Словенски идентитет код Срба

[ДушанВучко]

Могао бих се с овим усагласити у општим цртама; тако се нешто о овоме и писало.
Мене занима у свему један напрегнути однос: идентитет који се усваја предањем у доба недовољне писмености, и идентитет који се усваја читањем, упознавањем с модерним идејама, у доба поодмакле писмености и условне образованости. То двоје ми је тешко разлучити. Изгледа као добар материјал за добру дебелу књижурину.

Наш идентитет је био формиран пре описмењавања народа, на усменој традицији...Не знам који период био могао бити зенит у смислу предака данашњих становника Балкана, који су некада били Срби (а данас део Бошњака, Црногорци, део Хрвата, део Македонаца)...када је почело однарођавање од српског корпуса, тј. када је српска свест била у зениту? (у проценстуалном смислу свих становника "западног Балкана")...У средњем веку смо били у процесу ширења, како се ширила српска држава, а у једном моменту је дошло до крајње тачке, па су се неки ободни делови српског корпуса почели однарођавати. Могуће да је управо писменост агитатора у том смеру имала утицај (католичке цркве, Аустрије, Турске). Ти писмени страни владари су на неким местима надјачали усмено предање

[Јосиф из Трбушнице]

Свакако да је тако, колико се тиче националног идентитета. Он је код нас заснован на чврстим историјским темељима - немањићка држава са трајањем од три века (рачунајући и настављаче до Бранковића), сопствени стил православља и самостална црква; то је све остало и у писменој традицији и у усменом предању, тако да је опстало кроз векове до данас, при чему су елите увек вредно радиле на чувању и развијању те свести, нарочито у 18. веку.
Међутим, не знам колико се исти принцип може применити на словенство. У писменој традицији се на њему није превише инсистирало, колико знам, а да ли је постојало, и колико, у колективној свести - то ми ни до сада није јасно.