Видимо на примјеру овог налазишта у Дукљи да иако доминирају словеенско-старобалканско-ромејски мјешанци, ипак има и појединаца који уопште немају словенске компоненте. Узорак Р3481 из Дукље по профилу је доста сличан узорку I14622 из Кукеша у сјеверној Албанији из 9. вијека, а који такође нема словенске генетике.
Интересантни су ови аутосомални узорци из данашње Црне Горе и Македоније, који указују на релативно рано прожимање словенског и староседелачког живља. Међутим, сетимо се анализе антрополошког материјала западног Балкана од стране историчара Тибора Живковића (Словени и Ромеји, 2000). На основу пронађеног антрополошког материјала, закључак је да озбиљнијег мешања није било пре XI века.
"VIII—XI век словенска поплулација населила је оне просторе одакле је аутохтоно становништво устукнуло пред дошљацима. Ипак, домаћи елеменат се задржао на ободима словенског етничког простора одакле је од XI века отпочео полако да се сажима са придошлицама. Међутим, на данашњем степену антрополошке истражености још немамо поуздане показатеље о бројчаном односу новопридошлих Словена и староседелаца на простору средишег Балкана у раздобљу између VII и ХI века."
Анализирани су, између осталог, скелети са локалитета Ђонај код Призрена, као и Песак/Корбово у Источној Србији. Први показују хомогенију популацију и одсуство мешања, док антрополошки материјал из Источне Србије указује на значајно присуство брахикраније и мешање са староседецоима.
Изгледа да и те процесе треба посматрати сваки посебно. Вероватно да ни то стапање (славизација Ромеја/динаризација Словена) није ишло свуда истим интензитетом. Логично да је било израженије, како Тибор Живковић каже, по ободима словенског етничког простора. А Зета, Македонија и Источна Србија јесу такве области.
