Слажем се са тобом. Начин живота је многима измењен из корена. Већина младих брачних парова живи у малим изнајмљеним становима или са родитељима. Врло често раде послове који су мизерно плаћени. Многе жене не могу да оду на трудничко боловање јер ће добити отказ. То у случају ако имају посао. Све то утиче на број деце који пар одлучи да има. Чини ми се што се посла тиче да га има само у већим градовима. У мањим местима и за неки бедан посао треба веза код партије, мафије или локалних моћника. И онда млади одлазе, прво у веће градове па онда у иностранство. Живим у једном таквом малом градом и буквално на дневном нивоу чујемо да је неко отишао у иностранство. Некада су читаве породице у питању. Не одлазе само млади, одлазе и људи преко 50 година. Углавном су изгубили посао у државним фирмама и фабрикама, радили код приватника, сада када имају неке године нико неће да их запосли и онда одлазе.
У селима је опет на други начин ситуација очајна. Једина села која опстају су она која су удаљена највише десетак километара од града и која имају добру комуникацију са градом. Ту је и начин живота сличан градском с тим што се може живети и од пољопривреде. Удаљенија села се сасвим сигурно гасе у наредних тридесетак годинама. Чак и када имају услове као што су пут, струја, вода, редован превоз до других места, школа, продавница и сл. Да не причамо о местима која још увек немају никаквог пута а таквих је много у Топлици, на Голији, у југоисточној Србији...
У већим градовима се не примети толико, али села се празне. Скоро сам пролазила кроз једно мађарско-српско место у Војводини и прошла ме је језа.
Тек по неки човек на улици, куће са спуштеним ролетнама у дворишту растиње.
Фабрике запустеле, зарасле у коров.
У најбоље време било је скоро 7000, сада званично их је мање од 5000.
Мада незванично их је само две хиљаде.