Аутор Тема: СРПСКО ПРАВОСЛАВЉЕ  (Прочитано 257 пута)

Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
СРПСКО ПРАВОСЛАВЉЕ
« послато: мај 02, 2019, 12:32:59 поподне »
                         С Р П С К О    П Р А В О С Л А В Љ Е

1.
 „ ...Између српског облика православља и православља као целине нема никаквих догматских ни обредних разлика. 
Православна црква, која чува и проповеда неискривљено Христово учење, признаје равноправност свих народа и свих појединаца пред Богом.... Српска православна црква је остала трајно верна коренима: она није мењала учење православне цркве, али је наш народ то учење доживљавао на свој начин. Особености српског православља почињу тамо где се ради о националном доживљавању православља и о синтези нашега народнога духа и учења Цркве. Из сусрета Цркве са народном душом и из процеса њиховог међусобног прилагођавања родило се оно што се може назвати народном вером, а што и је код нас, не без разлога, названо српском вером. ...
Етика народних умотворина, страх од греха и зла, који је у њима изражен и жудња за правичношћу у међусобним њудским односима, хришћански су. Хришћански су, исто тако, и осећање човекољубља, свест о социјалној правди и милосрђе према убогима и невољнима, који се сусрећу у нашим народним песмама.
Црква је примила, озаконила и дуго времена штитила стари патријархални поредак са његовом строго утврђеном хијерархијом у којој је владао принцип драговољне потчињености млађега старијем. Послушност деце према родитељима овде је морална обавеза, образложена вишим нормама, које нису земаљске. Огрешење деце према родитељима осуђено је још у Мојсијевом закону и црква је то примила и подржавала. ... И млађа браћа и сестре морали су поштовати старије, али између њих треба да постоји братска и сестринска љубав. И посестримство и побратимство је крунисано моралном чистотом. Уопште, међусобни односи између мушкараца и жена, пре свега у браку, морају бити јеванђељски чисти. Дата се реч мора држати и чувати се преваре и издаје. Када се ради о правди и истини, онда се не сме бити пристрасан према ономе који је при власти или је род, него се све мора мерити истом мером не гледајући на то ко је ко. То је схватање нашега народа и он га  је примио од Цркве.
Етички садржај свих појмова, који су вековима живели у нашем народном схватању православља, изразитро је црквени. 'Песме које су их опевале приказују добро и зло нашега живота, историју победе и страдања у сукобу два козмична принципа у коме истина побеђује. То је епопеја на разделници светова, на мегдану душе и тела, у судару истине и лажи, сунца и мрака, царства земаљског са царством небеским.
....Порази, који су се почели низати један за другим и били плаћани огромним жртвама, нагонили су и у народ и свештенство на повлачење у себе и на дубоку процену свега онога у што се веровало и чиме се поносило. Ако је пре могло бити поноса и гордости због свега онога што се имало, сада је настала потреба да се то све, чиме се поносило, брани од нападача, који није само и робио и рушио, него је подстицао и на преверавања: вера и све њезине светиње биле су угрожене, нарочито после погибије на Косову....
То што се губило под ударцима Турака, и земља и народ са својим начином живота, није било ни мало ни безвредно. Константин Философ, странац међу Србима, вели: “А живот у тој земљи је као црква Божја, а не (живе) као остали народи скотски и против природе, и сваки час не спомиње се (име Божје) но установљено је (да се моле) од малога до великога од њих више од двапут на дан. Љубочасно је, кад син, мада је у своме дому, када је заједно са родитељима као слуга стоји пред њима. А ово се може видети не само код богатих, него и код најгрубљих и код последње сиротиње. Где се чуло код њих да је неко озлобио оца свога или матер?
Душа СРПСТВА, како се оно историјски уобличило, било је и остало Косово. Лепо је рекла Исидора Секулић, да Српство „није хлеб, и школа и држава, него је Косово; а Косово је гроб, гроб у који је све закопано; а васкрс иде опет преко гробова...“.
Јасно се види да су се православље и српска народност, чије је међусобно прожимање отпочело још од Светога Саве, потпуно стопили крајем  XV века. Православна вера је готово изгубила свој догматички  и црквени и узимла је све више етнички карактер и тако је постала 'српска црква'. Она је била саставни део народног духа, готово исто онако као и фолклор. ...  ...Онај ко изда православну веру не може бити ни Српству веран....
Томе народу, по своме историјском призиву друкчијем од осталих, било је суђено да вековима носи  'крст... страшне борбе са својим и са туђим', ....
Била је типична особина српска, да се и пред Богом на молитви стоји усправно, мушки и отворено. Србин је веровао да су Богу дражи и милији храбри људи од оних, који од људских слабости и од страха од мушких замаха праве култ.
Свесно себе и постојано у самоодбрани није српско православље никада било ни насртљиво ни искључиво. Трпељивост, широка људска и разборита, била је, трајно, једна од његових најлепших особина.
Душа српског православља, борбеног и оштрог где се то морало бити, остала је трајно народски топла и широка. Његова борба за 'Крст часни и слободу златну' била је борба за свој хришћански поглед на свет и на живот и за своје духовно и физичко самоодржање, а не борба против својих сународника друге вере....“  (стр.451 – 463)


Ван мреже vojislav.ananic

  • Члан Друштва
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 1239
Одг: СРПСКО ПРАВОСЛАВЉЕ
« Одговор #1 послато: мај 02, 2019, 12:33:36 поподне »
2.
„Повезивања са библијским мотивима су у српским пророчанствима и есхатологији честа, а у квалитативном значењском смислу свакако заузимају централно место, пре свега на нивоу повезивања судбине Исуса Христа са судбином српског народа. Наиме, одговарајући идеалтипски модел подразумева представу о повезаности и идентичности српских страдања и Христових страдања, односно – Срби су оклеветани, издани, лажно оптужени, мучени и убијани током векова (како некада тако и данас) попут Христа, понављајући, на историјском етничком плану, његову судбину: ни један народ у људској историји није у тој мери страдао као српски, новозаветни изабрани народ, који је Бог поставио у средиште историје са задатком да сведочи хришћанску правоверност, са нагласком на идејама љубави и праштања (по узору на Христа), тј. да представља етички и теодулски узор свим другим народима. (стр. 223)
Владика Николај Велимировић је рекао поводом српске улоге у глобалном контексту – „ми Срби смо изабрани народ и нисмо џаба овде. Нисмо ни случајно овде, на овој ћуприји, на овој ветрометини. Сви би други давно, давно нестали да су били на нашем месту. Погледајте само какви су све ратови вођени овде и против каквих сила. Против какве надмоћи – то је невероватно! Али, зашто ми опстајемо? Зато што имамо Небеску Србију! (стр. 224)
…Срби су видели себе  као 'народ Божји' или као 'нови Израиљ', а Србију, или тачније Рашку са Косовом и Метохијом, као 'небески Јерусалим' на земљи“. С тим у вези, Светом Сави се приписује „формулација те доктрине: 'Исток мисли да смо Запад, а Запад да смо Исток… А ми смо Срби судбински предодређени  да будемо Исток на Западу  и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога…
Савршени /изабрани народ може се „понашати“ само у складу са врхунским  (и непревазидљивим) узором који представља Исис Христ - Богочовек. На овај начин, дакле, Срби као Богонарод искупљују читаво човечанство и његове грехе, у циљу његовог прерастања у Богочовечанство, односно у савршену људску заједницу – као крајњи циљ светске историје….
…Легенда о опредељењу цара Лазара за 'царство небеско' или метафора о Србима као 'небеском народу', симболизују борбу за правду и мир, а тиме и за 'царство Божије', јер тамо где нема правде и мира, нема ни Бога.

Извор:

1. др Ђоко Слијепчевић: Историја Српске православне цркве Прва књига – од покрштавања Срба до краја 18. века, „Београдски издавачки завод“, Београд, 1991)
2. др Ивица Тодоровић: Српска тајна, Београд, 2015.