Вјера и култура Срба > Традиционална култура

Песме с мотивом предака

(1/2) > >>

Број 1:
Налетех сад на песму Милана Ракића "Наслеђе" па помислих како би било добро да на овој теми форума објављујемо сличне пригодне песме (попут оне од Добрице Ерића "Сви моји преци").

Ево, за почетак, Ракићеве песме:

Наслеђе

Ја осећам данас да у мени тече
Крв предака мојих, јуначких и грубих,
И разумeм добро, у то мутно вече,
Зашто бојне игре у детињству љубих.

И презирем тугу, заборављам бољу,
Јер у мени тече крв предака моји',
Мучeника старих и јунака који
Умираху ћутке на страшноме кољу.

Јест, ја сам се дуго са природом хрво,
Успео сам - све се може кад се хоће -
Да на ово старо и сурово дрво
Накалемим најзад благородно воће.

И сад, ако плачем кад се месец крене
С ореолом модрим низ небеске путе,
Ил' кад старе шуме, чаробне сирене,
Једно тужно вече злокобно заћуте,

Ја осећам ипак, испод свежих грана
И калема нових да, ко некад јака,
У корену старом струји снажна храна,
Неисцрпна крепкост старинских јунака.

Све ишчезне тада. Заборављам бољу,
А преда ме стају редом преци моји,
Мученици стари, и јунаци који
Умираху ћутке на страшноме кољу ...

Amicus:
Ово се код нас учило напамет, али као изборна песма, а ја сам учио На Гази-местану.

Иначе, ових дана баш сам имао на уму огласити се поруком на сличну тему, а тиче се песме Ј. Јовановића-Змаја, Светли гробови, па како се идеално уклапа у ову тему, у наставку следе стихови речене и мени веома драге песме. :)

Светли гробови

Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л' бејасте ви на гробљу када,
Ај' на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.
Гробље ј' земља ком се ходи;
Гробље ј' вода ком се броди;
Гробље — врти и градине;
Гробље — брда и долине,
Свака стопа:
Гроб до гроба.
Гробље ј' спомен доба свију,
Гробље — књиге што се штију,
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља.
И читуља виших слика
Избраника, мученика,
Од почетка памтивека,
Све ј' то гробље —
Ал' је и колевка.

Нема броја ни имена
У висини звездам' свима,
Камол' броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј' тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа,
— Но погдеком увек гори свећа.
Ил' је свећа, ил' је име светло,
Ил' су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својим зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају —
Кад се умље у прошлост удуби
У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете
У давнине и свете и клете,
Да ти мисо пута не помете.
То су ватре догласнице,
Пружајућ' се из даљних еона
У поворци оној дугој —
Достављајућ' једна другој
Струјом која напред лети,
Тежећ' само једној мети.
Па се тако светли млази —
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
— У гроб само сруши кости,
Стресе пепо кој' му смета
Бржем бују виша лета
К узвишеној будућности.

Ко с' осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
Повеснице дугим редом,
Мора чути како ј' живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикиво:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!”
То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни',
Спајајући громким јеком
И Божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Око сваког светлог гроба
(Баш ко горе око звезда)
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Нове клице стара нада,
Ново цвеће стабла стара,
Душе чисте, срца млада,
Наследници светог жара; —
Ту се слего живот млади
Да се с гробом разговара.
„И ти паде, драги брате!”
— „Нисам, децо, вас док траје!”
„Је л' ти борба била тешка?”
— „Покушајте, милина је!”
„Шта си хтео? — куд си пош'о?”
— „Тамо куд се стићи мора!”
„Зар је вера тако јака?”
— „Увек јача од злотвора!”
„Мало нас је кој' би смели” —
— „Ал' вас јака сила креће!”
„Зар ко може стићи цели?”
— „Ко посумња никад неће!” —
„А ко беху они диви
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?”
— „То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа,
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
живот празан — младост пуста!”

Око сваког светлог гроба
Прикупљо се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ' душом светле зраке. —
Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И вама је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега, —
Ал' је сино гробак нови, —
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П' онда горе, п' онда у се;
Груди дршћу, уста ћуте,
Али душе разум'у се.
Да л' то снага ниче нова? —
— Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с' купе
Око гроба Ђуринога!

Песма је написана поводом комеморатитивног скупа који су организовали београдски гимназисти 25. јануара 1879. у корист прикупљања новчаних прилога за породицу преминулог песника Ђуре Јакшића.

Ojler:
Збирка Десанке Максимовић, "Тражим помиловање", има јако лепих песама које се могу повезати са овом темом. Навешћу две.


ЗА СЕБРА

Тражим помиловање
за себра
што ниче и умире као трава
у заборав из заборава,
за тридесет кућица његовог кромпира,
за усукано кукуруза стабаоце,
за дим над кровом,
за оно где је, следећи оце,
погрешио делом и словом.
За себра увек верна животу,
за себра који сунце воли.

Ако живот изда и шева,
и гуштери, сунца уживаци,
и песникиња мириса, зова,
за себра,
себар издати неће,
за себра који у поводу
води по десетину
себара синова.


ЗА ВОЈНИЧКА ГРОБЉА

Царе Душане,
тражим помиловање
за војничка гробља усамљена
којих се само регрут каткад сети,
за гробља без суза и без хлада,
са гдекојим знаком твоје поште,
где споменици једнолики као шињели
стоје један другом иза потиљка,
где певачице нема да слети,
куда заљубљени не долазе
да сакрију од људи своје милоште,
куд пут наноси само гавране,
где је шимшир једина биљка.

Царе Душане,
за војничка гробља где свака парцела
под конац стоји ко војска у чети,
за војника кога крај друма сахране
без себарске запевке горке,
далеко од  родног потока и села;
за изгинуле у свету поворке
однекуд из Леђена, из Цариграда
којима се мајка и данас нада,
за гробља оних које су цареви
у незнане земље слали да гину,
за војничка гробља у час вечерњи,
за њихову подземну и надземну тишину.

vojislav.ananic:
Ана Дудаш
НЕКА БОЖУРИ ЦВЕТАЈУ

Да могу срце каменом зидином да оградим
опет би болом крварило
а небо бесаних ноћи стрепњом роморило.

Сумњам у наду да ће божури без дечијег смеха
овог пролећа Косовом клијати,
сумњам у корене до сада стамене да ће издржати.

Вековима су трајање своје дубинама гранали,
ширили, стамене жиле дубиле
тунеле опстанка, и чемер и лепоте пиле.

Боже, сатри све моје слутње за њихово умирање
за крах душе уплакане
нека их покрећу, бране, песме од љубави саткане.

Ослободи, Боже, простор од сила злих, убилачких,
колевку божура исцели
да опет бехаре, да би се чистином дана узнели.

                         

vojislav.ananic:
https://www.youtube.com/watch?time_continue=9&v=aL_srhb6Om0
Петар Божовић: Молитва за спас Србије

Навигација

[0] Индекс порука

[#] Следећа страна

Иди на пуну верзију