Ту су Црногорци шампиони, у давању надимака који немају везе ни са именом ни са презименом.
Некад су изведени од неке особине тог човека, а неки ни са тим немају никакве везе, већ настају спонтано и остају за цели живот. За неке носиоце таквих надимака током времена људи и забораве њихово право име.
На прву лопту ми падају неки моји братственици. Тако:
Радоје (име) - Жељко (надимак, родитељи су жељно ишчекивали мушко дете, а крштено име је добио по ђеду; мислим да мало ко данас и зна његово право име),
Радивоје - Мина (нико нема појма зашто тај надимак),
Милосав - Бађо,
Радован - Бањо,
Мирослав - Муса,
Алекса - Лујо,
Радослав - Лашо,
Рајко - Лала, итд.
Мом оцу име је Милосав, фамилија га је звала Мираш и Миро, а већи део живота су га звали Паја (због сличности са Пајом Вуисићем), тако да је већина људи мислила да му је право име - Павле.
Мени су најупечатљивији неки надимци које чух код Црногораца попут - Мигуд, Шеро (са меким Ш), Шаго (исто). Чест надимак у мом братству је Зеко, даје се зеленооким дечацима. Колико знам и књаз Данило је био зван Зеко из истог разлога. Једну нашу одиву именом Стојана, звали су Зелена, такође због боје очију.