владимир био је скровиште србских четника, чиме се сам игуман замерио Бугарима.


(са странице DUH STARIH SRBA)

Октобра 1915. године, игумана Владимира, јеромонаха Арсенија Николића-Узуновића и свештеника Јована Марковића-Поповића, Бугари одводе из Манастира у шуму, где су их мучили и убили, а њихова тела запалили.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже роквић

  • Помоћник
  • ****
  • Поруке: 170
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #29 послато: јун 17, 2018, 12:14:12 поподне »
Цитат

Св. свештеномученик Георгије Славонски

sveti svestenomucenik georgije slavonskiЂорђе је рођен 6. фебруара 1911. године у Пакрацу. Нижу гимназију завршио је у Новој Градишки, а богословију у Сарајеву. Рукоположен је 25. маја 1934. године у Пакрацу. Службовао је у парохијама у Мајару и Болмачама, одакле је 1940. године премештен у Нашице где га је затекао Други светски рат. Његово страдање забележено је у делу Виктора Новака Магнум кримен (Загреб 1948, стр. 641-642): Ноћу 17. јуна 1941. године упао је у стан свештеника Богића Феликс Лахнер, млекар из Нашица, са још двојицом усташа и позвао га да одмах пође са њима на саслушање. Богић се покорио тој наредби и ушао у кола која су чекала пред његовим станом и одмах кренула у правцу поља. Тако је довезен до једног пашњака изван Нашица, код капеле светог Мартина, где је и убијен, пошто је претходно стављен на велике муке. Усташе су га везале за једно дрво и резале му и секле уши, нос, језик и браду са кожом. После овога ископали су му очи, псујући га најпогрднијим изразима. Напокон му је један усташа распорио груди и трбух и извадивши црева замотао их око врата. Тада је тек свештеник Богић потпуно клонуо, те су усташе пресекле конопац којим је био везан за дрво и он је пао на земљу, где су га најзад дотукли из пушака. За мученичко страдање главни кривац је римокатолички свештеник из Нашица Сидоније Шолц. Један од сведока је изјавио: “Он (фра Шолц) је на најзверскији начин дао убити нашег мјесног пароха Ђорђа Богића. Извели су га из стана у пола ноћи и искасапили га…” Тело свештеника Ђорђа остало је на том месту целу ноћ и сутра до поподне. Око 16 часова наређено је Циганима да га одвезу у колонију Брезик и сахране на гробљу.
На редовном заседању Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве 1998. године, протојереј Георгије Ђорђе Богић, парох из Нашица, проглашен је за свештеномученика и унет као свети у Именослов Српске Цркве.
Тропар глас 4.
И нравом причастник, и престолом намјестник апостолом бив, дјејаније обрјел јеси Богодухновене во видјенија восход: сего ради слово истини исправљаја, и вјери ради пострадал јеси даже до крове, свјашченомучениче Ђорђе Христа Бога спастисја душам нашим.

https://eparhija-slavonska.com/pomjesni-sveti/sv-georgije-slavonski/
бити Србин је светиња

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7793
  • I2a S17250 A1328
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #30 послато: јун 17, 2018, 07:15:43 поподне »
Писао сам о Светом оцу Георгију на теми

https://www.poreklo.rs/forum/index.php?topic=2147.0

Данас се обележава успомена на његово пострадање. Као и Светог владике Јоаникија Липовца.

Пре тачно годину дана сам и почео са постављањем краћих осврта на житије и страдања новомученика србских, тако да је тај круг затворен. Но, сваки додатак је увек добродошао.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7793
  • I2a S17250 A1328
Одг: Новоканонизовани светитељи Српске православне цркве
« Одговор #31 послато: јун 10, 2019, 11:02:02 поподне »
"Дола су мјесто голготе и врело свете вјере православне..."

https://www.dan.co.me/?nivo=3&rubrika=Regioni&clanak=699608&datum=2019-06-08
"Наша мука ваља за причешћа"