У антологијској мемоарској књизи српског историчара Димитрија Ђорђевића "Ожиљци и опомене" (књига прва), описан је веома занимљив сусрет са несуђеним португалским принцом. Димитрије Ђорђевић, син предратног српског индустријалца Владимира Ђорђевића, сусрео се са овим несрећником у једном нацистичком затвору у Аустрији, у повратку из логора Маутхаузен, одакле га је, тешко болесног, поткупљујући немачке власти, успео извући његов отац. Ђорђевић је био у друштву официра Веље Авељића, који је други сведок овог догађаја. Због занимљивости приче реших да је овде поставим у инегралном облику, уз неколико напомена на крају које могу бити подстицајне за дискусију, која ће, надам се, да уследи.
"С последњим транспортом из Граца уведен је у нашу ћелију младић тридесетих година. Збуњено је гледао около. Био је обучен у сиво, танко летње одело, у коме је изгледао још ситнији, са уским раменима готово дечачког тела. Руке су му биле танке, са дугим аристократским прстима и негованим ноктима. Чим је проговорио, видео сам да је интелектуалац. Оно што ми је упало у очи био је масиван златни прстен на домалом прсту његове десне руке који је склањао од нашег погледа.
Зваћу га Готфрид Мајер, једино име које сам у овој причи изменио јер сам обећао да ћу сачувати његов идентитет.
Говорио је течно немачки, енглески и француски, знао је доста добро и наш језик. Освојио ме је када ми је пришао и рекао:
„Ви сте болесни. Узмите моје парче хлеба, ја сам здрав и могу без њега.“
Одбио сам јер — морам признати – у грозници нисам био гладан. Али сам му том приликом дао савет да, ако хоће да преживи, мора најпре чувати себе. Дан без хлеба је дан ближе крају.
Случај је био тежак. Јеврејски посинак роћен у Бечу, где је дипломирао права, побегао је после Аншлуса у Загреб и ту се издржавао давањем часова страних језика. По инвазији Југославије и стварању фашистичке Независне државе Хрватске крио се под лажним именом скоро годину дана. Неко га је проказао као Јеврејина. Ухапсили су га и осудили на концентрациони логор у Белзену. За који дан ће продужити пут.
Чуо је да долазимо из Маутхаузена. Питао је шта се одузима при уласку у логор.
„Све,“ рекао је чика Веља.
„Накит?“
„Наравно. То Немци најпре узимају за себе.“
„Мислите да ће овај прстен узети?“ забринуто је питао.
„Наравно.“ Чика Веља је био немилосрдан.
Тада је, узнемирен, допунио причу живота, коју нам је био укратко изнео раније. Прича је била лична драма уткана у ратни вихор. Имала је у себи надреалистичке облике, мешавину сна и рационалности, одрећености и нелогичности, као каква Далијева слика у кojoj би разбацани фрагменти били сложени у смислено—несмислени оквир. Изнећу причу по сећању, онако како нам је укратко била исказана.
„Прстен који носим за мене је велика драгоценост; у ствари, једна велика успомена. Односи се на моју мајку, мога правог оца и мене. Роћена у Бечу, мати је потицала из господске грађанске породице. Упознала је на једном балу младог човека за кога је сазнала да је збачени краљ Португалије Мануел II. Пре тога, године 1908. у Лисабону је извршен атентат на његовог оца, краља Карла I, и престолонаследника Луја Филипа. Остао је Мануел, дечко од осамнаест година. Нашао се изненада усамљен на престолу, да би га ускоро вихор револуције 1910. године свргнуо с трона и протерао из земље. Измећу њега и моје мајке развила се љубав.“
Авејићу и мени било је јасно да је наш саговорник дете роћено из ове везе.
„Европа је клизила у Први светски рат. Мануел II je отишао у Лондон, с надом да ће се вратити у земљу. Женидба са странкињом плебејског порекла није долазила у обзир. Мати је постала жртва политичке игре. Ова се, мећутим, није исплатила: Мануел II je умро као емигрант у Лондону 1932. године. Његова женидба с принцезом из лозе Хоенцолерна није му помогла. Али може се замислити како је филистарски, католички Беч примио моју мајку и њено ванбрачно дете. Било ми је две године када се удала за доброг човека, Јеврејина, индустријалца, који ме је усинио. Када сам напунио осамнаест година, поверила ми је моје порекло. При растанку отац јој је дао прстен који и данас носим. Рекао је да су га носили његови краљевски преци.“
На раширеном длану држао је комад изливеног злата који је представљао светог Ђорђа како копљем, које је излазило из
оквира прстена, пробада аждају чији се реп у бесној одбрани надвио над главу племенитог јахача. Свестан изгледа да ћемо
изићи из овога пакла и помирен са сопственом судбином, молио нас је да сачувамо прстен за његову мајку, чију нам је
лондонску адресу дао.
(следи наставак)