Ево и чланка о Сасима из "Лексикона српског средњег века":
САСИ - назив немачких рудара који су у Србију дошли средином XIII века (вероватно 1241/42), по свој прилици из Угарске. Први пут се спомињу у једној српској повељи из 1254. године у околини рударског места Брсково (код Мојковца, Црна Гора). Касније се јављају у Руднику, Трепчи, Јањеву, Рогозни, Новом Брду (једном је забележено са немачким именом №иеоег§ће), и у другим рударским местима Србије, Босне и Бугарске. Трагови у топономастици се налазе на још већем пространству, готово свуда где је у средњем веку било рударства. Временом су се Саси асимиловали у словенској средини, а њихово име се преносило на становнике рударских општина. То важи нарочито за турски период када је сваки рудар обележаван именом Саса. У овом контексту Саси нас првенствено интересују као елемент друштва и заједница са посебним правом.
Нису сачуване привилегије са којима су Саси дошли у Србију, али се из онога што се зна о њиховом положају може закључити да су садржале:
право на слободно истраживање и покретање рударских радова (в. рударство), слободу вероисповести (у рударским местима налазимо католичке цркве) и судску аутономију, која је оличена у посебном саском суду који се једном спомиње (сипа Теогошсогиш). Из владарских повеља од времена краља Милутина види се да су Саси у споровима са домаћим људима и са далматинским трговцима, пре свега Дубровчанима, имали посебан мешовити суд састављен од једнаког броја представника сваке стране. У Душановом законику (члан 123) се цитира закон светога краља (Милутина) по коме је требало да се Саси суде са властелом око земље коју су заузели. Том приликом је ограничено право Саса да секу шуме, смели су да секу само колико је потребно рударском тргу, а забрањено је било да искрчену земљу обрађују и насељавају људе. Требало је оставити да шума поново израсте.
Веома је значајан утицај Саса на рударску технику и рударско право испољен нарочито у терминологији коју преносе стари споменици и топономастика. Облици градске аутономије са већем пургара (в.) потичу такође од Саса, а нису остали ограничени искључиво на рударска места. Саси су донели елементе материјалне културе која се раширила на домаћем тлу. Већ у средњовековним споменицима сусрећемо називе шнајдар и шустер (в. занати) који несумњиво потичу од Саса и везани су за њихове карактеристичне производе.
ИЗВОРИ: Н. Радојчић, Закон о рудницима.
ЛИТЕРАТУРА: М. Динић, За историју рудар-ства у средњовековној Србији и Босни I, Београд 1955, 1-27.
С. Ћирковић