Васојевићи међу оснивачима ФК Галатасарај
Једна мало позната прича
„
Сторија о Милији и Павлу Бакићу, Црногорцима који су били међу оснивачима ФК “Галатасарај” из ИстанбулаЗахваљујуци млађим сарадницима и истраживачима (Ајдину Ракићу и Томашу Дамјановићу, М. Премовићу) у прилици смо да испричамо занимљиву сторију о оснивачима ФК Галатасарај, једном од најпопуларнијих турских фудбалских клубова и љубимцу тамошње ватрене публике, поријеклом са ових простора.
Клуб је 18 пута био шампион Турске, 9 пута вицешампион, 14 пута освајач купа, 5 пута финалиста купа, 11 пута освајач суперкупа и освајач купа УЕФА.
Људи из Црне Горе су увијек били веома бројна популација у Турској. Муслимани (мухаџири) су често послије разних сукоба, као избјеглице, налазили уточиште у овој земљи. Данас има неколико стотина хиљада њихових потомака од Истанбула до Анадолије и веома су везани за Црну Гору, ... Хришћани Црногорци су од краја XИX вијека одлазили у Цариград за зарадом, а од времена успостављања дипломатских односа (1879) и све више на школовање на тамошњим факултетима и школама.
Према неким подацима, први школарац из Црне Горе на школовању Турској налази се 1889. Од тада, па до 1918. њихов број је растао. Најчешће су то били књажеви “питомци” из угледних црногорских кућа, синови главара, сенатора, сердара, командира и капетана и тек понеки сиромашак који би се наметнуо ванредним способностима и бистрином. Министарство просвјете и црквених дјела (Јован Павловић) је у августу 1890. донијело посебна “Правила” за књажеве питомце који су се школовали на страни. Питомци су добијали стипендије (одобравао их књаз). Стипендије су добијали само за оне школе којих није било у Црној Гори, а по завршетку су били обавезни да раде у Црној Гори онолико колико су примали стипендију.
Негдје у исто вријеме стипендије црногорским ђацима почела је одобравати турска влада и султан. Књажеви питомци који би добили и султанову стипендију (200- 300 гроша мјесечно) ишли су у Лицеј Галатасарај о трошку Турске. Овај престижни Лицеј, створен по француском узору 1868, у којем је настава извођена на француском, у свом је интернату годишње збрињавао до 1.200 школараца, из Турске и разних крајева свијета. Из Црне Горе кроз овај Лицеј је прошло око стотину ученика у вријеме када је у Цариграду на привременом раду боравило између 5 и 6 хиљада Црногораца. Захваљујући залагању књаза Николе и његовим присним односима са султаном, као и посредовањем опуномоћеног посланика Митра Бакића, ђацима су биле обезбијеђене стипендије и пристојни услови за живот.
…, почетком XX вијека на лицеју Галатасарај нашла су се и двојица блиских сродника Бакић Јеврема Павле и Бакић Ђукана Милија (Мило). Сигурно је, да је њиховом доласку на ову елитну школу помогао и блиски рођак, дипломата у Цариграду (Митар Бакић, посланик од 1890 -1903).
Наравно, не треба сметнути са ума да је Павлов отац, Јеврем, био веома угледан и утицајан човјек. Јеврем Бакић (1852-1919) из Забрђа код Андријевице, учитељ, окружни капетан, народни посланик, за заслуге од краља Николе дариван сабјлом “граховком”, потписник првог прогласа о уједињењу 1918. Имао је синове Марка, Павла, Милорада и Душана и још “двојицу који су умрли као дјеца и чија имена нијесу упамћена”, као и кћерке: Стану, Љубицу, Милицу и Раку. Отац Мила (Милије), Ђукан, био је брат црногорског посланика, Митра, иначе барјактар и официр црногорске војске. У сваком случају, Милија (Мило) и Павле су били блиски сродници, те није чудно што су их у Турској сматрали браћом.
Браћа Бакићи су као ученици Лицеја заједно са још једанаест другова, 1.октобра 1905. основали Фудбалски клуб Галатасарај. Тиме су поставили темеље овом спорту у Турској и оставили значајан траг у историји турског фудбала. Напоменимо да тада у Црној Гори није било фудбалског клуба. Мила Бакића неки и данас сматрају најбољим турским фудбалером свих времена. Играо је на позицији десног бека и у периоду 1905-1910, био је незаменљиви првотимац. О њему је познати турски новинар, политичар и дипломата, иначе Милов друг из школске клупе, Рушен Ешреф Унајдин, записао сљедеће: “Црногорац Мило, ногу дугих као рода, агресиван као леопард, нико му се не може приближити, удара лопту тако снажно као чекић стијену, лоптом се у вис игра, саиграчи се пред њим стиде. Толико је био користан и везан за Галатасарај, да се након одласка у домовину, поново вратио”… Наиме, по завршетку Лицеја, Мило се накратко вратио у домовину и убрзо се поново отишао у Галатасарај да игра фудбал и да упише Војно-инжињерску академију. По завршетку академије стиче звање официра и неко вријеме служи Османској војсци у којој је имао чин коњичког потпоручника.
Чудна животна судбина се поиграла овим младићем, рођеним у Забрђу 1888. Наиме, октобра 1912. Црна Гора Турској објављује рат. Мило се, попут хиљаде исељеника, враћа у Црну Гору и ступа у њену војску. Тада је имао 24 године и распоређен је у штаб ИИИ дивизије. Касније је био официр, ордонанс у штабу бригадира Јанка Вукотића. Као познавалац турског, грчког и француског језика био је члан црногорске делегације која је преговарала око предаје Скадра. Према породичном предању, разболио се од колере и умро у Кочанима 1913, док је турска штампа објавила да је погинуо у борбама око Скадра (1913), од турског метка. Тако је, према овој верзији ,овај даровити фудбалер, легенда турског фудбала, у 25. години страдао од метка земље у којој ће остати упамћен као један од највећих фудбалских изданака. Многи из Турске су трагали за његовим потомцима (није се женио), а ФК Галатасарај би, веома вјероватно, радо финансирао подизање споменика, када би се знао његов гроб.
Ова занимљива прича, саткана од ријетких свједочанстава, употпуњена је драгоцјеним и сачуваним фотографијама, које се у Црној Гори екслузивно и први пут објављују, на којима се види Мило Бакић, стасит и кршит момак, вјероватно најпознатији црногорски фудбалер у свом времену и легенда клуба, ...“
Шербо Растодер, “Вијести”. 3. фебруар 2013.
http://montenegrina.net/nauka/istorija/crna-gora-u-xx-v/od-pocetka-xx-v-do-i-svjetskog-rata/serbo-rastoder-galatasarajci/