Аутор Тема: Његош  (Прочитано 5430 пута)

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Његош
« послато: новембар 09, 2015, 09:10:49 поподне »
Мало романтике за вечерас.

С једне стране православни владика, с друге прагматични и повремено сурови владар мале државе на међи интереса великих сила, Радивоје Томов Петровић, владика Петар Други, био је и велики романтик и творац једне од најлепших љубавних песама српског језика:

Ноћ скупља вијека

Плава луна ведрим зраком у прелести дивно тече
 испод поља звјезданије у прољећну тиху вече,
сипље зраке магическе, чувства тајна нека буди,
те смртника жедни поглед у дражести слаткој блуди.
Над њом зв’језде ројевима брилијантна кола воде,
под њом капље ројевима зажижу се ројне воде;
на грм славуј усамљени армоничку пјесну поје,
мушице се огњевите ка комете мале роје.
Ја замишљен пред шатором на шарени ћилим сједим
 и с погледом внимателним сву дивоту ову гледим.
Чувства су ми сад трејазна, а мисли се разлетиле;
красота ми ова Божа развијала умне силе.
Него опет к себе дођи, у ништавно људско стање,
ал’ лишено свога трона божество сам неко мање;
претчувствијем неким слатким ход Дијанин величави
 душу ми је напојио – све њен в’јенац гледим плави,
О насљедство идејално, ти нам гојиш бесмртије,
те са небом душа људска има своје сношеније!
Слух и душа у надежди пливајући танко пазе
 на ливади движенија – до њих хитро сви долазе!
Распрсне ли пупуљ цв’јетни али кане роса с струка –
све то слуху оштром грми, код мене је страшна хука;
затрепте ли тице крила у бусењу густе траве,
стрецања ме рајска тресу, а витлења муче главе.
Тренућ ми је сваки сахат – моје време сад не иде;
силе су ми на опазу, очи бјеже свуд – да виде.
Док ево ти дивне виле лаким кроком ђе ми лети –
завид’те ми, сви бесмртни, на тренутак овај свети!
Ход је вилин млого дични на Аврорин када шеће,
од сребрног свога прага над прољећем кад се креће;
зрак је виле младолике тако красан ка Атине,
огледало и мазање презиру јој черте фине.
Устав’ луно, б’јела кола, продужи ми часе миле,
кад су сунце над Инопом уставити могле виле.
Прелесницу како видим, загрлим је ка Бог вели,
уведем је под шатором к испуњењу светој жељи.
При зракама красне луне, при свјећици запаљеној
 пламена се споји душа ка душици раскаљеној
 и цјеливи божествени душу с душом драгом слију.
Ах, цјеливи, Божа мана, све прелести рајске лију!
Цјелителни балсам свети најмирисни аромати
 што је Небо земљи дало на усне јој стах сисати.
Совршенство творенија, таинствене силе Боже,
ништа љепше нит’ је када нити од ње створит може!
Малена јој уста слатка, а ангелски обрашчићи –
од тисуће што чувствујем једну не знам сада рећи!
Сњежана јој прса округла, а стрецају светим пламом,
дв’је слонове јабучице на њих дубе слатким мамом;
црна коса на валове низ рајске с игра груди...
О дивото! Чудо смртни ере сада не полуди!
Б’јела прса гордија су под црнијем валовима
 но планина гордељива под вјечнијем сњеговима
 на излазак кад је сунца са равнине цв’јетне гледим,
кроз мрежицу танке магле величину кад јој сл’једим.
Играм јој се с јабукама – два свијета срећна важе,
к восхиштењу бесмртноме лишеника среће драже;
зној лагани с њеном косом с занешене тарем главе...
Друге среће, мало важне, за њу би да, и све славе.
Не мичу се уста с устах – цјелив један ноћи ц’јеле!
Јошт се ситан не наљубих владалице виле б’јеле;
свезала се два погледа магическом слатком силом,
као сунце с својим ликом када лети над пучином.
Луна бјежи с хоризонта и уступа Фебу владу,
тад из вида ја изгубим дивотницу моју младу!

(Песма је написана 1845, а први пут објављена у "Босанској вили" 1913. године)

А коме је посвећена:

http://www.avantartmagazin.com/njegoseva-noc-vrednija-od-zivota/
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7253
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Његош
« Одговор #1 послато: новембар 10, 2015, 07:02:26 поподне »
Без сумње једна од најлепших љубавних песама икада написаних.

Наравно, не зна се коме је песма посвећена, мада видех да си дискутовао са неким потомцима Петра Петровића Његоша, можда ти знаш нешто што ми не знамо. ;D

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #2 послато: новембар 10, 2015, 07:19:41 поподне »
Не знам, Сол, нашао сам овај текст са оном лепом црнком. Мени звучи, ако не уверљиво, а оно прилично интригантно. А и привлачно ;)
Што се "потомака Његошевих" тиче, - још једна у низу наших фантазмагорија...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #3 послато: новембар 10, 2015, 07:31:49 поподне »
Пардон, написах Сол, а у питању је мој друг Амикус!  :)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 7253
  • I1 P109 FGC22045
Одг: Његош
« Одговор #4 послато: новембар 10, 2015, 07:57:31 поподне »
Пардон, написах Сол, а у питању је мој друг Амикус!  :)

Тако је, je suis Amicus. ;D

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #5 послато: новембар 10, 2015, 08:45:09 поподне »
Тако је, je suis Amicus. ;D

Pardone moi, mon amie  :)
(ако погреших које слово, не замери, није ми француски баш јача страна)
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #6 послато: новембар 10, 2015, 09:24:44 поподне »
Песма "Србин Србима на части захваљује" написана је 1833. године. Његош је ову песму посветио которским трговцима Лумбардићима и Доброћанима Ивановићима код којих је боравио док се бавио послом у Боки. И једни и други су се тада, иако католици, осећали Србима.

Србин Србима на части захваљује

Како одох из слободних горах,
мишљах у њих Српство оставити,
а међ' туђим уљести народом,
ком обичај ни језика не знам:
вјера друга, царство, миса друга;
мишљах презрен ка и крвник бити
ради вјере - свијета неслоге.
Но ја сасвим другојаче нађем:
бих дочекан у Котору красно
у српскојзи кући Лумбардића.
Ту три дана ка у тренућ прошли
правом чашћу и весељем српским;
док четврти, на уранак сунца,
конте Јосиф из Доброте дође
са његова два мила синовца,
два синовца како двије виле.
Тек се стасмо, братски с' изљубисмо,
питасмо се за живот и здравље,
и у говор дуг искрено српски
сташе сва три конта говорити:
"Воља нам је, стари пријатељу,
да нам кућу пођеш видијети
(не ђе друго веће у Доброту)
са свом браћом која су ти овђе,
нашом браћом храбрим Црногорцма."
Ми без молбе, како Црногорци,
из ријечи на ноге скочисмо,
три четири лађе напунисмо;
њини момци одвезу нас брзо.
Ми одмаха, тридест и четири,
у бијелу двору њиховоме
божу помоћ њима назовемо,
они нама: "С добром срећом дошли!"
Загрле нас као своју браћу
и сједну нас у позлатне стоце,
пак одмаха кафу и ракију;
кад исписмо кафу са ракијом,
све нас зовну за сто благовати.
За њ весело и дуго сјеђесмо
частећи се сваком ђаконијом,
јошт за сваком друго пијућ вино,
у њ спомињућ царе и ћесаре
који добра српском роду жуде,
пак и слобод црногорског гњ'језда,
а за здравље један другом, зна се.
Пошто ти се мушки напијемо
и весело српски исмијемо,
конте Јосиф и два му синовца
начну опет од свег срца молит
да сви код њих ноћит останемо,
а и даље колико нам воља
ка у правог Црногорца кућу.
Ми с грохотом и с потресом двора:
"Бисмо, конти, божја ви је вјера,
за неђељу, мање ни сахата!
Ко би бјежа од оваквог добра
и од таквог братског пријатељства?
Ал' нам прост'те, јер немамо када:
брод нас чека, а вјетар је за нас.
Него збогом и фала ви на част!"
Онђена се братски изгрлимо,
готово се с плачем раздвојимо.
Ми к својему намјерену путу,
с пријатељма растасмо се т'јелом,
али душом нигда ни довијек.
О, ви Срби, свуд ли српствујете,
дужност чојства праву испуњате!
Српствуј ђелом, вјеруј што вјерујеш:
лактом вјере глупост чојка мјери,
а озбиљност ђелом и врлином!

У Доброти, на палати Ивановића, 1951. године дон Нико Луковић, католички свештеник, који је добро знао своје порекло па се изјашњавао као Србин, поставио је таблу са натписом где су у том дому браћа Ивановићи, од старог племенитог добротског, католичког али србског братства, указали гостопримство Његошу, који им је, из захвалности, испевао песму "Србин Србима на части захваљује". Пре стоседамдесет година, племенити Доброћани су знали ко су и што су. Пре шездесет година је добротски католички свештеник истицао своје србско порекло. Али сада, савремени латини уклонише са табле други део, онај са стиховима и Србима, те остаде владика Раде незахвални гост. Они га стимаваше, а он ни стиха...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Александар Невски

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 993
  • Борац за педерско-некрофилско-људождерска права.
Одг: Његош
« Одговор #7 послато: новембар 11, 2015, 07:14:49 пре подне »
Небо, хвала за дивне пѣсме.
Његош йе, без икакве сумње, наш найвећи пѣсник свих врѣмена. Његова дѣла су данас поприлично запостављена, у главном из политичких разлога. Нарочито у латиничарской Црной Гори.
Србски пѣсник Лаза Костић: "у млазових прочитам сричући" "по уздасих тако први' у јунака реч поврви"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #8 послато: новембар 14, 2015, 10:10:39 пре подне »
Будо Симоновић:

ИСТИНЕ И ЗАБЛУДЕ О ФИЗИЧКОМ ИЗГЛЕДУ
ВЕЛИКОГ ЦРНОГОРСКОГ ПЈЕСНИКА И ВЛАДИКЕ

Поједини савременици тврде да је био висок свих 228 сантиметара, а научне анализе кажу да је једва премашио 190 сантиметара, али и да је по многим другим особинама био далеко изнад просека


Кад је 20. маја 1850. године, годину и по дана прије преране смрти, срочио и потписао свој тестамент, последњи и најславнији црногорски владика - владар, генијални пјесник и мислилац Петар Петровић Његош је, поред осталог, написао и ово: „Хвала ти, Господи, јер си ме на земљи над милионима и душом и тијелом украсио..."

У сјећањима и записима Његошевих савременика, међутим, није остало превише сигурних и јасних података о његовом лику, стасу и облику, али је из свега испредена готово митска слика о горостасном колосу и џину испод Ловћена, фигури која стоји раме уз раме са његовим ненадмашним поетским дјелом. У суштини, све су то уопштени описи у којима доминирају сагласне тврдње да је „пустињак цетињски" био веома висок и изузетне љепоте, а у народу је до данас сачувано поређење за мушку лепоту: „Лијеп и стасит к`о владика Раде..."

Томе су свакако у знатној мјери допринијели управо записи и описи Његошевих савременика, оних са којима се сретао по европским метрополама или су му долазили у посјету на Цетиње, а сви су се просто утркивали и надметали у дивљењу његовој љепоти и физичком изгледу.

Тако је, рецимо, Вук Караџић, након првог сусрета са Његошем у Бечу 1833. године, у писму Лукијану Мушицком поред осталог написао и ово: „Нема му још пуни двадесет година (Његош је био 1813. годиште, прим. Б.С.), а већи је и лепши него икакав гранатир у Бечу!" Додао је уз то да је млади црногорски владика „можда највиши и најљепши човјек у Црној Гори..."

„Тако ми онога, чисто се бијах уплашио" – записао је Јован Суботић, познати српски књижевник и политичар, доктор филозофије и права, који је тих дана у Бечу такође срео и упознао Његоша. „Толико висока човека нисам био до тога дана никад видео. А при том сви удови тела у најлепшем размеру, па глава и лице заиста аполонски... Нисам му се могао доста надивити. А не само ја, него му се висини и лепоти дивио и сав Беч, а у Бечу се доиста виђа којеоткуд много лепих људи у сваком погледу..."

Др Божина Ивановић истиче да је Његош имао веома широку лобању са изразито високим такозваним кефаличним индексом од 88,42 и са запремином мождане дупље од 2.016 кубних сантиметара, што превазилази све до сада познате примјере у стручној литератури. Просјечна запремина можданог дијела лобање код савременог мушког становништва у Европи креће се, например, око 1.450 кубних сантиметара. Примјеном такозване Манувриерове формуле Ивановић је израчунао да је маса Његошевог мозга износила чак 1.995 грама, што је такође далеко изнад готово свих до сада познатих резултата, мада у науци ни до данас није разјашњено у каквом односу стоји величина мозга према интелекту одређеног човјека. Познато је, међутим, како каже Ивановић, да маса мозга многих познатих људи далеко превазилази границе просјечних. Колико се зна, од Његоша је само Тургењев имао за 16 грама тежи мозак, а иза Његоша су Бајрон (1.807 грама), Шилер (1.785), Бехтер (1.720), Павлов (1.653), Мендељејев (1.571), Анатол Франс (1.017) итд.

Његоша је те 1833. године у Бечу, у дому Вука Караџића, упознао и Имбре Игњатијевић – Ткалац, један од најпознатијих јужнословенских публициста онога времена, који је оставио писани траг и о том сусрету:

„Свакако је био најлепши човек којег сам у свом животу видео: дивовски стас са најсавршенијом складношћу удова, са класичним лепим лицем, са озбиљним а ипак благим изразом... Његошева ванредна мушка лепота привукла је највећу пажњу на двору у Петрограду, Бечу и Напуљу..."

„Уметник би изабрао управитеља Црне Горе као образац за слику Херкулову, а филозоф за путовођу у своме животу" – записао је руски инжињер Коваљевски, који је 1838. године боравио на Цетињу, а сер Хајнрих Лејард, истакнути енглески археолог и политичар (познат, иначе, по мржњи према Словенима), који је Црну Гору посјетио наредне, 1839. године и са Његошем играо билијар, каже да му је црногорски владика изгледао као највиши човек којег је икада видио и мисли да је био висок „седам и по стопа" (више од 228 сантиметара, прим. Б.С).

А Лејардов земљак, адмирал Хајнрих Федерик Винингтон Инграм, који је у делегацији са адмиралом лордом Кларенсом Пеџетом посјетио Црну Гору пет година касније, поред осталог је записао:

„Сви смо се сложили у томе да је Владика најљепши човјек кога смо икада видјели."

Италијански писац Франческо дел Онгаро, пак, овако тумачи те готово надприродне особине и карактеристике црногорског владике:

„Никада шеф једне државе – вели он - није био ни моћнији ни апсолутнији. Рекло би се да га је сама природа створила и спремила да буде кнез. Надвисио је за читаву главу највише људе своје земље, а то је преимућство које није за презирање у кнежевском праву, јер нас библија учи да Саул захваљује само тој врсти надмоћности што је проглашен за краља Израиља... Нешто слично требало је да се догоди и у Црној Гори. Само, Владика о коме је ријеч био је у исто вријеме и Саул и Самуил свог племена и придружио је љепоти и снази још и много врлина којих можда није било код Саула..."

И саксонски краљ Фридрих Аугуст Други, који је 1838. године посјетио Цетиње и срео се са Његошем, био је очаран појавом младог црногорског владике:

„Овај млади епископ од око 28 година – написао је касније – висок, лијепо грађен човјек, величанственог изгледа, пријатан и образован, упућен је и у поезију.
У пратњи краља Фридриха на Цетињу је тада боравио и присуствовао његовим сусретима са Његошем и знаменити италијански ботаничар Бартоломео Бјазолето:

„Надвисио је многе од својих којима су се видјеле само главе, док су им тијела заклањале уздигнуте камене масе" – написао је три године касније Бјазолети, дивећи се Његошевој „колосалној фигури".

Поред осталих особености, више Његошевих савременика истиче његово изузетно образовање и да је био прави полиглота. Тако познати руски филолог и слависта Исмаил И. Срезњевски тврди да је Његош, поред српског, говорио и руски, њемачки, француски и италијански језик.

Готово на свим познатим Његошевим портретима, а углавном су га сликали из лијевог полупрофила, јасно је и уочљиво наглашен један ожиљак који је имао изнад лијевог ока. Око тога се дуго шпекулисало, било чак и неких злонамерних тврдњи да је то биљег и последица неке нечасне и владичанској мантији недоличне работе (прешљицом га, тобож, ударила нека дјевојка или невјеста коју је у младости покушао да напаствује!). Божина Ивановић је, међутим, утврдио да је Његош имао фрактуру лијевог надвјеђног лука и напрснуће осталих костију у том дијелу чела. Он, као објашњење, наводи тврдњу Милорада Медаковића, учитеља, новинара и историчара који је једно вријеме био и Његошев лични секретар, да је Његоша као петнаестогодишњака мазга ударила копитом у чело, а и Павле Ровински тврди да је та повреда настала у дјетињству кад је Његош пао с коња. Други, пак, доказују да је то посљедица рањавања у неком боју с Турцима.

И Новосађанин Ђорђе Стратимировић, познати политичар и генерал аустријске војске, који се у више наврата сретао с Петром Петровићем Његошем, последњи пут у јесен 1850. на Цетињу, када му је уручио златну Обилића медаљу, вели да је Његош био „особито леп, стаса висока а поред тога елегантан... надмашивао је највеће Црногорце..."

Врхунац дивљења Његошу, његовој физичкој љепоти и духовној величини, представља, ипак оно што је о њему записао Љуба Ненадовић:
„И кад на овом свету нестане брегова и људи, мени се чини још ће трајати два црногорска колоса: Ловћен и Владика..."

Дуготрајне заблуде, недоумице и претјеривања, митоманију која је дуго предена о физичком изгледу Његошевом, разбио је, међутим, и у реалне оквире свео др Божина Ивановић књигом „Антропоморфолошке особине Петра Другог Петровића Његоша", озбиљном научном студијом насталом на научној експертизи, стручним мјерењима и проучавању Његошевих земних остатака прије њихове (ваљда последње!?) сахране у крипти маузолеја на Ловћену у љето 1974. гопдине. Та студија је, међутим, остала у сјенци бурних и до данас нестишаних расправа око тога да ли је требало кршити Његошев предсмртни аманет да почива у малој, скромној црквици на Ловћену, коју је он подигао 1845. године и посветио свом славном стрицу и претходнику на црногорском престолу Петру Првом Петровићу Његошу.

Ивановићу и тиму стручњака око њега омогућено је тада да само неколико часова прије полагања Његошевих костију, односно онога што је од њих остало, у крипту Мештровићевог здања на Ловћену послије 123 године и више прекопавања, изврше мјерења и стручне анализе анатомских и антропоморфолошких особености славног црногорског владара.

Његош је био типични Динарац, закључује др Божина Ивановић, који тврди да је он посједовао све антрополошке особености човјека овог типа. Он сматра да је генетске особине изузетно високог човјека могао наслиједити и од оца Тома и од ујака Лазара Пророковића, односно мајке Иване, али доказује да Његош ипак није био џин и горостас каквим га представљају његови савременици.
Наиме, примјеном најсавременијих и најпознатијих формула за утврђивање висине човјека на основу дужине појединих његових костију, Ивановић је на мјерењем добро очуване Његошеве лијеве бутне кости дошао до закључка да је он могао бити висок највише 191,56 до 193,44 сантиметра, односно да, ипак, није претјерано одскакао по висини од својих племеника и сународника (Ивановић тврди да је просјечна висина људи из такозване Старе Црне Горе, из које потиче Његош, у то вријеме била око 175 сантимертара).
Неспорно је, дакле, да је он припадао соју високих људи, а утисак о његовој изузетној висини и горостасности вјероватно је повећавала и његова владичанска камилавка, мада је он, умјесто владичанске одежде, много чешће носио класичну и добро познату црногорску народну ношњу.

Др Божина Ивановић тврди да по ширини главе, односно такозваном кефаличном индексу, Црногорци са 88,6 предњаче у свијету. Слиједе Албанци са 86,4, Маја (Јукатан) са 85,8, Норвешки лопари са 85,00, Хавајци 84,00, Јермени 83,5, Корејци 83,4, црнци са Филипина 82,7, Њемци 82,5, док је тај коефицијенат убедљиво најнижи код Аустралијанаца – 71,8!

Његош је, као што је познато, умро у тридесет осмој години, 19. октобра 1851. на исти дан кад је 21 годину раније сјео на црногорски престо. Како је тих дана на Цетињу и над Ловћеном владало страховито невријеме, није испуњена његова предсмртна жеља, па је сахрањен у Цетињском манастиру. Његове кости су пренијете и сахрањене у цркви на Ловћену тек четири године касније - у септембру 1855. Његов гроб је поново отворен 1879. године приликом реконструкције и поправке капеле и уређења крипте. По наређењу аустроугарског генерала Вебера, гувернера окупиране Црне Горе, Његошеве кости су ископане у ноћи између 12. и 13. августа 1916. године и са Ловћена кришом враћене и сахрањене у Цетињском манастиру, а аустроугарска артиљерија је потом срушила његову задужбину на Језерском врху. Кад је краљ Александар 1925. године обновио капелу на Ловћену, Његошеве кости су поново из Цетињског манастира ископане и сахрањене у новој капели. Седамдесетих година, међутим, он ће дочекати још једну есхумацију и још једну, шесту по реду, сахрану, кад је тадашња црногорска и југословенска власт срушила стару капелу и на Ловћену подигла маузолеј Ивана Мештровића. Да ли је то и крај потресања праха генијалног пјесника и владике, остаје да се види...

(http://www.montenegrina.net/pages/pages1/istorija/cg_u_xix_vijeku/petar2/istine_i_zablude_o_fizickom_izgledu_crnog_vladike_b_simonovic.html)
« Последња измена: новембар 14, 2015, 05:17:59 поподне админ »
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #9 послато: фебруар 13, 2016, 10:17:20 поподне »
Дагеротипија владике Петра Другог Петровића - Његоша, Радивоја Томова Петровића, из 1851. године (године у којој се упокојио), рад нашег првог фотографа Анастаса Јовановића:



Израз Његошевог лица на снимку, ако није поза, говори о много строжој (суровијој?) личности него што су то његови уобичајени прикази на сликама.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #10 послато: март 27, 2016, 10:22:41 поподне »
Није Његош, ал' је Матија, Његошу најближи:

Лелек мене

Боже драги, немам већег чуда
Но што пишу послије Његоша?
На врху је само једно мјесто
И никад се неће упразнити
А горему ниђе краја нема!

Никад није било једне главе
Да је могла јаче заманути,
Нит ће икад биши љуцке душе
Да ће моћи дубље заумити,
Покренути велику посијеч,
Себе и свој народ изустити
И ту ријеч да може покрити
Одржати и окријепити!

Само челник има шта да каже,
Онда када све тек треба рећи,
Српокрилим, првим ријечима,
Прволиком невином првином,
На наречју љепшем од живота,
На коме је Господ свијет стваро.
Док немаше другога језика
На коме је то боље речено!

Шта ће ново ако имаш старо
Прије себе и нас написано,
Које ти је свак напамет знао,
Па се можеш придружит прецима
Исте пјесме истим ријечима
И сузама на истим мјестима!
Коме треба каква друга књига
Тај и није из овог народа!

Ко је једно а сада је друго
Нико не зна шта ли ће још бити
И своје је мртве погубио!
Куд с Његошем послије Његоша?
Да онако није загрмио
Могли бисмо муцат испочетка!

И нијесмо амо убјежали
Да живимо ни да останемо.
Није нама гроб земље — имање.
Толико смо с обуће отрли.
Њесу нам грсти прље — њиве
Ђе не може родити ни ручка.
Толико смо о врату носили
Да на своје мртве усипамо.
Толико смо под нокте имали
Кад у овај утек ускочисмо
Уским путем с великим бременом
Да својијем језиком зборимо!

Није нама тор репова — живо,
Нити кото качамака — жито,
Сламка сламе и струк траве — пића,
Конак дрва — дрвљаник и гора,
А навиљак држгоре — мрчава!
Камен у дом — начин и мобиље,
Дивокоза — мал, рогато благо,
Кош — житница, крошња — окутњица,
Капа зрна — фрут, род и година!

Није за нас бољиглава — цвијет,
Суза воде — извор, цурак — поток,
Подланица — поље, плеће — вјера,
Стега — закон, гудуре — слобода,
Права рука — највећа вјештина,
А оружје — пчеле и камење!
Прамен магле — небо, пут — стопаник,
Двије сабље — војска и род народ,
А педесет крша — отаџбина!

А камоли да је пут — путеви,
Вјера — вјере, а народ — народи,
Вода — воде, а цвијет — цвијеће!
Све је у њој једно и једито,
Једнопоно, цијелац, унина,
Препунано смоле и натоке.
Ту множине никад није било!..
Нијесу нам њедра шљива — воће,
Низ јагода, ћуба с трешње — стима,
У Котор их на комад продаје.
Ни постеља — обојак на уво
Прије но те гранама покрију.
Нит је наше јело — цркавица,
Дивљи шипак за славу начињеш.
Ђеца једу о глади зидове,
Млади камен и квасне литице.
Наша мука ваља за причешћа.
Нити су нам међаши — границе,
Чију сваку стопу с јсдне стопе
Дужим прутом можеш одбранити.
Шта ће међе када нема земље
Но дубимо да нас више стане
И сандуке усправно спуштамо!

Нијесу нам катуни — градови,
Ни шанчеви — куле и дворови,
Ни мишаре и мегаре — куће!
Нијесмо се за ово рађали,
Ни живјели, нити умирали,
Ни гинули да би сачували
Што нам нико не би ни узео!

Како ли су људи двобојаши
На пушнице спали поземљуше?
Откуд витез да виси о гори
Ђе се росом са лишћа умива,
А кошуљу на мравињак држи
Да се тако од вашију брани?
Људурина у скит без прозора?
Горостасник у потлеушицу?
Гороломник у трулој утврди
Ђе му киша пада у кашику?
Поглавари у дубирозима
У малени бивак ко лобања
Да би сваки мого упртити!

Какви су то кућићи без кућа,
Дивногорци, племићи, властела
Што још није куће начињела
А није им ни једна довољна!

Богатство је наше неђе друго
И чека нас кад се поврнемо.
Мјесто ствари — носимо утвари.
Што имамо — то нам је за пута.
Ође ће се рађамо и мремо
Ту смо само од данас до сјутра
Ево пешес стотина година
Вазда спремни да се поврнемо!

Турчин оде окле је и дошо
Па на својој земљи сада клања.
Њин Падиша мртав кући дође,
А наш Царе из гроба не уста.
Не одосмо намо ни онамо,
Полумјесец више нас остаде.
Крст на Небу никад не изгрија.
Остадосмо у збјег без Турака.
Пећине нам постадоше куће.

Сад је наша домовина свуда,
А коме је свуда — он је нема.
Шта ли може бити жалосније
Од изгнаног војника и краља?
Ђенерал је сличан посилноме,
Ко је који само они знају.
У њихова права и чинове
Једино се они разумију.
Само они којим наређују
Знају шта се одиграло с њима.
А што дуже живе изагнани
Све су гори и неприроднији
И све их је теже објаснити.

Бродоломник на пусту острву
С навикама прије бродолома.
Са оружјем из оних времена,
С чиновима поражених војни
Са потпором срушених престола,
Са заплећем несталих држава
И правима из бивших закона.
Под заклетвом Цару кога нема.
С траговима велике несреће
Која их је овамо довела.
С захтјевима, ставом и надама
Као да се ништа није збило.
Ту чекају на обнову Царства
И заузму пријашње столице.
Ко царевић у просјачке рите
Што упорно тврди да је царев,
А сви му се смију и спрдају.
Што се више љути и заклиње
Све му мање и теже вјерују.
Тога двора више ниђе нема,
Неки кажу — није га ни било,
А сви знају да га неће бити.
Сваки други крај је погинуо!
Он једини за то није чуо!

Вријеме је понајдубља вода.
Најгоре се онај утопио
Ко у његов котловар потоне.
Вртивода та кога насвоји
Задовијек неће изронити.
Кад изрони — грдан га израња
Вас га свијет прстом показује,
Ко пепео минулих времена,
Као слику некадашњих људи,
Ко остатке несталих свјетова,
Ко привиде и живе мртваце.
 -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -  -

Нико није оно што је био.
Најгоре су прошли Црногорци.
Црногорци — само Црногорци,
А с том струком више посла нема.
Поносни су јер су Црногорци
То се рађа, не зарађује се!
Доста им је што су Црногорци
То се чува, а не постаје се!

Све што бива шта је при ономе
Што је некад бивало и било?
Што је било ко да није било,
Камо среће да није ни било!

Нити има новога живота,
Нит се може завршити стари.
Нити може постат нити престат,
Ни да буде нити да не буде,
Она не зна ни ко је ни шта је,
Постоји ли ил је вјеровање?

Срећни сине од несрећне мајке,
На несрећи општој ко се срећи,
На раскућу ко кућу окући,
Никада му неће бити срећна,
Да је срећна била би чија је!

Ко пристане да је роб и слуга
Никад добра слуга неће бити.
Свако ће јој неку ману наћи.
Кад се лиши вјере сиротиња,
Одрекла се онога што има
И постала пука сиротиња!
Онда јој се лако одрећ свега
И за мале паре све продати.
Од свега јој само преостане
Нешто мало подуже цријево
Од голците глади издужено!

Да је неко други ко ми што смо
Ко би му се од нас слађе смијо?
Ко ли би га више презирао?
Ко би боље то од нас умио?
Замислити себе не можемо
Као оне с којим се спрдамо,
А више им но себи сличемо!
Да је ико што и ми чинио
Само ми му не би опростили!
Боже, да смо иоткога јачи
Били би му највиши крвници!

Прво бјеху људи и јунаци,
Па синови људи и јунака,
Па унуци
И бијеле челе,
Па све даље
И даље
И горе
Од негдање славе и јунака!

Бјеше храбра,
Слободе иштућа,
Непокорна,
Витешка
Па Черна,
На крају је постанула црна,
А црна је јер је саждевена!

Црна црна црна
Гора гора
Црна гора
Све црња и гора
Док постаде црна, Црна Гора!

Црна Гора —
Да нема куд црња,
Црна Гора —
Да не може гора!

Да нас не би, свијет не би знао
Да постоје горди конобари,
Подворници с хајдучким брцима,
Подајници с чонтом међу очи,
Превјерице с коротним капама,
Преливоде с дигнутим главама,
Подрепнице усавардачене,
Поносници постељоиздавци,
Планинштаци смрштени ласкавци,
Подложници гласни јапајајци,
Поткожници с крупнијем грлима,
Празнозбори немаништеници,
Крбурани с глатким ријечима,
Придворице које подмигују,
Испршени кицоши што просе,
Обретници и покајаници,
Једноумци и задуженици,
Букалице тморе ћаскалице,
Набурена космата цуњала,
Издајници у народној ношњи,
Нејакима не дају преда се,
Пред јакима са главом пода се,
Мрдочели припузни подљуди,
Кезизуба небраћа, одљуди,
Уз гусле ће молбу поднијети,
Двострук оро ко чочек играти,
Ђецу вјешат а власт поштивати,
Молећи се Богу дволичити,
Лелечући нешто шићарити!

Сва је наша прича допричана.
Никаквога продужетка нема.
Нит се може нов почетак наћи,
Нит је ваља препричат друкчије.

Задовијек са њом је свршено.
Преци за нас немају завјета.
Њихово се домислит не може.
Са нама је њима угашено.

Они су нам одиста очеви
Ми нијесмо њихови синови,
Постали смо као луда ђеца
Свак нам може бит отац и вођа.

Да нас има —
Као што нас нема,
Да можемо —
Ко што не можемо,
Да хоћемо —
Као што нећемо,
Да све није —
Онако како је,
Да је дао Бог —
Као што није,
Па да јесмо —
Као што нијесмо,
И да није било —
Као што је —
И да оће бити —
Ко што неће,
Тако би се наново родили,
Име и црн образ осветлали!
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #11 послато: мај 20, 2016, 07:04:06 поподне »
ОРАО И СВИЊА / ИЛИ: НАША БРАЋА ПОДМИЋЕНА ОД ТУРАКА

Једном свиња из пуна корита
пред вратима имућнога дома,
и ка умије, по свињски локаше.
Орај гордо на крутој литици
величава крила одмараше
и оштраше смртоносне канџе
бацајући пламене погледе
на све стране у прољетње јутро,
к побједи се новој готовећи.
Него свиња, како се налока,
поиздиже турин обрљани
и угледа на литицу орла.
Грокну крупно, па говори орлу:
„Шта ту чучиш на голој литици,
несретниче и гладни ајдуче,
изгнаниче под општим проклетством?
Што је твоја жалосна судбина?
Празна слава и грабеж крвави,
па и с крвљу ручак без вечере.
Помири се и предај људима,
виђи ка се живи обилато:
мени на дан три корита дају,
све пуније једно од другога;
па цио дан у глиб до ушију,
превраћам се, на свијет уживам;
ни што мислим, ни главу разбијам,
но иза сна на пуно корито.“
Орај тресну, па прикупи крила,
с презренијем одговара свињи:
„Мож се хвалит ка поштено живиш
пред свињама, али не пред нама,
јербо наше племе поносито
таквога се гнушава живота.
Него ти се чудити и није:
свињски мислиш, а свињски говориш
То ти сада дају и госте те,
ал’ не зато рашта ти помишљаш,
но док мало накупиш сланине,
па ће одмах маљугом по цику.
То погађаш, ми смо грабитељи,
под вселенским живимо процесом
опасности и крвопролића;
то су наше игре и пирови.
Но ликови наши поносити
јесу симбол земног величанства,
на крунама царскијем блистају;
јошт се круне диче и поносе
што су лика нашега достојне.“
То изрече, па хитро полети,
ка крилата из лука стријела,
у својему над облаком царству.
Оста свиња у гадном брлогу
чекајући у чело сјекиру.

Петар Петровић Његош
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1228
Одг: Његош
« Одговор #12 послато: мај 24, 2016, 08:33:34 пре подне »
           Зашто сам Србин, а нијесам Црногорац

Одма' да ви речем да о политику нећу да причам.
Ђед ми је био Србин. Отац комуниста, па Црногорац, а данас је разочаран. То му је тренутно нација – разочаран.
Прво, мрско ме писат' 4 слова више.
Друго, лакше избјегнем поса', јер кад се изјасним ка' Србин, сваки поса' који ми отац ил' стрико нађу, а који је намјењен једино Црногорцима, нема шансе да добијем.
Треће, кад барим ђевојке, ако речем да сам Србин, одма' ме питају: „А имаш ли кога у Београд?“ Ако речем да имам, ето мене ђевојка (а свак' има неког у Београд). А ка' Црногорац, мор'о би имат' кућу ил' викендицу на море, и поса' при владу ил' у криминал (што му дође на исто), а то не би мога' имат' и да ми стрико среди, па што ћу да се брукам.
Четврто, ако речем да сам Црногорац, поп Мићо неће ме причестит' на Божић, а што онда постим задњу седмицу. А не могу да не постим, јер нас мајка вазда у кућу ћера да постимо, па и отац пости, мада не вјерује ни у шта више.
Пето, ако речем да сам Црногорац, шта сам друго до сламка у пласт истије безвезних ликова. А кад речем да сам Србин, сви ме попреко гледају и одма' упадам у очи свима. Сви ме запажају и свима идем на ку*ац. Тако сам јединствен и свој, другачији, а опет исти ка' и ђед и ништа другачији од осталих, само што су остали глупи то да с'вате.
Шесто, везано за пето. Баш зато што кад речем да сам Србин, зато сам прави Црногорац, јер је лако бити пи*ка и говно међу људе. Ал' је тешко бит' свој на своме. Зато прави Црногорац може једино бити Србин, а не неки несој, који се приклања како вјетар дува.
Седмо, нећу у НАТО, оца им је*ем, толики су народ у свијет завили у црно, па су и нас бомбардовали и сад ми треба да им љубимо скуте и шаљемо своју ђецу да гине за њих.
Осмо, данас да би био Црногорац, мораш да усвојиш неку фенси идеологију и причаш како ништа није битно, ни преци, ни потомци, ни историја, ни вјера. Како су битна нека људска права и демократија. И кад дођеш до краја те приче, видиш да је у ствари једино битно бит' педер.
Девето. Волим ја да слушам и гледам Северину, али ако хоћу да се напијем и провеселим, брате, не иде то уз Кнеза. Хтео, не хтео, морам пуштит' Цецу или Секу... А то ти је све српска музика. Значи, ако хоћу да се провеселим ка' прави Црногорац, морам слушат' српску музику. А ко слуша српску музику, прича српски, крсти се с три прста и гусла у гусле, што друго може бит' до православни Шиптар?
Десето. И какви би ми то Црногорци били да нас сви воле, да смо у НАТО, да с Русима ратујемо, да нам педер слободно Подгорицом шета, да нам ислам ни мало не смета, да радимо ка' Швабе, и живимо ка' ЕУ бабе. Не бива!

Видовдански Србогорац


Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #13 послато: јул 06, 2016, 04:38:13 поподне »
Сјутра у 6 поподне (18 h) у цркви Светог Луке на Кошутњаку ("Филмски град" / "СКОЈ-евско") биће одржана трибина "Његош и ислам".
Тема звучи занимљиво, па кога занима, а ту је негде у крају...
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #14 послато: октобар 31, 2016, 08:58:00 пре подне »
На данашњи празник, дан Светог апостола и јеванђелисте Луке, упокојила су се два србска великана, стриц и братанац: велики народни духовни и политички вођ и светитељ владика Петар Први Петровић Његош, 1830. године, и велики песник владика Петар Други Петровић Његош, 1851. године.
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #15 послато: октобар 31, 2016, 09:04:13 пре подне »

Владика Петар Први Петровић Његош
- Свети Петар Цетињски


"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #16 послато: фебруар 08, 2017, 12:50:31 поподне »
Аднан Муховић: Његош је највећи крвник Бошњака и ислама

http://www.novosti.rs/vesti/planeta.300.html:647879-Muhovic-Njegos-je-najveci-krvnik-Bosnjaka-i-islama
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #17 послато: фебруар 08, 2017, 12:52:32 поподне »
И песнички одговор:

"Након изјаве Аднана Муховића, у којој исмијава Црногорце и вријеђа Његоша, чувени пјесник епске поезије Славко Перошевић, написао је пјесму, као одговор Аднану Мушовићу, а ова пјесма ће ући у његову најновију збирку епских пјесама „Трагом струна кроз огањ плотуна“.
 
АДНАНУ МУХОВИЋУ
 
Ево јутрос у новине
Ја прочитах, Боже жали,
Да је Његош геноцидан
А ми да смо народ мали!
Из Бихора из Петњице
Муховић нам Аднан пише
Да Бошњака његовијех
Од нас има пуно више!
И с презиром некаквим се
Подсмјехује Црној Гори
Па ми рука перо узе
И вако му одговори:
Је’ли храброст, Муховићу,
Мога рода била мала
Кад је глава Ченгићева
Под Мирковом сабљом пала!
Је л’ Џаковић војевода
На турскоме мосту стрека
Ђе стајаше звек ханџара
И плотуна турских јека!
Је’л’ се Никац уплашио
Кад на Чевска Убла бану
И силноме Ћехај паши
Смртоносну зада рану!
Да о томе историја
Кроз вјекове дуге пише
Њих је било четрдесет
А Турака стопут више!
Ђе год да се бој водио
И битка се била нека
Никад није Црногорац
Пред душманском силом стрека’!
Ђе је врела крв точила
Ђе год да је било клање
Побједе смо односили
Иако нас бјеше мање!
Јер оружје бој не бије
Нит бој бије бројност јака
Но бој бије, Муховићу,
Храбро срце у јунака!
Је л’ Поповић Ђоко с Цуца
У грудима страха има
На До Вучји с јатаганом
Кад излеће пред Селима!
И главу му посијече
Да сви виде и сви знаду.
Је л’ се Мина уплашио
Кад је сјек’о Мекић Каду!
А крвава Вртијељка
Још Пивљанин памти Баја
Што до задње капи крви
На бранику српства стаја!
На Крусима, Муховићу,
Док јечаше битка љута
Је л’ се силни Новак Вуков
Уплашио од Махмута!
Да ли памти историја
Такве бруке и срамоте
Кењо Станков сам са четом
Град жабљачки кад вам оте!
Је л’ Миљанов Марко с Куча
Једног нама давног љета
У крваву Подгорицу
Сам на хату улијета!
Кано Пеко, кано Јоле
И јунаци многи други
Је л’ Османа, Новак Рамов
У крвавој смак’о Дуги!
Је ли силног Туран-бега
На мегдану Јован смака
Вас је вазда било много
А нас само једна шака!
Истина је да ни сада
Ми нијесмо пуно бројни
Ал’ кад трубе ратне јекну
И поклич се чује бојни.
Кад ка нама облак крене
Тмурни када дођу дани
Сваки од нас полетјеће
Да огњиште своје брани!
Уплашит нас неће никад
Звек ничијих бајонета
Јер слобода Црне Горе
Свакоме је од нас света!
С понижењем ти говориш
Мање нас је од Тузлака.
Зар орлова мање нема
Од врабаца и од сврака!
Твоја ријеч са презиром
Љагу на мој народ баца
Зар вукова у планини
Нема мање од оваца!
Па нек ове р’јечи моје
У твој мали мозак уђу
Да не блатиш Црногорце
И светињу дираш туђу!
Ако Његош није добар
И ако ти има ману
Шта у Црној Гори тражиш
Што не идеш Ердогану!
Није Његош, Муховићу,
У Азију Малу иша’
Ножевима турску нејач
Да сијече и каиша!
Нит је рају набијао
На мачеве и на коље
Но јуначки Османлије
На крваво чек’о поље!
И живио ко вук горски
У врлетне камењаре
Ал’ не хтједе продат душу
За богатство и за паре!
И сва сила није могла
Да његову храброст сломи
Када вјеру за вечеру
Прода плахи и лакоми!
Народ гладан и напаћен
На борбу је подстрекива
И окружен турским морем
Слободу је српску снива’.
И пишући Горски в’јенац
Себи вјечну славу зида
А ти данас на њ’ га хулиш
Без срамоте и без стида!
Да у глави ишта имаш
Видио би, мој Аднане,
Да не могу бит злочинци
Они што праг кућни бране!
Још се народ српски сјећа
Нечувених турских зала
Пет вјековног робовања
Оштрог коља и вјешала!
Од Стамбола па до Беча
Свирепост се турска чула
Лобањама српске дјеце
Зидана је Ћеле-кула!
Па у својим осудама
Мораш имат више мјере
Јер и ти си ипак Србин
Само што си друге вјере!
На тавану код свог ђеда
Још крст имаш и свијећу
Нико није, Муховићу,
У издаји наш’о срећу!
Па те зато савјетујем
Да освјетлаш образ црни
Буди човјек, храброст скупи
И српској се вјери врни!
Ако нећеш – не сиј мржњу
И с нама се не инати
Своје воли, али туђе
Не нападај и не блати!
"Наша мука ваља за причешћа"

Ван мреже vidoje 013

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1062
Одг: Његош
« Одговор #18 послато: фебруар 08, 2017, 02:57:59 поподне »
 Ево шта пише академик  Милисав Лутовац: "... Данашње становништво у Трпезима су досељеници из других крајева, поглавито из Брда. Муховићи (23.к.) досељени су из Роваца. Њихов предак Булатовић дошао је као православни пре 230.година. Османовићи (30.к.) рођаци су Муховића (од другог брата). Трећи брат је остао у православљу. Од њега су Вељовићи у Белој Цркви и Башчи, који су се одавде иселили..." (М. Лутовац, Бихор и Корита, Београд, 1967. стр. 69, 70). Дакле, Аднан Муховић је по пријеклу Булатовић из Роваца.

Ван мреже Nebo

  • Члан Друштва
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8032
  • I2a S17250 A1328
Одг: Његош
« Одговор #19 послато: фебруар 08, 2017, 03:04:44 поподне »
Потурица гори од Турчина...
"Наша мука ваља за причешћа"