Tako да се добија утисак да код одређених структура у земљама западних Словена,Словачкој, Чешкој, Пољској (мени драгих, навијачких група, код Руса се то не доводи у питање), постоји одређени пиједастал у овом времену "глобализма", као смисао борбе за слободу, а то је "бити Србин" у овом времену...а вероватно и они на овај начин исказују протест против овог времена и поретка
Судба ми је да живим у иностранству и за мога постојања још нијесам срео Нијемца или Европљанина, који је показао негативну помисао узнавши да сам Србин. Европљани (западни) не знају о нама скоро ништа и ми смо за старије од њих само неки потомци Титове Југославије и земља гдје је био "тамо неки рат", али у већој групацији само једни од источних Европљана, но с неутралнијим угледом него што га међу Њемцима имају
- Грци (љењивци који маме паре),
- Бугари и Румуни (цигани који обијају банковне автомате),
- Пољаци (јевтини радници, који краду све од хемијских оловака до кола),
- Руси ( ови су by default противници, мада нико не зна зашто).
Срби (Jugoslawen) су Њемцима на истом уравњу "милости" као рецимо Италијани, то јест прилично неутрални.
Једину негативност при помену, да сам Србин осјећао сам од стране неких Грка, Арбанаса и домаћих муслимана, понајвише Пазараца и Сарајевских; Код херцеговачких Хрвата ствар је дволична, с једне стране друже се с тобом, с друге, кад су међу собом, сви осјећају, да морају бити "усташе".
Ово се не односи на све и свакога, него представља одраз мога скромнога искусства.
Многи Арбанаси су и овдје успјешни бизнисмени, имају своје кафиће (много успјешнији од Југоса који се не мичу са грађевина и чистачица) и понашају се веома профессионално, корректно и европскије; чувши да говориш србски, често уљудно и весело поздраве на србском. Њихове кћери су вазда добро васпитане и уљудне, али млађи синови су им често, находећи се у дружби с младим гетто Турцима и будући изложени медијима, некада веома непријатни и зломислени.
Срби су овдје доста површни и немају некакав облик заједнице нити се помажу међусобно; понекада се сретну на улици и поздраве; народ су без икакве посебности по којима одмах препознајеш један народ, без неких заједничких правила живота и мудрости каквимасе одликују њемци, индијци, јевреји, турци, италијани, албснци итд; као да не живе, но чекају смрт без икаквога полета и жеље за развићем и успијехом;
Појединци су весељаци, но већином само умирни њуди без огња у души и очима. Понеке жене које су слушале мит о Србима силоватељима и јарком огњеном ћудју помало су разочаране када одкрију, да су Срби у већини случајева високи, но премирни, претихи и несамоувјерени мушкарци, који плану само када им стварно додијаш.
Они Срби који се жене Њемицама, често им дјетца уобће не говоре србски, имају њемачка имена и немају осјећај, да су Срби, а муж се подреди жени. Слично је и с Пољацима.