Још мало слика мог дела Шумадије и једно питање за Шумадинце, да ли сте икада, док сте на селу, носили чене белог лука као заштиту од уркољивих очију. Као дете сам увек морао да носим једно чене у џепу
Напуштене куће на нашем Брду, у првом плану кућа легендарног Раке Ћопе
Штала и стари орах, увек смо зезали деду да је шталу боље средио од куће. Највећи број оваца док је он био жив је 150.
Наш млекар, по ономе како су ми причали, ту су младенци проводили прву брачну ноћ
,
Некада су фамилије у селу имале преко 350 оваца, сад то изумире, ово су Иванкине овце, нашег сеоског 'шамана'. Она и чува највише прича о пореклу фамилија у селу, кад год ме види дере се где си Цигањааааааааааааааш. Још је жива и драго ми је да смо летос лепо попричали. Њена кућа је на неких 400 метара од наше и кад сам био мали смо комуницирали драњем. Ја бих се раздрао са мог брда Оооој Иванка где си, и чула би ме. Онда би она прошла са кравама и моји би ме пуштали да са њом чувам краве у Оњегу цео дан.
Сећам се и да су се смрти оглашавале драњем, кад је Љубиша умро, кукњава се чула све до нас, и знали смо да је неко умро. Исто тако су се оглашавале и мобе, чули би смо женску песму из Дрења и деда би знао да је време да се иде и помогне (баба је ишла, пошто је то махом био женски посао код нас, мушки су углавном пили и филозофирали).
