Протоалбански језик (односно бески по Шраму) лингвисти стављају у период од почетка нове ере (тј. отприлике доба када је Рим дефинитивно загосподарио Балканом) до периода Сеобе народа. Врло је танка линија између тог протоалбанског и раноалбанског (који смештају у доба непосредно по досељењу Словена и у првим вековима након тог досељења, када је албански примио најраније словенске позајмљенице) периода. Тако да Протоалбанци, када се гледају у том временском периоду, немају никакве везе са степом.
Мене је раније привлачила та могућност повезивања Протоалбанаца са Карпима, међутим ипак ми се чини да они не би имали толики вишевековни и садржајни утицај латинског језика да су живели ван граница Римске Империје, као Карпи и Костобоци. С друге стране, од свих старобалканских племена јужно од Дунава, једино су Беси сачували своју посебност, кроз своје посебно племенско име и језик (епископ Никета из Ремезијане (данашње Беле Паланке) их је покрстио крајем IV и почетком V века, што се сматрало као посебан подвиг јер су били окарактерисани као "планински вуци", и то на њиховом језику, преводећи са латинског псалме и јеванђеља). Чињеница да су они успели да очувају свој језик тако касно (малтене до времена Сеобе народа), да су чак и делови Светог писма превођени на њихов језик, говори по мени више у прилог томе да, ако негде треба тражити претке Албанаца, то су онда управо Беси, јер ни за једно друго племе не постоје никакви подаци у писаним изворима да је успело да сачува свој језик упркос јакој романизацији. Да не испадне како само гледам писане податке, Беси су оставили и археолошког трага, управо у пределу где их Шрам смешта за време Никетиног покрштавања (ЈИ Србија, СИ Македонија и западна Бугарска) су пронађене некрополе омањих тумула, иначе трачког начина сахрањивања, са спаљеним покојницима. За материјалну културу тих некропола би могли да помислите да је праисторијска (тј. гвозденодопска) по начину печења и украшавања керамике, као и по присуству карактеристичних правоугаоних посуда које су коришћене у неком погребном ритуалу, да није било налаза римског новца у гробовима који датира искључиво из периода касне антике (III-крај IV века). Иначе тај римски новац је био готово једини материјални налаз који је могао да се веже за Римљане, све остало је била домаћа радиност са јаким праисторијским традицијама из трачког културног круга. Све то говори у прилог једне конзервативне популације врло слабо дотакнуте романизацијом, и до сада нигде на Балкану није пронађена нека слична археолошка култура из времена касне антике са толиким степеном задржавања старих традиција, већ управо у то време долази до изједначавања посебних култура у једну римску провинцијалну, што кореспондира са узмаклом романизацијом.