45. Аџић, Јовањдан, Горња Бодежишта, Гацко, E-V13>Z5018>S2979>L241>PH2180
Припада роду Копривица и Тупањаца, чија је матица у Бањанима. Хаплотип тестираног је истоветан модалном хаплотипу овог рода. До сада смо имали хаплотип Аџића из Лисине у Пиви на свега 12 маркера, на основу ког смо основано претпостављали да Аџићи припадају овом генетичком роду. Са резултатом који смо добили сада имамо јасну потврду.
Аџићи су у Горња Бодежишта дошли из Лисине у Пиви, а тамо са Тупана у Бањанима.
Свезозар Томић је забележио следеће о Аџићима из Лисине:
Село су основали Аџићи и оно је у странама Лисинског Потока, који утиче у Орашницу, а ова у Врбницу. Село има доста воде а мало шуме, те им поплаве досађују. Из године у годину све је више голети и поточина. Земља је врло неродна и посна. Њиве су у селу, а ливаде и планина им је на Равноме. Зимњи станови су заједно са кућама.
Аџићи (20 к., св. Јован). Аџићи су стара породица. Старином су из Метохије или са Косова, па се после пропасти, негде крајем XIV или око почетка XV века, отселили у Зету; из Зете се отселили у Косијере у Катунској нахији (окр. цетињски). Ту један део остане где их има и данас, а други оду у Далмацију и живели су у Книну. У Книну им није било добро и крену се на југ да траже боље место. Дођу у Бањане и настане се под Тупан (село у Бањанима). Одатле су издизали на Недајно у Пивској Планини. Звали су се Зечевићи и сви су славили прво Вел. Госпођу, а затим Малу Госпођу, што и данас славе сви Косијери. На Недајном, у катуну, остали су да. зимују и стално да живе два брата Зечевића: Бора, који је био добар човек, и Кривача, који је био зао и рђав човек. Народ је хтео да убије Кривачу, који је био као неки старешина у катуну. Овај потури брата Бору и народ га стави под гомилу. Тада се Мара, Борина удовица, са децом и Кривача отселе са Недајнога у Жупу и Кривача добије за насеље Лисину, а Мара заселак Коваче код Стабна. Од овога Криваче су, по предању, сви Аџићи, тако прозвани по неком претку аџији; а од Борине удовице Маре су: Радојичићи, Тијанићи, Туфегџићи и Кандићи. Сви су стару славу напустили и примили општу пивску славу св. Јована. Њихово досељење у Пиву могло је бити пре једно 230 до 260 година. Једни Аџићи су се отселили у Србију и од њих су Демировићи.
Обрен Благојевић је забележио следеће:
Аџићи. То је велико и старо братство, чија је основна база у Пиви село Лисина, али су се одатле много расељавали, па их сада и у самој Пиви има у низу других села: Плужинама, Милошевићима, Брљеву, Стабнима, Седларима, Горанску и Војиновићима, у свему око 50 кућа. Славили су Јовањдан.
По предању, преци Аџића су поријеклом из Зете, из околине Жабљака, па су се одатле одселили у Катунску нахију, а затим преко Бањана дошли у Пиву. Бранилови потомци, браћа Кривача и Боро (Борило) населили су се на свој првобитни катун у селу Недајном. Боро се одметнуо у хајдуке, али је био ухваћен и каменован, а Кривача се са Боровом удовицом Маром преселио у Жупу, и то Мара, која је, по предању прва наложила ватру, у Стабна („Марин крш”), а Кривача у Лисину („Кривачина план”). Ту су се намножили и много расељавали. Садашње презиме добили су по неком претку, аџији.
У вријеме напада босанског везира Селим-паше на Махмут-пашу Бушатлију и херцеговачка племена која су га подржавала погинуо је кнез Сава Аџић са још шесторицом других Аџића. С њима је био и зет им Симо Тијанић-Брадара, који је са младим Јованом (касније Јован Демир) успио да умакне из запаљене куле, док је мали Драгић остао код оваца и касније је имао 7 синова. Један од њих Зеко, са синовима: Јаковом, Нинком, Јездом и Мијатом, преселио се у Седларе, на земљу Љешевића, а узму на обраду и земљу Алај-бега Ченгића. У Плужине се шездесетих година населио Вуле и још двије куће, а у Брљево на купљену земљу доселио се Јездо, који је имао сина Тривка, а он 7 синова. У Војиновиће се, такође шездесетих година, населио Мићо Аџић, на земљу овога таста Шћепана Ђаковића.
Аџићи на Горанску дошли су 1889. године из Кокорине, гдје су се око 1840. године из Лисине били одселили синови Мијајлови Остоја, Стојан, Глигор и Аћим. На Горанско су се населили Тривко, на земљу Јола Љешевића, и Лука, на земљу манастирску. У Србију су се, око 1866. године, одселили из Лисине Ристо и Танасије, а од Аџића су и Моћевићи, код Сарајева, гдје су се једне гладне године одселили такође из Лисине.
Из овог великог братства је чувени пивски јунак и један од вођа устанка из 1875. године, Вуле Аџић и његов син Јоко, бригадир Дурмиторске бригаде. Јоков син Михаило био је посланик у Народној скупштини Краљевине Југославије, 1938—1941. године, као што је и раније Благоје Николин Аџић био посланик у црногорској Народној скупштини, 1907—1915. године.
Предање о пореклу Аџића од њихових презимењака из Косијера је генетички оборено с обзиром да Аџићи из Косијера припадају различитој хаплогрупи (I2-PH908).