Стабилна породична имена (презимена) у пиротском крају нису ни постојала пре ослобођења, 1878. године, а тада је у складу са модернизацијом управе (у европском контексту) дошло до методолошког усаглашавања са именовањем у матичној држави, додавањем суфикса –ић на поименичени присвојни придев према имену деде или оца (уз извесна скраћења или модификације, код краћих имена). Претходно, фамилије су углавном имале тзв. „прекоре“, а то су некад позитивни, а некад негативни надимци и називања. У Бугарској је завршетак презимена остао на:-ов, -ев, а ређе на –ски. Једноставно, браћа с једне стране границе постали су: Митић, а са друге: Митов (Митев), па су према томе и стицали националну свест. У мом случају: Јоцић – Јоцев (према чукун-деди Јоци) – Пенков (трећи брат је узео име свога оца за презиме, мог прадеде). Дакле, презимена овде не играју никакву улогу, то је код нас релативна и променљива ствар, и она се и сада мењају у складу са националном самосвешћу. Сви знају да су у ближем или даљем сродству, без обзира на националност (српска/бугарска), јер потичу из истог корена, и зато међу локалним становништвом никада није било озбиљнијих међунационалних трвења. Међутим, то је тема за историчаре и етнологе, а ја сам по професији лингвиста (професор српског језика), и дошао сам на форум Порекла са жељом да научим нешто о својим генетичким коренима: пре свега, интересује ме докле се стигло са ДНК истраживањима у српском делу Шоплука, пре свега у мом, Пиротском крају (овде сам прочитао да су их Бугари већ обавили у северозападној Бугарској), и какви се резултати ту могу очекивати. Свакако, и сам ћу наставити са теренским трагањем, летос, међу својим далеким рођацима у Славињи (већ имам неке контакте).
Као прилог поставио бих карту која се односи на порекло становништва Краљевине Србије пре Балканских ратова, из књиге Јована Цвијића „Насеља и порекло становништва“, књ. 12, у оквиру Етнографског зборника, из 1922. године. Имам и целу књигу, ако то може да се постави овде и ако има заинтересованих.