ОД ЊЕГОША, ДО НЕЗНАНОГ ЈУНАКА НА АВАЛИ
Наш велики песник, владика и тадашњи Господар Црне Горе, Петар Петровић Његош је изабрао Ловћен за свој вечни починак, јер је ту било жариште СРПСКЕ слободе, а мислио је да ће његов дух бдети над свима Србима у борби за њихово ослобођење. Још пре Његошеве смрти, да би испоштовали жељу свога владике, његови Црногорци су почели радове на подизању капеле већ 1844. године и завршили је 1845. године. И по Његошевој жељи, а и у духу Српске Православне Цркве, капела је била скромних димензија и облика.
Владика Раде Томов, како је народ из милоште називао Његоша, умро је 1851. године, али је одмах сахрањен у Цркви на Цетињу, а после четири године, наследник му, кнез Данило, сахрањује га 1855. на Ловћен, јер је постојала бојазан да Турци не развале капелу и не одсеку му главу. Та прва капела Његошева, остала је до 1916. године, када је Црна Гора била под окупацијом Аустро – Угарске. Гроб Његошев на врху Ловћена, као да је пркосио завојевачкој политици Аустрије и зато су затражили да 1916. Његошеве кости преселе на Цетиње, пошто јој је врх Ловћена, наводно, стратешки, био веома значајан. У ствари, она је хтела да на Ловћенски врх једнога дана постави споменик Фрањи Јосифу. За пренос Његошевих костију, и поред противљења народа, као и митрополита Митрофана Бана, Аустријанци одреде попа Симу Мартиновића, ђакона Иву Калуђеровића, др Лазу Томановића и Михајла Поповића. Кад Аустро – Угарска почиње да слаби, већ 1918. покушали су да ублаже свој злочин преношења Његошевих костију и наређују да се изврши оправка оштећене капеле на Језерском врху. Али, тада Аустро – Угарска већ пропада.
Стара капела није више била употребљива и требало је пронаћи средства за градњу нове, исто скромних димензија и облика. За то се нарочито ангажовао патријарх Димитрије, као и сав народ и познати интелектуалци (Јелена Лазаревић, Јован Цвијић, Павле и Богдан Поповић, министар вера Павле Маринковић, који је укључио и краља Александра, пошто му је мајка Зорка, била из лозе Петровића са Његуша (ћерка краља Николе). Краљ Александар је прихватио да, као крвни сродник, сноси све материјалне издатке за изградњу капеле, као и за градњу пута од Иванових корита до врха Ловћена. Но, краљ је желео и више да се одужи владици Раду, тако што би наш тадашњи познати вајар Иван Мештровић, израдио монументални споменик. Али, то је већ одударало и од аманета Његошевог и од духа Српске православне цркве, која је сматрала да капелу само треба обновити.
Унутрашњост је била идентична оној из старе капеле. Капела и олтар су покривени плочама, а на врху је био крст иод мермера са Венчаца. Плоче од мермера у унутрашњости, имале су иницијале Петар Петровић Његош, а у мраморној плочи је урезан златним словима текст са именом краља Александра, који је финансирао градњу, са датумом 21. септембра 1925. године. На улазу у капелу, била је икона СВЕТОГ ЂОРЂА, а под капеле је био од камена са Брача. Унутра су се налазиле иконе Светог Петра, Светог Василија, Светог Стефана Пиперскога и Светог Владимира, а изнад свих ових икона, је била велика фреска Господа Исуса Христа. С десне стране улаза у капелу налазио се саркофаг покривен плочом од мермера, па круна од истог мермера, а испод круне Његошев лик у мозаику. Капела је израђена од ловћенског камена а сав камен из старе капеле, који је био и освећен, узидан је у обновљеној капели. На врху капеле налазио се громобран. На свечаној прослави 21. септембра 1925. поред краља Александра и краљице Марије, на општем ручку, било је око хиљаду званица.
Тако, поштујући обе жеље, краљ Александар одлучи да Мештровићу повери израду СПОМЕНИКА НЕЗНАНОМ ЈУНАКУ на Авали, који ће симболисати цео наш народ и заједништво свих народа који су тада живели у држави али и били сведок учешћа Србије у Првом светском рату против Аустро – Угарске монархије. Готово све земље победнице су подигле споменике својим незнаним јунацима. Капела с гробом нашем Незнаном јунаку налази се на врху Авале на 511 м надморске висине. Споменик је откривен 1921. године, а изграђен је од тесаног камена и споља и изнутра, као и ограда са степеницима.
После рата (1941 – 1945) донета је одлука да се и та друга капела сруши и подигне Маузолеј Његошу, што није одговарало ни аманету владике Рада а није било ни у духу наше цркве. Његош је добио оно што није ни тражио ни желео, а Београду је остао Споменик Незнаном јунаку на Авали.
(Из Мемоара Патријарха Српског Гаврила, Париз, 1974)
Приредио: Војислав Ананић
