Аутор Тема: Превуковски записи српских народних песама  (Прочитано 2129 пута)

Ван мреже Đorđo

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 671
  • shí shì qiú shì
Превуковски записи српских народних песама
« послато: децембар 29, 2015, 09:48:27 поподне »
ОРАО СЕ ВИЈАШЕ НАД ГРАДОМ СМЕДЕРЕВОМ

Орао се вијаше над градом Смедеревом.
Ниткоре не ћаше с њиме говорити,
Него Јанко војвода говораше из тамнице:
„Молим ти се, орле, сиди мало ниже
(Сиди мало ниже) да с тобомe проговору.
Богом те брата јимају, пођи до смедеревске господе
Да с' моле славному деспоту да м' отпусти
(Да м' отпусти) из тамнице смедеревске.
И ако ми Бог поможе и славни деспот пусти
из тамнице смедеревске,
Ја те ћу напитати чрвене крвце турешке,
Белога тела витешкога.“

(1497)


ИЗВОРНИК

Orauias natgradum smereuo nit core
nichiasce snime gouorithi nego Jamco
goiuoda gouorasce istmize molimtise
orle sidi maolonisce dastobogme
progouoru bigomte bratta zimaiu
pogi dosmederesche dasmole slauono
mo despostu damosposti istamice
smederesche Jacomi bopomoste
Jslaui dispot pusti Jsmederesche
tamice Jatechui napitati seruene
creucze turesche bellocatela vitesco
cha.


Ово је колико ја знам најстарији запис наше народне песме, записано у јужној Италији 1497

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8081
  • I2a S17250 A1328
Одг: Превуковски записи српских народних песама
« Одговор #1 послато: децембар 29, 2015, 10:41:51 поподне »
Свака част, Ђорђе.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7304
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Превуковски записи српских народних песама
« Одговор #2 послато: децембар 30, 2015, 12:09:39 пре подне »
Браво Ђорђо! Подсети ме наслов на збирку српских народних епских и лирских песама, познату у науци као Ерлангенски рукопис, претпоставља се да је настао негде у XVII веку, а броји више од 200 песама. Песме су доступне у целини на истоименом сајту, где су постављене странице препеваног издања које је објавила Универзитетска реч, а сад видех да има и оно сремскокарловачко издање из 1925. године, са оригиналном типографијом, које се може наћи у Дигиталном архиву севдалинке. Ево у прилогу и странице из самог рукописа која је објављена у поменутом сремскокарловачком издању.



Рукопис вредан пажње, али мислим да је код нас готово непознат, осим у неким уским круговима људи који се баве језиком или епско-лирском народном поезијом.

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1230
Одг: Превуковски записи српских народних песама
« Одговор #3 послато: децембар 30, 2015, 09:40:38 пре подне »
                                                                  КОЛЕВКА "МИРОСЛАВЉЕВОГ ЈЕВАНЂЕЉА" у ПЕТРОВОЈ ЦРКВИ у БИЈЕЛОМ ПОЉУ

"Мирослављево јеванђеље" је најстарији и уједно најрепрезентативнији споменик српске писмености. Камен темељац српске средњовековне писмености и културе, поставили су владари династије Немањића, на просторима Црне Горе. Тако је кнез Мирослав Бијелопољцима оставио велико благо, јер је Бијело Поље колевка "Мирослављевог јеванђеља", које је писано по наруџбини кнеза Мирослава крајем 12. века, ћирилицом, на пергаменту, за потребе цркве Светог апостола Петра.
Храм је саградио хумски кнез Мирослав 1196. године. О зидању ове цркве оставио је запис који је очуван у лунети портала. Запис је написан ћирилицом, народним језиком и гласи: "У име Оца и Сина и Светога духа, ја син Завидин, раб божји црке, Стјепан Мирослав, кнез хумски, сазидах цркву Светог апостола Петра."

Ван мреже Đorđo

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 671
  • shí shì qiú shì
Одг: Превуковски записи српских народних песама
« Одговор #4 послато: децембар 31, 2015, 05:32:03 поподне »
МАРКО КРАЉЕВИЋ И БРАТ МУ АНДРИЈАШ


Два ми ста сиромаха дуго вриме друговала,
Липо ти ста друговала и липо се драговала,
Липо плинке дилила и липо се раздиљала,
И раздилив се, опет сазивала.
Већ ми нигда заробише три јуначке добре коње,
                                                         Два сиромаха.
Тере ста два коњица много липо раздилила,
О третјега не могоше јунаци се погодити,
Негли су се разгнивала и много се сапсовала.
Оно то ми не биху, дружино, два сиромаха,
Да једно ми бише витез Марко Краљевићу,
Витез Марко Краљевићу и брајен му Андријашу,
                                                        Млади витези.
Туј си Марко потрже свитлу сабљу позлаћену
и удари Андријаша брајена у срдашце.
Он ми рањен приону за његову десну руку,
тере кнезу Марку потихора бесијаше:
“Једа ми те могу, мили брате, умолити,
Немој то ми вадити сабљице из срдашца,
                                                      Мили брајене,
Докле ти не наручам до дви и до три бесиде.
Када дојдеш, кнеже Марко, к нашој мајци јуначкој,
Немој то јој, ја те молим, крива дила учинити,
И мој дил ћеш подати, кнеже Марко, нашој мајци,
Зашто си га нигдар веће од мене не дочека.
Ако ли те буде мила мајка упрашати,
                                                   Витеже Марко:
"“Што ми ти је, синко, сабљица сва крвава?”"
Немој то јој, мили брате, све истину казовати,
Ни нају мајку никако зловољити,
Да реци то овако нашој мајци јуначкој:
“"Сусрите ме, мила мајко, један тихи јеленчац,
Који ми се не хти са друмка уклонити,
                                                   Јуначка мајко,
Ни он мени, мила мајко, ни ја њему,
И туј ставши потргох моју сабљу јуначку,
И ударих тихога јеленка у срдашце.
И када ја погледах онога тиха јеленка,
Гди се хтише на друмку с душицом раздилити,
Виде ми га мило бише како мојега брајена,
                                                   Тихога јеленка,
И да би ми на поврате, не бих ти га загубио”".
И када те јошће буде нају мајка упрашати:
“"Да гди ти је, кнеже Марко, твој брајен Андријашу?”"
Не реци ми нашој мајци истине по ништоре:
""Остао је, - реци, - јунак, мила мајко, у тујој земљи,
Из које се не може од милинја одилити,
                                                   Андријашу.
Онде ми је обљубио једну гиздаву девојку.
И одкле је јунак туј девојку обљубио,
Никад веће није пошал са мноме војевати,
И са мноме није веће ни плинка раздилио.
Она т’ му је дала много билја непознана
И онога винца, јунаку, од забитја,
                                                  Гиздава девојка,
Ли ускори му се хоћеш, мила мајко, надијати.""
А кад на те нападу гусари у црној гори,
Немој то се прид њими, мили брате, припаднути,
Да из гласа покликни брајена Андријаша,
Буд’ да ме ћеш заман, брате, при потреби кликовати.
Када ми те зачују моје име кликујући,
                                                 Клети гусари,
Тај час ће од тебе јунаци разбигнути,
Како су се ваздакрат, брајене, разбиговали
Када су те зачули моје име кликовати.
А нека да ти види твоја љубима дружина,
Који ме си, твога брата, без кривине загубио!”
Весел буди, господару, и весела ти дружина,
                                                Наш господару!
Ова писан да буде твој милости на почтеније!


(записао Петар Хекторовић 1555. године)

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7304
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Превуковски записи српских народних песама
« Одговор #5 послато: јануар 13, 2016, 06:19:23 поподне »
Нађох још једну песму, писана је поводом Првог српског устанка, а посвећена руском цару Александру I Романову.

Изложение российским наречием Песни о избавлении Сербии // Антоновский М.И. Песна о избавлению Сербие. Антоновский, М. И [1759 - 1816].

Песма је настала у време устанка, 1806. године, а настала је у нетом ослобођеном Београду. Песма почиње овим двема строфама:

О век златни! о мила времена!
О весеља и сладке радости!
Сербија је наша избављена!
Блага жеља од наше младости!

Мусе Ћери Неба Господара,
И Грације три миле сестрице!
Дајте ми глас високог Пиндара,
Да славим дар Божије деснице!


Додуше, песма није народна, већ је аутор познат.

Ван мреже Đorđo

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 671
  • shí shì qiú shì
Одг: Превуковски записи српских народних песама
« Одговор #6 послато: јун 16, 2017, 10:01:02 поподне »
ПЕТАР ХЕКТОРОВИЋ
1556. год

Уморан од послова и напора, и већ подоста остарео, хварски властелин и песник Петар Хекторовић кренуо је, негде 1555. године, на тродневни излет по мору, од свог Старог Града до Нечујма на Шолти и натраг. У скромну барку којом је пловио узео је још, као сапутнике и веслаче, двојицу рибара, "најбоља са Хвара" - Паскоја Дебељу, "добра мужа и права", и Николу Зета, "млада и гиздава". Да позабаве господара, док "рибају" или веслају, Паскоје и Никола расправљали су о најразноврснијим проблемима, решавали загонетке и певали. Староме песнику тада је наједном дошла на ум срећна мисао да од свега тога начини песничко дело. И док је разговоре својих рибара, као и опис читавог пута, сложио у двоструко римоване дванаестерце, саме песме оставио је у изворном тексту, "не приложив једну рич најмању". Тих песама има укупно шест и све су народне. Прве три представљају "почаснице" необичне лепоте и рибари су их певали "на стару" - једну скупа и у част господара, а остале две наизменично, један другоме у част. Другога дана на своме излету Хекторовић је слушао две прежалобне "бугарскиње", које су његови рибари извијали "србским начином", по свом обичају ("како меу дружином вазда смо чинили"). Ону о Марку Краљевићу и Андријашу"кликнуо" је Паскоје Дебеља; ону другу, о Радосаву Сиверинцу и Влатку Удинском "бугарио" је Никола Зет. Шеста народна песма коју је Хекторовић од својих рибара забележио, док су је они, истога дана али после ручка, певали заједно, "потихо, не брзећ... један ниже држећ, други више појућ", дирљив је и импресиван јаук народног певача. Али ни ту се песник са Хвара није зауставио: као да је хтео да своје заслуге за историју српскохрватске народне песме још више увећа, а нашу захвалност за изузетни дар учини још више обавезном, Хекторовић снам за неке од забележених песама фиксира и напеве, заустављајући тако за вечност мелодије које су њега тих летњих дана тако снажно потресле


<a href="https://www.youtube.com/v/Ho7QfGx1e2A" target="_blank" class="new_win">https://www.youtube.com/v/Ho7QfGx1e2A</a>


Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7304
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Превуковски записи српских народних песама
« Одговор #7 послато: јун 16, 2017, 11:59:06 поподне »
Одличан прилог Ђорђо! :)

Неки дан ја опет нађох песму под насловом "Ево Руса" из 1849. године, која сведочи и о тадашњем српском надању и погледању ка Русији и Русима, и као да се ништа много није променило за ових ~170 година. 8)






Песма је писана на предвуковском језику, а објављена је недавно на страницама Дигиталне библиотеке Матице српске. ;)

На мрежи ДушанВучко

  • Члан Друштва
  • Аскурђел
  • *****
  • Поруке: 3816
  • I2-PH908>FT14506>Y52621, род Никшића
Одг: Превуковски записи српских народних песама
« Одговор #8 послато: јун 17, 2017, 12:14:26 пре подне »
ПЕТАР ХЕКТОРОВИЋ
1556. год

Уморан од послова и напора, и већ подоста остарео, хварски властелин и песник Петар Хекторовић кренуо је, негде 1555. године, на тродневни излет по мору, од свог Старог Града до Нечујма на Шолти и натраг. У скромну барку којом је пловио узео је још, као сапутнике и веслаче, двојицу рибара, "најбоља са Хвара" - Паскоја Дебељу, "добра мужа и права", и Николу Зета, "млада и гиздава". Да позабаве господара, док "рибају" или веслају, Паскоје и Никола расправљали су о најразноврснијим проблемима, решавали загонетке и певали. Староме песнику тада је наједном дошла на ум срећна мисао да од свега тога начини песничко дело. И док је разговоре својих рибара, као и опис читавог пута, сложио у двоструко римоване дванаестерце, саме песме оставио је у изворном тексту, "не приложив једну рич најмању". Тих песама има укупно шест и све су народне. Прве три представљају "почаснице" необичне лепоте и рибари су их певали "на стару" - једну скупа и у част господара, а остале две наизменично, један другоме у част. Другога дана на своме излету Хекторовић је слушао две прежалобне "бугарскиње", које су његови рибари извијали "србским начином", по свом обичају ("како меу дружином вазда смо чинили"). Ону о Марку Краљевићу и Андријашу"кликнуо" је Паскоје Дебеља; ону другу, о Радосаву Сиверинцу и Влатку Удинском "бугарио" је Никола Зет. Шеста народна песма коју је Хекторовић од својих рибара забележио, док су је они, истога дана али после ручка, певали заједно, "потихо, не брзећ... један ниже држећ, други више појућ", дирљив је и импресиван јаук народног певача. Али ни ту се песник са Хвара није зауставио: као да је хтео да своје заслуге за историју српскохрватске народне песме још више увећа, а нашу захвалност за изузетни дар учини још више обавезном, Хекторовић снам за неке од забележених песама фиксира и напеве, заустављајући тако за вечност мелодије које су њега тих летњих дана тако снажно потресле


<a href="https://www.youtube.com/v/Ho7QfGx1e2A" target="_blank" class="new_win">https://www.youtube.com/v/Ho7QfGx1e2A</a>
Одлично! Аутентичан звук народне песме из 16.века из Далмације...неки моменти ме подсећају на наше православно појање,али то је испреплетано сигурно,народно и духовно...штета што нисмо имали трагова забележених из тог времена и код нас(народних песама из 14.,15,16,7 века)...

Ван мреже Đorđo

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 671
  • shí shì qiú shì
Одг: Превуковски записи српских народних песама
« Одговор #9 послато: јун 17, 2017, 10:55:18 пре подне »
Петар Хекторовић 1555. год




ВОЈВОДА РАДОСАВ СИВЕРИНСКИ И ВЛАТКО УДИНСКИ

Када ми се Радосаве војевода одиљаше
Од својега града дивнога Сиверина,
Често ми се Радосав на Сиверин обзираше,
Тере то ми оваку белу граду бесијаше:
"Ово ми те остављам, бели граде Сиверине,
                                                          Мој дивни граде,
Не знам веће вију ли те, не знам већу видиш ли ме!"
Сва је тада дружина брзе коње узтегнула,
Тере ставши Радосава дружина упрашаше:
"Једа нам си, војеводо, зле билиге не видио,
Опета се завратимо ка граду Сиверину."
А он ми се јунаком тихим муком ујимаше,
                                                           Радосаве,
Удрио је острогами јуначкога добра коња,
Тере то ми одјизди прид јунаци црном гором.
И кад је био сриди оне црне горе,
Паднуо је Радосаве с дружином винце пити;
Да прво то бише стражице разредио.
Истом стража припаде к Радосаву војеводи,
                                                          Сиверинцу:
"Да ти је у знанје, нају мили господине,
Ово ти се броде турске кирижије караване,
Нека то јих појдемо, јунаци, разјагмити,"
Радосав ми стражици војевода одбесиди:
"Немојте јих по ништо, дружино, разјагмити."
"Да исто им вазмите једно бриме добра вина,
                                                           Јунаци, братјо;
Липо јим га вазмите и добро јим га платите."
Липо га су вазели, и липо га су платили.
И када су паднули, јунаци, винце пити,
Друга стража припаде к Радосаву Сиверинцу:
"Зло си винце попио, Радосаве војеводо,
На те се је справио Владко, удински војвода,
                       Сиверинче!"
Брзо су ми јунаци брзе коње похитали,
Тере ми су посели јуначке добре коње,
Радосав ми не може своје коње ухватити,
Зашто му се брз коњ бише по ливади разиграо.
За њим то ми потичући војевода кликоваше:
"Стани јуре, коњу, стани јуре, брзи коњу,
                        Ај давори, коњу,
Стани јуре, брзи коњу, да би коњу, загинуо!
Каконо је мени тебе цића загинути!"
Када ми га не може Радосаве сустигнути,
Поклопио се је својим шћитком переним;
Тере ми је оташао за дружбом брез коњица,
Својом свитлом сабљицом, с витим копјем на раменку,
                                                           Сиверинче,
за њим се је упусио Владко, удински војвода,
На својему, витез Владко, јуначкому добру коњу;
И када ми радосава Сиверинца сустизаше,
Смирио га бијеше меју плећа ударити,
Положивши вито копје брзу коњу меу уши,
Већ ми се је Радосаве јуначки изврнуо,
                                                           Војевода,
Тере то му вито копје на перен шћитак прија,
На перен га шћитак прија, а сабљицом га обсиче.
Ставши то ми витез Владко Радосаву узбесиди:
"Ото сам те кушао, Радосаве Сиверинче,
Би ли ми се умио у потриби изврнути;
А сада ти вера буди, Радосаве, Владкова,
                                                          Витежко копје,
Да те хођу прид дружином војеводом поставити.
Одметни то од себе твоје јуначко оружје,
Нека да се меју собом, јунаци, поздравимо."
Радосав ми одпаса своју сабљу јуначку,
К њему ми је приступио Владко, удински вијвода,
Тере му је причао беле руке везати,
                        Сиверинцу
А сам га је одвео на своје дивне дворове.
К њему су се купиле све девојке и невисте,
И оне млајахне, дружино, удовице.
тере то ми Радосаву Сиверинцу кликоваху:
"Ај давори, давори, Радосаве Сиверинче,
Мнозим ти нам си црно рухо поставио,
                                                           Војевода!
Већ то ми је хотила ника срића Владкова,
Да те је, јунака, на вери преварио:
И његова т` би љубовца црно рухо проносила."
Туј ми се је Радосаву на Владка разжалило,
Тере то му јунак из гласа кликоваше:
"Неверна ти, Владко, вера, и неверна ти љубовца,
                        Витеже Владко!"
Када га је зачуо витез Владко кликујући,
Веле т` се је на њега војевода разгњивао
Тер ми је дозвао оне своје верне слуге,
Којим то је придао Радосава Сиверинца,
Тере га је послао, јунака, загубити.
А сада ми и васда добра срића с тобом буди,
                                                           Наш господару!
И здраво нам свуде ходи и весело домом дојди.