Аутор Тема: Идентитет - чување или развијање  (Прочитано 650 пута)

На мрежи Мића

  • Члан Друштва
  • Помоћник
  • *****
  • Поруке: 189
  • R1b-PF7562
Идентитет - чување или развијање
« послато: јануар 03, 2018, 04:31:09 поподне »
Нашао сам овај занимљив текст о питању непроменљивости идентитета то јест његовом развијању, мењању. Предлажем да га прочитате у целости.
Сигуран сам имамо различита мишљења о овој теми.
Мислим да је аутор пропустио да нагласи да је развијање идентитета важи и за остале народе, као и за нас Србе.
Цитат
Потрага за идентитетом

Једино данас, предлаже се да „чувамо наш идентитет“ и не преузимамо ништа туђе. Нико не објашњава зашто би то било паметно сада, када нас је супротно понашање већ и довело до тренутног идентитета
Аутор: Владимир Милутиновић среда, 04.01.2017. у 08:15
У последње време идентитетска политика постала је веома помињана и озбиљно схватана. Сви инсистирају на идентитету. Ако су мањинске групе, траже признавање њиховог идентитета, ако су већинске, траже заштиту свог идентитета од придошлица. То да свако има свој идентитет, који се састоји од само њему својствених елемената, као да се не доводи у питање. Ех, да су се само том бригом за идентитет руководили и наши преци. Међутим, они су, по свој прилици, идентититету приступали сасвим другачије. Изгледа да им је било битније проширивање или побољшање идентитета, од његове заштите.
Ако за почетак наше саге о идентитету узмемо старе Словене који долазе на Балкан импресионирани муњама и поштујући свог бога Перуна, па, прво што примећујемо је да они ускоро прихватају себи туђу хришћанску веру, насталу на Блиском истоку, са светом књигом написаном на њима неразумљивим језицима. Али, они прихватају да се Библија преведе на словенске језике и осмисли ћирилично писмо које би се у ту сврху користило, а које су саставили двојица Грка, од махом грчких слова. Нису имали својих слова, па им је било лакше да прихвате ову промену. Онда су прихватили и боје Византије и њен архитектонски стил за своје заставе, тврђаве и манастире. Византија је била најразвијенији део ондашњег света, па није имало смисла одупирати се цивилизацији.

После смо дошли у нежељену врсту контакта с Турцима, али нас то није спречило да и од њих покупимо много речи из речника и много тога из кухиње. Славске сарме и кавурме, тулумбе и баклаве, дођоше са Истока, као и „јастук“, „башта“, „вишња“ и многе друге речи за које више и не препознајемо да смо их некад позајмили. Јок, ми свеједно мислимо да смо аутохтони у свему. Када смо почели да се ослобађамо од Турака, прихватили смо заставу Србије сличну руској, а Руси су је опет преузели од Француза. Имали смо и своје просветитеље, махом придошле из „прека“, навикле на разне бечке и француске етикеције и културу. Али нам од тога није било мука, радо смо у некој мери прихватили све то, мање у политици, више у култури.

Када смо почели да изграђујемо државу и градимо њене најзнаменитије зграде и симболе, много што шта су нам пројектовали чешки и руски архитекти, али нам то није сметало. Понешто су урадили и Хрвати, највише један од њих, који је извајао Победника, споменик на Авали и још доста знаменитости. Заједно са Хрватима и Словенцима најпре смо се залудели за југословенство, а онда и за комунизам, још једну европску новотарију пристиглу из Немачке, Енглеске, Француске и Русије. А на крају комунизма, у осамдесетим, имали смо одличну рокенрол сцену, као да нам је рок у генима био одувек. У деведесетим смо најпре били мало мимо света, али смо онда у двехиљадитим почели све брзо да надокнађујемо. ,,Мекдоналдс“ смо, додуше, имали први у Југославији, али смо сада упознали и друге брендове. Мобилни телефони и компјутери - практично ниједан није произведен у Србији - постали су нераздвојни део нас, а ту су већ и друштвене мреже, омиљене у Србији као и сваком другом крају света.

Тако је настао један тепих ишаран најразличитијим садржајима који постоји само овде и нигде другде на свету. Изгледа да је идентитет, као одређени део тела: свако га има и не само то, свачији је састављен од мноштва делића које је некад позајмио од неког другог и мало прерадио. Увек је било мешања и преузимања. Од Немаца смо, рецимо, преузели хармонику, а онда смо са њом засвирали кола. Од идентитета се не може побећи све и да хоћете, увек је ту, чак и кад се мења, као што се увек и мењао. Једино данас, као део нашег идентитета, предлаже се да „чувамо наш идентитет“ и не преузимамо ништа туђе. Нико не објашњава зашто би то било паметно сада, када нас је супротно понашање већ и довело до тренутног идентитета. Чини ми се да је, ако је нешто било део нашег идентитета, то била баш отвореност.

А имам и једну теорију како је дошло до промене ове наше филозофије у последње време. Можда сте чули, а ја се сећам да сам то чуо и од тренутног премијера, само раније, да се Хрвати истичу као пример народа који су „увек држали до свог“ чак и у време комунизма. Изгледа да смо ову нову црту „држања до свог“ преузели од њих у жељи да их стигнемо у овом послу.

И да будемо што више Срби.

Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/371348/Pogledi/Potraga-za-identitetom
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже Гвер

  • Шегрт
  • ***
  • Поруке: 65
Одг: Идентитет - чување или развијање
« Одговор #1 послато: јун 04, 2019, 03:45:42 поподне »
Ех, шта рећи. Један од разлога што данас доста људи копа по хаплогрупама јесте управо што су оне опипљива, научно доказана веза (а то је једино меродавно у ери сцијентизма), пре бих рекао сламчица, са каквим-таквим суштинским идентитетом путем патријархалне линије у овом времену свеопште кризе идентитета и бивства. Та веза има улогу клагесовске примордијалне меморије бачене преко времена и простора попут пупчане врпце, напајајући се са праизвора егзистенције. Трагање за смислом у добу бесмисла.

Везано за то, данас сам баш размишљао како су многе модерне нације, државе, идентитети, тек боље или лоше урађене маске у глобалном театру људске историје. Погледајмо само Балкан. Чак је и за назив нашег полуострва понуђено више теорија, те је нека древна иранска провинција, те је од монгола, те од турака. А наводно се оригинално звао Хелм; Хум, Холм. Нисам сигуран ни за то шта значи. Подсећа ме на оно нордијско –хеим, ваљда значи нешто као дом, кућа, свет..? (Ванахеим, свет Ванира итд.) а пандан му је –стан. Аутохтонисти би сигурно рекли да је Балкан-Хелм колевка свих цивилизација па се зато тако зове. И Толкинов Хелмов понор има неке везе. Видите како је идентитет климава ствар.

Шалу на страну, данас сам заправо руминирао над историјско-географским чвориштима која ме већ неко време боду а везано је за питање идентитета. Наиме, приметио сам одавно да Кавказ има занимљивих паралела са Балканом. Кавкаски С(е)рби  и данас збуњују историчаре а камоли нас лаике. У каквој су вези са нама? Па онда кавкаска краљевина Албанија? Да ли су се неки народи са тих подручја населили на Балкан па назвали ова подручја по првобитном станишту? Ту је наравно и кавкаска Иберија, што је био назив и за пиринејско полуострво.

Читао сам чланак који тврди да Срби имају генетски везе са Келтима и Грузинима одн. да су од свих народа најближи њима, не знам колико је то истинито али Грузија је управо на Кавказу где су били и ти Серби. Чуо сам да и данас у Грузији зову неке официре батон. Батон је, знамо, био илирски вођа а касније је у енглеском означавала полицијску палицу. Изгледа да су заиста постојале неке древне везе Кавказа и Хелма и да су можда Илири били једна од тих веза.
А онда сам читао да сада и Келти тврде прапорекло са Кавказа. Дакле нисмо једини трагачи за пореклом, идентитетом. Би-би-си је пре десетак година објавио чланак како су Осети толико фасцинирани Вилијамом Воласом да ходочасте у Единбург где се налази његова статуа. Сматрају га једним од својих, односно поистовећују се са Шкотима. С друге стране, британски историчари сада и јавно тврде да су артуријански митови са све Камелотом и светим гралом скитско-сарматског порекла. Осети су наводно од Алана а Алани су према неким изворима били сродни са Антима, тј. прото-словенима? Осети чак и физички доста подсећају на Балканце, више него Руси. Но, да не улазим дубље у ову тематику. Вратимо се проблему идентитета.

Какве везе имају данашњи Грци са античком Грчком? Чак је и порекло имена Грк, Грчка и данас спорно. Једни тврде да су грци били тек једна нижа каста у хеленском друштву и да „грк“ значи црн (у смислу да су тамнији због већег излагања сунцу, ово је стандарна тема код многих народа). Други да смо их тако назвали јер их нисмо разумели а звучали су као да гракћу, стога грци па одатле Grecia, Greece. И док их цео свет тако зове они себе зову (Х)елада од праоца Хелена, Елена или Јелена. Али зашто ми се чини да данашњи Грци имају везе са славним античким Хеленима колико и данашњи Египћани са оним из времена фараона? А опет и једни и други уживају мање више углед наследника тих древних цивилизација, иако се ради о више миленијума. Грчки митови су пуни светлих, плавокосих јунака.

И садашњи иранци нису истоветни древним иранцима, имену које долази од арија, аријевац, значења слободан човек. А то исто значи и франак, франк, од древних Франака, па одатле и модерни Француз, иако он и нема толико везе са франачким племеном, а посебно ако је тај Француз рецимо афричког порекла.
Видимо како се питање идентитета мења, развија, добија другачија значења. Живим окружен мађарима и многи од њих су високи, плави, чак и риђи. Тешко да су то они исти централноазијски угрини који су на коњима тутњали Европом пре више векова. Али је њихов идентитет мађар, угрин, унгар, како год. А свака друга реч истоветна српској, уз суфикс –ок, -ик и сл.

Идентитет је стога маска, персона склона манипулацији, политикарењу, духу времена, религијском одређењу и сл. У најбољем случају то је спољашњи слој и одраз унутрашњег стања бића. Па погледајмо само словенске народе и шта су урадили од нас кроз политику и религијску схизму. Ја и даље сматрам да је савремени национализам плод романтичара раног 19. века и симптом дегенерације закуване још у Ренесанси. Чим је одбачена идеја васељенског царства, као рефлексије Божјег Небеског, у замену за стварање држава и нација, настаје, по мени, прва криза идентиета. Од тада је кренуло све низбрдо у том смислу. Људи су до тада имали своје племе, род, али и припадност већем идентитету у склопу традиционално уређене монархије, као и божанско порекло у неком полумитксом претку. Хелени од Хелена, Римљани од Ромула, Готи од Гаута итд. Људи су имали трансцендентно, божанско порекло, а доласком Дарвина оно се окренуло и срозало на животињу. Ако је глобализам једна страна свепристуног зла оличена у кули вавилонској, онда су нације и државе привремени хаос изникао након рушења исте те куле.

И сад како написах коментар, размишљам да ли да га уопште и поставим јер не знам ни сам шта сам хтео да кажем. Нисам антинационалиста, нити националиста, нисам хаплосупрематиста (или како се то већ каже). Само постављам нека питања како би се можда повела нека добра дискусија.