Отварам ову тему под снажним утиском два јучерашња догађаја, којима сам присуствовао.
Први догађај био је обележавање Дана 250. ракетне противаздухопловне бригаде Војске Србије. На скромној свечаности у седишту бригаде на Бањици окупило се тек нешто мало ветерана, као и чланови породица официра и војника бригаде, који су се храбро супротставили НАТО агресији 1999. и у тој неравноправној борби положили своје животе. Да ли због обавеза државног врха и њихове посете седишту НАТО дан раније, на обележавању овог догађаја није било НИКОГА од високих, али ни нижих представника државе. Није било ни медија (проверих на интернету, претходних година је ипак знао да се појави тек ту и тамо по неки ред о овом догађају). Сигуран сам да није потребно подсећати да су, поред наших војника на Косову и Метохији, који су се борили са албанским терористима и страним плаћеницима), највећи терет одбране земље тада поднели управо пилоти и припадници противваздушне одбране. Податке о онима који су у тој борби дали свој живот можете наћи преко следеће везе:
http://gorozup.avioni.net/vecna-slava-besmrtnim-herojima/. Данас их се, очигледно, нико не сећа. Односно то сећање препуштено је фамилији и саборцима. Они су управо најчешће остављали своје поруке у спомен-књизи у спомен соби херојима ове јединице. Нађох поруку мајке страдалог мајора Небојше Тепавца, записану на годишњицу почетка НАТО агресије 24. марта 2016:
"Сине Небојша, ево мама и зет Боба су дошли да одају почаст теби и твојим другарима ево већ 17-ти пут. Поздравља те твоја сесетра и Алекса и Лука. Сине Небојша, много смо тужни и жалосни али и поносни. Ти живиш у нашим срцима. Твоја мајка Милева".
Да су чланови породице и саборци практично једини чувари сећања на храбро дело предака и синова, посведочио је још један случајан сусрет на степеништу зграде у којој се налази спомен-соба 250. ракетне бригаде. Испред слике Радоја Љутовца (
https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A0%D0%B0%D0%B4%D0%BE%D1%98%D0%B5_%D0%89%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%B2%D0%B0%D1%86), топџије који је 30. септембра 1915. ушао у историју као први човек на свету који је топом оборио авион (на небу изнад Крагујевца), затекао сам његовог потомка, који је с поносом говорио о свом деда-стрицу. Питам се колико Срба данас зна ишта о овом хероју и историјском догађају из светских војних уџбеника.
Други догађај који ме је понукао да отворим ову тему био је представљање књиге Јована Мирковића "Страдање Српске православне цркве у Независној држави Хрватској". Реч је о аутору који је до 1991. био директор Спомен-подручја Јасеновац и који је крајем те године ухапшен и једва извукао живу главу. Прошле године, објавио је књигу "Злочини над Србима у Независној држави Хрватској". О значају обе књиге, које су практично фото-монографије, није потребно трошити речи, а само ћу истаћи да су обе урађене двојезично (на српском и на енглеском), чиме је њихов домашај у ширењу истине о страдању Срба и српске цркве у НДХ несагледив. У оба случаја издавач ове књиге је приватни, а оба подухвата су учињена без било какве подршке државе. О овом односу с доста једа јуче је на промоцији одржаној у Дому војске говорио и епископ пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк). Дуго сам био новинар и присуствовао бројним догађајима и говорима, али не памтим кад је један говор свештеног лица, при томе и владике, прекидан аплаузима, уз завршни аплауз који је трајао неколико минута. А владика је само подвукао ово о чему пишем и због чега сам и одлучио да отворим нову страницу нашег форума. О том односу можда најсликовитије говори однос РТС према овом догађају. Наиме, пре почетак промоције, новинар РТС је наваљивао да му владика да изјаву јер не може остати до краја и саслушати говорнике. Владику је то толико ујело да је управо прва реченица била о томе, а потом се надовезао да РТС није био у стању да пошаље камеру ни кад је наша црква у Јасеновцу дочекала васељенског патријарха. "Патријарх је могао доћи из Јерусалима, а РТС није могао да пошаље новинара из Београда".
Говорио је владика и о преуском гледању на страдање цркве само под НДХ. Подсетио је да је том страдању претходило уништавање на хиљаде богомоља и убиства хиљада свештеника и монаха у Совјетској Русији, те да је то страдање цркве, у нашем случају, настављено после 1945. кад су комунистичке власти само довршили оно што је започето у НДХ (познате одлуке Народно-ослободилачки одбора да се уклоне рушевине српских цркава). Још је много тога значајног рекао овај владика и да је среће његов говор би се већ данас читао и препричавао. Покушаћу, ако је то икако могуће да дођем до снимка овог говора, пошто сам видео да су неки новинари држали диктафоне укључене.
Уз ове две слике од јуче, морам поменути и нашег драгог сарадника Мирослава Здравковића, уредника портала "Макроекономија", који самоникло и истрајно прикупља и анализира грађу о страдању Срба (и не само Срба) у Другом светском рату. Недавно је део тога објавио, што можете видети и преко следеће везе:
http://www.makroekonomija.org/0-miroslav-zdravkovic/centralna-srbija-u-drugom-svetskom-ratu-statistika-stradanja-po-opstinama/Како год да окренемо, испада да нам је једино преостало да ми (кад то већ неће држава), појединци удружени на местима као што је овај наш форум, радимо на чувању сећања на јунаштва и жртве које су поднели наши претходници. Зато вас позивам да на управо отвореном новом форуму "Јунаци и страдалници" покрећете теме и остављате белег о њима. Да се не заборави.
