Данас сасвим случајно пронађох занимљиве податке о роду Угреновића, па није на одмет да се зна. Историја овог братства повезана је и донекле испреплетена са историјом развитка племена Никшићи, о томе говори народно предање сачувано како код Никшића тако и код самих Угреновића, што само по себи даје поверење у своју тачност, а и неки писани извори из дубровачког архива то потврђују.. На ФБ страници
''Братство Ђапић'' стоји ово:
КРАТКА ИСТОРИЈА ЂАПИЋА Ђапићи воде порекло из Никшића и једна су од породица које сачињавају братство Угреновићи. Према досадашњим објављеним историјским радовима Угреновићи се помињу у XIV веку као братство које је насељавало простор данашњег Никшића и околних села. По новим историјским сазнањима које заступа и аргументовано брани оснивач српске историјске школе др. Јован Деретић, Срби су староседеоци на Балкану, тако да су Угреновићи највероватније део српског племена Лужани. Угреновићи су држалипредео око брда Уздимира у Никшићком Пољу, на коме су данас села Кочани и Заврх. Цео тај крај раније се називао жупа Оногошт, по истоименој тврђави из које сусе контролисали трговачки путеви који везују Рисан са Србијом, и Босну са Зетом. Народно предање говори да су Угреновићи били јако братство, а име су добили по извесном Угрен бану, који се у Дубровачком историјском архиву помиње
(последњи пут) 1411. године. Како су се Угреновићи раније звали, не зна се поуздано.
Угреновићи су дуго времена држали власт у жупи Оногошт, а до опадања моћи Угреновића долази након убиства Угрен бана. Народно предање каже да доласком Никше у жупу Оногошт (са његових седам синова и вероватно доста рођака), долази до сукоба око превласти у жупи, који се завршава убиством Угрен бана од стране Гојака, најмлађег Никшиног сина. Споменик Угрен бану постоји и данас, а налази се у селу Ливеровићи
(према предању Никшића један од Никшиних синова се звао управо Оливер). После тога племе Никшићи (који иначе славе св. Луку) постепено преузимају главну улогу у жупи, која касније као и сам град добија име Никшић по родоначелнику Никши.
Према досадашњим расположивим подацима, све наводи да Ђапићи потичу из села Студенци ( 2км од Никшића), одакле су се из разних побуда током времена селили у друге крајеве.
ИСЕЉАВАЊЕ ЂАПИЋА Братство Угреновићи имају славу која је везана искључиво за њих, а то је свети Јоаким и Ана који се слави 22. септембра. Јоаким и Ана су били свети прародитељи, тј. родитељиБогородице Марије која је родила Исуса Христа, а у народу је ова слава позната као ''Аћим и Ана'' или чак ''Ћимијана''. Уређим случајевима дешава се да породице које славе нашу славу нису Угреновићи, али су такви случајеви углавном познати (нпр. у случају да је то слава имања (земље) на које је дошла друга породица, или доласком зета на имање и сл.). Приликом исељавања у друге крајеве Ђапићи су као и друге породице Угреновића из разних побуда мењали славу, тако да уколико данас немају карактеристична презимена, нема начина да се утврди њихова припадност братству Угреновића
(сада уз помоћ ДНК ипак може 
.
ИСЕЉАВАЊЕ ЂАПИЋА одиграло се 1699. године.
Један од браће се настанио у селу Цветуљи, а његови потомци одлазе у Мачву, у село Бадовинци, где се највећи број и данас налази. Ова грана Ђапића није задржалаизворно презиме, тако да се данас презивају Цветуљски.
Други брат одлази у село Острово, данашњи Липнички Шор (код Лознице), где се већина потомака и данас налази, а као и претходна грана Ђапића променили су презиме и презивају се Дамњановић.
Трећи брат који је отишао у село Букор (35км јужно од Шапца),имао је бројно потомство које се селило у околна села. Да би се новонастале породице разликовале, преузели су тадашњи српски обичај да узимају очево име за презиме, тако да се и код ове гране Ђапића није одржало изворно презиме. Данашња презимена настала су око 1850. године, када су се по наредби кнеза Аллександра Карађорђевића породице морале одлучити за једно презиме које се није смело мењати без неког посебног разлога. У почетку су најбројнији били Јевтићи(Мровска – 35 мушких глава, Горња Сипуља – 17 мушких глава). Ђукићи (Горња Сипуља). Део Јевтића који су остали у Букору променили су презиме у Баругџиће (25 мушких глава).
Од потомака трећег брата Ђапића настале су фамилије Арсеновић (186 мушких глава), Илић (34 мушке главе) и Игњатовић (48 мушких глава), сви из Букора, али су задржали надимак Ђапићи. Део Ђапића из Букора населили суДоњу Бадању и настале су фамилије Аћимовић (9 мушких глава) и Марковић (47 мушких глава). Део Ђапића населио се у Поцерски Причиновић од 1804. до 1813. год. и настала је фамилија Глишић.
Овде је наведен само део исељавања Ђапића који је везан за Букор и околину и преузето из Историје Ђапића коју је истражио и написао Драган Арсеновић из Земуна.
