Аутор Тема: Бој код Чокешине  (Прочитано 3948 пута)

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 586
Бој код Чокешине
« послато: децембар 24, 2015, 10:34:58 пре подне »
Док се Грци с правом диче својим Термопилским кланцима и краљем Леонидом, ми се можемо похвалити, најмање, петорицом српских Леонида и са најмање пет српских Термопилских кланаца.
http://akademskikrug.rs/petorica-srpskih-leonida/

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #1 послато: јануар 01, 2016, 05:10:32 поподне »
МОНАХ  ЛАЗАР  СРБИН - градитељ часовника

Вештина израде часовника била је развијена у Срба, о чему сведочи камени часовник из 12. века нађен у манастиру Студеница.
Године 1404. збио се један од најзначајнијих догађаја у историји српског часовничарства:  у Москву, која је постала престоница све Русије, Велики кнез Василије Дмитријевич II (1389-1425) позвао је часовничара и монаха Лазара Србина Светогорца, да на дворској кули изгради часовник. Тај часовник звани часомерје, сваки час је ударао маљем у звоно, и одмеравао је, одбројавао је часове ноћне и дневне. У кремаљском градском пејсажу, "иза Благовештењске цркве" представљена је висока кула с великим звоном, а десно је сат са словним ознакама за бројеве, чини се с једном казаљком, како је тада био обичај; испод су три тега, од којих је средњи већи, а према звону с врха сата постављен је чекић, који избија сате.
Сат Лазара Србина радио је пуних 217 година.

Ван мреже Витомир Радовић

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 237
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #2 послато: март 26, 2016, 11:45:10 поподне »
Kazanci: Priča o dvije svetinje i svjedočanstvo o pomirenju različitosti
Osman-paša Kazanac je želio da spoji dvije vjere kojima je pripadao – pravoslavnoj po rođenju, islamskoj po slavi, junaštvu i životu zbog koga je postao poznat


AUTOR: Svetlana Mandić

U golijskom selu Kazanci, dijelu koji pripada Republici Srpskoj (Gornji Kazanci su u Crnoj Gori, Donji u Republici Srpskoj), u zaseoku Papovina, nalaze se dvije zadužbine koje je izgradio turski velikodostojnik Osman-paša Kazanac.
Ništa ne bi bilo neobično da paša nije izgradio džamiju, sa uzidanim krstom od tesanog kamena u podnožju minareta, i crkvu.
Iako u selu više od 150 godina nema muslimanskog življa mještani se nadaju da će ovaj vrijedan kulturno-istorijski spomenik biti restauriran i dobiti izgled kakav i zaslužuje
Kao da je želio da spoji dvije vjere kojima je pripadao – pravoslavnoj po rođenju, islamskoj po slavi, junaštvu i životu zbog koga je postao poznat.
Ali vodio je računa i da se te dvije vjere “ne sukobe” – iako se džamija i crkva nalaze jedna naspram druge one se ne mogu “vidjeti” jer ih dijeli jedno uzvišenje.
“Džamiju je sredinom 17.vijeka izgradio paša Papović koji je iz ovih krajeva. Po predanju, knez Pavle Papović je ima četiri sina. Najmlađeg Jakova jednom prilikom dok je čuvao jarad, prevario je san ispod brda Đed. Naišao je čopor vukova i svu jarad zaklao, a Jakov se nije smio vratiti kući nego ode u Gacko kod Turaka.
Primjetili su Turci da je Papović, koji je dobio ime Osman Pašić, bistar i hrabar pa su ga školovali a on se veoma brzo u bitkama dokazao i postao paša“, priča Pavle-Pajo Goranović iz Golije koji je o čuvenom paši napisao pjesmu „Zida paša dvije zadužbine“.
U knjizi „Tragom svojih predaka“, autora Vladimira Papovića stoji da su Jakova nakon što su mu vuci zaklali jarad a on krenuo put Gacka sreli Turci janjičari koji su ga poveli sa sobom, u školu za janjičare u Carigradu.
Jakov, kako je zabilježio Papović, nikada nije zaboravio svoje porijeklo. Zbog zasluga u bici kod grada Kazanja sultan mu je dao zvanje paše, i tri dara - zemlju u Carigradu, dobrog konja, đogata, i da bira pašaluk. Osman je izabrao rodnu Hercegovinu, gatački kadiluk, a po selu u kome je rođen će se prozvati Osman-paša Kazanac.
“Kako i dolikuje u to doba paša je, kada je došao u Kazance, otišao kod kneza Pavla, njegovog oca, na večeru. Ukućani ga nijesu prepoznali a paša je vidio na zidu gusle, iste one uz koje je kao dijete naučio da pjeva. Zatražio ih je i počeo da pjeva, a jedna snaha, kada ga je čula, zaplakala je.
Na pašino pitanje zašto plače ona je odgovorila da je isto tako pjevao i jedan njen đever koji je nestao bez traga. Knez Pavle mu je ispričao sve o nestalom sinu koga bi, kako je rekao, prepoznali po crnom biljegu na desnoj mišci. Paša je skinuo majicu, pokazao biljeg, a domaćini nijesu mogli da vjeruju sopstvenim očima.
On im je ispričao šta mu se sve desilo, kuda je bio, a ukućani su i dalje bili u nevjerici. Onda ih je on upitao da li su posjekli šuplji cer koji se nalazi u toj i toj dolini, i da ako nijesu u njemu mogu naći kosijer. Tek kada su našli kosijer bili su ubijeđeni da je to on“, priča Goranović.
Vladimir Papović u knjizi navodi da je paša sagradio veliku kulu u blizini očeve kuće, džamiju napravio nasred naselja, u najljepšem i najplodnijem dijelu Kazanaca.
Džamija je bila zidana tesanim kamenom i pokrivena četvorovodnim krovom pod pločom. Uz džamiju, paša je sagradio i mekteb, medresu, šadrvan, konake i štale za konje, ali i malo muslimansko naselje.
“Gađali su džamiju razne vojske, mnogi topovi su pokušali da sruše minaret i nijesu uspjeli. Svaki kamen je međusobno povezan metalnim spojnicama i zaliven olovom i zato je vjerovatno ostao do dana današnjih.
Bajo Pivljanin je sa hajducima i uz pomoć Hercegovaca 1683. godina napao Kazance, zapalio i srušio džamiju, objekte i muslimansko naselje u njenoj okolini, a pašu potisnuo u Avtovac.
Od paše su nastali Pašići, muslimanske vjeroispovijesti, koji su do Drugog svjetskog rata održavali rodbinske veze sa Papovićima, jedni druge su štitili, i za vrijeme ratova u to doba nikada nijesu jedni drugima zla nanijeli”, kaže Goranović dok pokazuje krst u podnožju minareta visokog 15 metara.
Džamija nikada nije obnavljana a mještani je smatraju dragocjenim svjedočanstvom jednog vremena i uspomenom na jednog velikog čovjeka. Komisija za očuvanje nacionalnih spomenika Bosne i Hercegovine 5. septembra 2005. godine uvrstila je džamiju Osman-paše Kazanca na listu nacionalnih spomenika.
Iako u selu više od 150 godina nema muslimanskog življa mještani se nadaju da će ovaj vrijedan kulturno-istorijski spomenik biti restauriran i dobiti izgled kakav i zaslužuje.
Zajedništvo
Paša je u isto vrijeme gradio džamiju i crkvu posvećenu Sv. arhanđelu Mihailu, krsnoj slavi Papovića. Zbog toga je bio izložen brojnim klevetama i pritiscima od strane turske vlasti i da bi se iskupio i opravdao u jednoj godini je sagradio još tri manje džamije u Hercegovini.
Crkva Sv. Arhangela je dva puta obnavljana – prvi put 1803, a drugi 1934. godine. Druga obnova je završena nakon tri godine kada je crkva i osveštana.
“Na ovom groblju pored crkve sahranjeni su i Srbi, i Muslimani, i partizani, i četnici, čak ima i spomenik jednom karabinjeru. Svi zajedno na jednom mjestu.
Htjeli su za vrijeme komunizma da sruše pojedine grobove ali to im nije dao predsjednik Opštine Gacko koji je bio musliman i koji nije dozvolio da se nijedan grob oskrnavi. Svaka mu čast na tome“, ne bez divljenja kazao je Goranović.
Život Osman-paše doktorski rad Franca Babingera
Na obodu pečata stoji natpis - „O, gospodine, moj Bože, ti si htio da mi daruješ šest stvari u ruke - znanje, trgovinu, vjeru, sigurnost i snagu“
O Osman-paši Kazancu pored Papovića, pisali su Obrad Višnjić u knjizi “Golija i Golijani” i novinar Stanko Papović u obrazniku “Golija”, kao i nekoliko autora u BiH. Svi su se uglavnom oslonili na sjećanja starijih mještana toga kraja, na priče koje su se prenosile i koje se i danas se prenose s koljena na koljeno.
Međutim, Njemac Franc Babinger odbranio je doktorsku disertaciju na temu život Osman-paše Kazanca (detalji o tome se nalaze u istraživačkom materijalu Radovana Papovića o porijeklu i postanku bratstva Papović).
Zvanična verzija i predanja o Osman-paši, koji je prema pisanju Babingera rođen 1627. godine, razlikuju se samo u detaljima. Babinger piše i o vojnim zaslugama Osman-paše koji je naklonost i povjerenje sultana zadobio ratnim podvizima pa ga je ovaj 1675. godine proizveo u rang vezira na Kipru.
Tri godine kasnije sultan mu je dao namjesništvo Sirije, gdje je postavljen za kalifa u Damasku, da bi 1679. godine postao namjesnik Anadolije, u znak zahvalnosti za ugušene pobune Beduina i Arapa.
Osman-paša se, prema navodima Babingera, posebno istakao 1680. godine u borbama protiv Rusije, kada je za 900 kesa zlatnika kupio kalifat Egipta. Taj položaj bio je najznačajniji u Osmanlijskom carstvu.
U Kairu je proveo četiri godine, a Franc Babinger piše da je zbog raspusnog načina života, imao čak 365 žena (ispada jednu dnevno), bio neomiljen kod tamošnjeg stanovništva, pa je Kairo napustio 1683. godine, vratio se u Damask i ubrzo dobio nalog da pođe u Mađarsku.
Tu je i doživio kraj - 1687. godine u dolini Sapot isjekli su ga jahači grofa Antona Karafe. Pored džamije, crkve, medrese i škole u Kazancima, Osman-paša je iza sebe ostavio nekoliko građevina u Anadoliji i Rumeliji i česmu kod svoje kuće u Stambolu.
O tome koliko je bio značajan u ondašnjoj Turskoj govori i podatak da je imao veliki pečat kakav su imale samo visoke ličnosti u turskoj carevini.
Na obodu pečata, ispisan persijskim pismom, stoji natpis: „O, gospodine, moj Bože, ti si htio da mi daruješ šest stvari u ruke: znanje, trgovinu, vjeru, sigurnost i snagu“ (ostaje nejasno šta je šesta stvar).

Ван мреже Лепеничанин

  • Уредник СДНКП
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 839
  • R1b
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #3 послато: март 27, 2016, 09:29:37 пре подне »
Соко Бајо!!!  :D

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7795
  • I2a S17250 A1328
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #4 послато: април 23, 2016, 12:56:29 пре подне »
На данашњи празник, на Лазареву Суботу (постоји и верзија да је то било сјутрадан, на Цвети) 1804. године, недалеко од Манастира Чокешина у Поцерини (између Лознице и Шабца) одиграла се битка, коју је Леополд Ранке назвао „Српски Термопили“. Сличност са Термопилском битком је у томе што је мањи одред бранилаца запречио пролаз великој непријатељској војсци, нанео им губитке и успорио их, и тиме омогућио војни и стратегијски успех својих сабораца на другом бојном пољу (исто важи нпр. и за Мојковачку битку, или пук мајора Гавриловића), при том свесно се жртвујући за виши циљ.
 
Друга сличност између Чокешине и Термопила је број бранилаца. Према античком предању, Леонидиних ратника било је 300, а на Чокешини је укупно било 303 србска ратника. Тачније, изгледа да их је било 306, тројица су преживела, јер су били на положају мало даље од главног бојишта (премда, утолико, они и нису били учесници боја).
 
Предвођени браћом Недић, србски устаници су онемогућили петоструко бројнију и боље наоружану турску босанску војску да благовремено стигне у помоћ опкољеном Шабцу. Због великих губитака, босанска војска се вратила на Дрину, а неколико дана касније, устаничка војска Јакова Ненедовића и попа Луке Лазаревића освојила је Шабац, након 50-дневне опсаде.

Свих 303-ојица србских „Спартанаца“ су изгинули, али су својом жртвом омогућили велики ратни успех устаничке војске. Сви су сахрањени у манастирској порти.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7795
  • I2a S17250 A1328
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7795
  • I2a S17250 A1328
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #6 послато: април 23, 2016, 12:59:53 пре подне »
Данас ће у Манастиру Чокешина тим поводом бити одржана свечаност, у спомен на ову славну битку и изгинуле србске јунаке.


Манастир Чокешина


Споменик јунацима Боја на Чокешини
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Лепеничанин

  • Уредник СДНКП
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 839
  • R1b
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #7 послато: април 23, 2016, 09:41:12 пре подне »
Јесам ли добро схватио да су херојска браћа Недић из битке на Чокешини преци браће Недић познатих из 20. века, дакле и генерала Милана Недића?

Ван мреже Лепеничанин

  • Уредник СДНКП
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 839
  • R1b
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #8 послато: април 23, 2016, 02:28:04 поподне »
Копкало ме да видим какве везе има генерал Милан Недић са браћом Недић из битке код Чокешине.

Консултовао сам литературу и изгледа да немају никакве везе, једноставно је неко протурио тај податак на интернет, из ко зна којих мутних разлога.

Огранци Недића у Осечини славе св Николу, наводно су од Куча итд.

Огранци Недића у Орашцу код данашњег Аранђеловца славили су Ђурђиц. Од њих по свему судећи потиче генерал Недић, иако се такође по интернету наводи да је славио св Аранђела што је иначе већинска слава у Орашцу.

Прилично је извесно да су орашачки Недићи досељени из Рогаче под Космајем. За даље порекло се не зна, a мени мало "мирише" на западни R1b.  :o

mladjo

  • Гост
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #9 послато: април 23, 2016, 05:01:57 поподне »
Бој код Чокешине

ТЕРМОПИЛИ А У МАЧВИ

Мало ко није чуо за Термопилску битку Спартанаца против персијске војске. Много њих, међутим, не зна да и у српској историји постоји један сличан подвиг.



Нису прошла ни пуна два месеца од Карађорђевог позива народу 1804. године да се подигне на Турке, а на све стране долазило је до сукоба и окршаја устаника с непријатељем. Под вођством Јакова Ненадовића, једанаестог марта 1804. године, део српске војске који је кренуо на утврђени шабачки град заузео је положаје на десној страни Думаче и тако затворио путеве према Ваљеву и Зворнику. Уверени да се ради о малобројном непријатељу, Турци су одмах изашли из тврђаве у борбеном поретку, кренули у јуриш и, неприпремљени за оно што их чека, упали у замку.
   Према плану које су њихове старешине претходно припремиле, малобројни устаници на које су прво наишли одмах су почели да се повлаче, а потом се дали, како је то изгледало, у безглаво бекство пред многобројнијом непријатељском војском. Турци су заборавили на опрезност и сјахали те јурнули за њима у густу шуму и тако направили кобну грешку. Када су се довољно одмакли од тврђаве, до тада скривена српска војска напала их је с бокова, а они који су до тог тренутка бежали, окренуше се према прогонитељима. Да би по Турке ствар била још гора, један одред српске војске с леђа им је затворио било какву могућност за повратак. После првог пушчаног плотуна устаници су повадили јатагане, насрнули на окружене Турке и побили их до последњег.
   На ову победу, ослобођење Ваљева и устанички успех код Свилеуве, друга страна одговорила је суровом одмаздом. По наредби свог вође Мус-аге, преостала турска војна посада из шабачке тврђаве напала је српско предграђе Баир, запалила 130 кућа и побила све живо што није избегло на време. Чак ни псе нису поштедели.

Даље читај на следећем линку: http://politikin-zabavnik.rs/public/posts/termopili-a-u-machvi
« Последња измена: април 23, 2016, 06:15:01 поподне млађо »

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7795
  • I2a S17250 A1328
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #10 послато: април 23, 2016, 10:09:49 поподне »
Млађо, ја данас на теми "Не заборавимо..." поставих исту причу о Боју на Чокешини, па пребаци те постове на ову тему, да се обједини.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7795
  • I2a S17250 A1328
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #11 послато: април 23, 2016, 10:18:37 поподне »
Ацо, мислим да немају везе ови Недићи са Чокешине и Милан Недић. Није то баш тако ретко презиме. Има Недића разнородних.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Сремац

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 497
  • I2-PH908 (Динарска Јужна)
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #12 послато: април 24, 2016, 03:11:41 поподне »
Опис догађаја који су претходили и саме битке, дат је и у књизи Животи српских војвода од Вука Караџића, а у оквиру поглавља о Ђорђију Ћурчији, знаменитом церском и јадарском хајдуку, који је иначе напустио Чокешину непосредно пре битке због сукоба са Јаковом Ненадовићем. Не могу наћи линк па ћу најзанимљивије прекуцати у току дана.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7795
  • I2a S17250 A1328
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #13 послато: април 24, 2016, 03:13:34 поподне »
Напиши то овде, Сремче, Бој на Чокешини је изузетно битан и занимљив историјски догађај.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Сремац

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 497
  • I2-PH908 (Динарска Јужна)
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #14 послато: април 24, 2016, 03:17:05 поподне »
Хоћу, наравно.

Ван мреже Сремац

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 497
  • I2-PH908 (Динарска Јужна)
Одг: Бој код Чокешине
« Одговор #15 послато: април 24, 2016, 05:32:21 поподне »
„...Над овим је свима хајдуцима око Цера био главни управитељ Ђорђије Ћурчија, који се родио у Сријему у селу Босуту, но у дјетињству прешао у Србију и изнајприје био у Крупњу мајстор (ћурчија), а потом хајдук и на свему ономе крају најславнији харамабаша свога времена. Како Ћурчија чује да Турци прелазе Дрину, он одмах пише Јакову да иде што брже с војском у помоћ. Ова књига Јакову дође баш у оно вријеме кад је Турцима у Шапцу већ била досадила глад и остале невоље муасере, и почели се разговарати о предаји. Сад се он нађе у највећој сметњи: војске млого није имао да одвоји што и да пошаље пред ове Турке, а ово што је остало око града бојао се омалити да не би Турци из града знали и од предаје натраг ударили; ако ли ови Турци продру к Шапцу, зло је још горе! Најпослије смисли да прота, његов синовац, остане код Шапца на његову мјесту и разговор о предаји с Турцима да поведе и да гледа што брже да сврши; а он с неколико момака отиде пред ове Турке не би ли их како или разбио, или барем обуставио док се Шапчани проти предаду.
Кад Јаков тако без војске дође у Чокешину, Ћурчија га запита:"Камо ти војска?" А кад му он каже да више војске неће доћи и да није ни потребно, онда Ћурчија стане казивати како је он тајно био у Љешници и како Турака има млого, и како су наумили да запале Чокешину итд. "Него, вели, ако сад више војске не може доћи, а ми се уклонимо, да не гинемо лудо без невоље, па ако Турци запале намастир, народ ће га опет начинити, као што је и досад градио; али ми кад изгинемо око тијех зидина, нас не може нико повратити ни поградити. А Турци се не смију далеко одмакнути од Дрине, него ће се опет вратити у Љешницу на конак, у том ћемо и ми прикупити још војске, пак ћемо онда гледати да их ђе дочекамо и разбијемо." Јаков није могао Ћурчију послушати нити му је управо смио казати зашто га не може послушати; а друге харамбаше, које су  онђе биле, може бити из зависти што је Ћурчија из друге земље, пак тако први код Јакова и њима заповиједа, стану Јакову тајно говорити да се Ћурчија поплашио од Турака или да је турска увода, па говори оно што је за Турке боље. И тако подговоре Јакова те Ћурчију јавно осрамоти и искара говорећи му да се поплашио од Турака и да с Турцима бој бити није бабе прљити по мраку, и ако се боји да се у њему људско семе не затре, а он нека бјежи: "Ја ћу, вели, у име Бога, и без тебе Турке дочекати и разбити." Ћурчија се на то страшно расрди и рече: "Кад можете без мене то је још боље; да вам да Бог срећу!" Пак, заметнувши пушку на раме, викне: "Јунаци! Ко је мој, за мном!" Па окрене уз Цер, а за њим све његово друштво. Србаља ту ни с њиме свега није било триста људи, а сад отишавши за њим једна добра четвртина, не остане их млого више од двеста. Кад у том ударише бубњеви и таламбаси од Љешнице, Јаков стане говорити да не излазе пред Турке него око намастира да пограбе бусије и да испроваљују пушкарнице, па онђе да их чекају; но Недићи (два брата, такође хајдуци, из нахије ваљевске из села Осјечине), који су сад остали мјесто Ћурчије, и тако се били изопијали да већ готово нијесу виђели један другога, повичу: "Ми нијесмо жене да мремо овђе у затвору и да цркву крвљу поганимо, него идемо на мејдан да сретамо Турке јуначки." Па изиђу више намастира, те онако пијани срету Турке (на Лазареву суботу, уочи Цвијети). Турци, видећи да Срба нема млого, опколе их и навале на њих, а они, ухвативши се бусије, стану се бранити. И тако су се били до мрака. Пред ноћ Турцима придође помоћ из Јање и из Бијељине, а Срба и од оно мало већ готово пола изгинуло и изранило се (обадва се Недића била ранила у ноге, пак сједећи, онако рањени, бранили се као и млоги други), А још на већу несрећу нестане им џебане, а у ђекојих су пушке биле од млогога пуцања позагоријевале, да већ танета нијесу могла ни силазити у њих. Опазивши то, Турци повичу: "Јуриш за вјеру Мухамедову, да побијемо ове хајдуке, пак ће онда сва земља бити мирна." Па учине јуриш. И тако послије страшног боја ножевима и празним пушкама, и послије рвања и чупања за вратове, надвладају Турци и Срби изгину готово сви, само их неколико мрак сакрије међу мртвацима.  А Јаков још у почетку побјегне на коњу и,  којегђе по оближњим селима накупивши мало војске, пође опет к овима у опомоћ, но већ дође доцкан. И тако Чокешина у тај мах остане незапаљена, јер премда Турци одржаше мејдан, али и изгубе више од хиљаде људи, и остали Бошњаци сви се врате у Љешницу и оданде сваки својој кући; а Ножин-ага са неко 50 људи пређе у Јадар на конак, пак сјутрадан, бојећи се и стидећи ићи у Зворник или Јању, окрену уз Јадар к Сребрници. Но сребрнички паша, који је са Србима био у пријатељству, пошаље своје момке, те га дочекају негђе око Сокола и тако разбију да се на Велики петак врати кроз Лозницу само са пет људи и преко Смрдана отиде опет у Босну.
Истина да у овом боју на Чокешини Срби изгубе језгру својих војника на ономе крају, али се Турци ови узбију и разбију, и Шабац се потом преда. Бего и Мус-ага са својима пређу у Њемачку и отиду у Босну, а остали Турци у Шапцу предаду се Јакову и он, ушавши у град посијече неколико од оних зулумћара које  му стари Шапчани одаду, а осталима, пошто га добро дарују, постави у граду новога старјешину ( једног Турчуина од старих Шапчана). У том дође Јакову књига од Црнога Ђорђија да поведе нешто војске  и да повуче топ да иду на Пожаревац. И тако он, поставивши по скелама и по нахији шабачкој нове српске старјешине и поглавице, отиде на Врачар, ђе су се и остале чете одавно биле скупиле у логоре и поградиле шанчеве око Биограда...“

Животи српских војвода, Вук Стефановић Караџић,  „Бранко Ђоновић“ – Београд (1963), стр. 19 – 22

Иначе "Сокол" је Соко-град код Љубовије, а"Смрдан" - Бања Ковиљача :).

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Бој код Чокешине
« Одговор #16 послато: фебруар 22, 2017, 11:18:03 пре подне »
Шта је било након сече кнезова 1804. и шта је било са туским дахијама?
http://www.dnevno.rs/istorijski-zabavnik/zanimljivosti-iz-istorije/79854/dahije