LP, ниси ме добро разумио. Термин "западноштокавски дијалекти" је споран у генетско-дијалектолошком смислу, јер таква јединица у баш том смислу просто не постоји.
А не постоји зато што не постоје заједничке иновације које су притом ексклузивне. Дакле, да би дубровачки, централнохерцеговачки, средњобосански, славонски и новоштокавски икавски могли бити проглашени једном генетском јединицом, они морају испунити сљедећа два услова:
- Морају имати заједничке иновације, дакле, иновације које обухватају СВЕ ЊИХ.
- Те иновације морају одсуствовати у сусједним дијалектима. У овом случају су то источноштокавски и јужночакавски.
Дакле, постоје иновације које обухватају неке од западноштокавских дијалеката (нпр. Ј на мјесту Ђ), постоје и иновације које обухватају све њих (нпр. прелазак Ж у Р у облицима глагола МОЋИ), али не постоји ниједна која је заједничка свима њима, а која се не наставља на сусједне дијалекте.
Ова друга црта је обухватила и словеначки и кајкавски и чакавски, а и велику већину српских говора западно од Дрине. Ова прва изостаје у великом дијелу Славоније, у Тузланском подручју, као и знатном дијелу новоштокавског икавског.
Ваши лингвисти не траже овакве аргументе, који су КЉУЧНИ за генетску класификацију, већ се баве ПРЕТПОСТАВКОМ да су ти дијалекти НЕКАД ДАВНО испуњавали ОБА услова, све док бјежећи пред Османлијама нису дошли Срби и почели ширити источноштокавске црте међу западним штокавцима, стварајући тако мијешане дијалекте који постоје данас.
Очигледно је да се овдје ради о анахронистичком приступу, гдје се модерни национални идентитети користе да би се ретроактивно дијалекатска ситуација из средњег вијека уподобила модерном поимању нације.
Нема НИЈЕДНОГ јединог доказа да су рецимо Дубровчани икад имали Ј умјесто Ђ, ШЋ и ЖЂ умјесто ШТ и ЖД. Нити би они, који су тако љубоморно чували своју католичку медитеранску културу дозволили да им омражени православни сточар из залеђа наметне своје језичке црте.
Дубровчани су били у присним односима с Далматинцима, па поезију су јако често писали на чакавском. Мене чак и чуди то што нису барем дјелимично чакавизирали свој говор како би се што више приближили културолошки блиској Далмацији, а додатно удаљили од православаца из залеђа, које су гледали с висине.