Могли бисмо нас двојица податке размијенити и вибером, али да и осталим евентуално заинтересованим дамо подлогу за даље замишљање, идемо овако.
Најприје да кренем од села. Стјепановићи су изворно из Чардачина, а не из Којчиновца. Чардачине су се доста рано јавиле као посебно село на десној страни пута од Јање (односно Зворника) према Бијељини, док је Којчиновац био релативно удаљен од главног пута, према западу, тј. према Модрану. Временом се Којчиновац ширио ка истоку, па је тако у неком моменту "прогутао" Чардачине, али је крајем 1990их поново успостављена подјела на Којчиновац и Чардачине. Не знам да ли су Стјепановићи данас у једном или другом селу, али када их тражимо у историјским изворима, треба тражити Чардачине.
Даље, у турском попису из 1850/51. године у Чардачинама срећемо Лацовић Марка сина Стјепана, рођеног 1778. Са њим су пописана и три сина, по разлици у годинама, рекао бих не из првог брака, од којих је један Јован. Поред њега, пописане су још двије куће са исто прочитаним презименима, а домаћини су Јован Николин и Јован Павлов. Ово све наводи на помисао да су Стјепановићи од овог Стјепана.
Међутим, у необјављеном турском катастарском попису из 1873/75. године у Чардачинама је пописана Ерић Стана, удовица Стјепана. Нема сумње да је ријеч о истој особи са овог надгробног споменика. С обзиром на велику разлику у годинама између Стјепана и Стане, тешко да се ради о истом Стјепану из пописа из 1850/51. године, тако да бих рекао да су Стјепановићи дошли у Чардачине између ова два пописа - 1851. и 1873/75. године. Презиме Ерић у овом другом попису такође указује на скорије досељење, а никако не искључује и неко друго "стварно" презиме (Ерић можемо сматрати "егзонимом", односно презименом додијељеним од средине у коју су се доселили, док је Мијатовић "ендоним", односно презиме којим су се они сами означавали - у сваком случају убрзо је обоје потиснуо патроним Стјепановић).
Још један битан траг који сугерише да се ради о досељењу убрзо послије пописа из 1850/51. госине и томе да је Стјепан вјероватно први досељеник јесте и само данашње презиме. Стана је била удовица већ 1873/75. године, а умрла је неких 15-17 година касније. Чињеница је да је у Семберији сасвим уобичајено било да у таквим случајевима настане матронимско презиме. То што тога немамо у овом случају можемо објаснити тиме да су дјеца Стјепана и Стане била релативно "поодрасла" и тиме да је локална средина имала довољно времена да упозна самог Стјепана, како би његове потомке означили по њему доста након његове смрти.
Додао бих још и то да Свети Стефан није честа слава у јужном дијелу Семберије, тако да су шансе да то није изворна слава, него слава земље, релативно ниске. И само име родоначелника указује на његову крсну славу (у Семберији и данас изворно говоримо Стјепањдан, а не Стевањдан).
