Јесте занимљиво али не и изненађујуће,доста муслиманских породица у БП,ПП...има предање да су боравили у Славонији.
Постоји неколико острва
е-је говора, то јест оних који кажу е на мјесту дугога јата и је на мјесту краткога ( дете, одело, цреп, левак али дјетца, дјевојка, сјест, тјерат). Та острва су Тешањско-Маглајски крај, Бјелава кон Сарајева и Плаховићи кон Кладња, Кукињ кон Печуха у Мађарској. Ови у Мађарској су католици и зову их Бошњацима али одскора их убрајају у Хрвате. Сличан говор налази се усријед Посавине, само је тај говор
и-је, дакле дите, одило, црип, ливак али дјетца, дјевојка, сјест, тјерат. По источном и по западном рубу овога говора је дослиједна икавица, а у средини постоје неколика села с дослиједном екавицом.
Павичић мни да су такви е-је говори неприродни за Босну и да су га донесли муслимани из Славоније у сеоби 1687., који су првобитно били говорници и-је облика као Посављани, а усвојили екавицу у додиру са екавцима Славоније. Но његово мњење не мора одговорати стварности, тим више јер муслимани Тешњани и Маглајани не имају предања о било каквим сеобама, а такође и да су говори кршћана и хришћана тога краја једнаки са муслиманским освијем што муслимани боље чувају глас [х]. Друго што у сусједном Жепчу такође преобладава екавски изговор у дугом слогу, а у кратком умјесто [је] стоји [и], тако да кажу дете, одело, цреп, левак али дитца, дивојка, сист, тират. Тако да се та два говора обједињавају у цјелину која показује екавске особине у том подручју. Било како било, постоји веза говора Печушана с говором Тешњана и Маглајана која је само једна од веза Босне и Прекосавља.
У османским изворима из 1485 и 1489 године за житеље Маглаја, Жепча и Тешња каже се да су "
бивши краљеви власи" који су се населили ту у вријеме Радивоја Котроманића. С турским освајањем доведени су у нахије Озрен, Усора и Требетин нови власи који су припадали санџак бегу, од којих су једни названи именом Бањани. Пастирско становништво свих тих крајева прелазило је на ислам истом стопом као и оно ратарско. У насељима ближе Тешњу, исламизација је била интензивнија. (Ханџић, 1994, стр. 26). Еуген Савојски 1697. одводи са овога подручја окол 5.300 католика и православаца у Славонију и Барању.
