Аутор Тема: Историја православља у Поусорју  (Прочитано 3850 пута)

Demetrius

  • Гост
Историја православља у Поусорју
« послато: јун 02, 2015, 05:16:28 поподне »
Сјајна предавања о историји православља у Поусорју.

Парохија тешањска
https://www.youtube.com/v/o25xg1o0R9g
Парохија врућичка
https://www.youtube.com/v/0NSUoXV4d-U
Парохија чечавска
https://www.youtube.com/v/GyvnUl_7SQA
Парохија церовичка
https://www.youtube.com/v/LgReQI_94sM
Парохија прибинићка
https://www.youtube.com/v/WRkxQ65g8gY
Парохија блатничка
https://www.youtube.com/v/EUxn40r1C1w
Парохија радњанска
https://www.youtube.com/v/Vgh9WI_9s-s
Парохија осредачка
https://www.youtube.com/v/fWm8cKvOOwQ
Парохија очаушка
https://www.youtube.com/v/MCA-TWfzsVA
Парохија младиковинска
https://www.youtube.com/v/_g4_vEEx96Y
Парохија растушка
https://www.youtube.com/v/-72aRw6lQqk
Парохија теслићка
https://www.youtube.com/v/Q-7Lk7lq8lQ
Парохија булетићка
https://www.youtube.com/v/dgICl63oIFc

Ван мреже Тимар

  • Члан Друштва
  • Познавалац
  • *****
  • Поруке: 586
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #1 послато: јун 02, 2015, 11:59:17 поподне »
Хвала Петре.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8084
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #2 послато: септембар 19, 2016, 12:28:19 пре подне »
На ову тему је пре месец дана изашла и књига, али нисам сигуран да ли је становништво обрађено у основној књизи, или ће бити у најављеном додатку. У сваком случају, посао вредан пажње, а надам се и читања.



Књига обрађује Општину Теслић, те већа места као што су Чечава, Прибинић, Врућица, Блатница, Очауш, али и Тешањ као старо историјско средиште Усоре.



Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #3 послато: септембар 19, 2016, 02:39:40 поподне »
Можда би на овој теми било згодно да се спомене поријекло једне групе српског становништва православне вјере о којој нема пуно етнографских и антропогеографских података нити је значајније обрађивана од стране истраживача.

Ради се о становништву, угрубо гледано,смјештеном између ријека Врбаса и Босне, мада би се та граница на запад могла протегнути до Змијања и Купреса, а на исток преко Босне до Озрена, Требаве и Посавине. Јужна граница је свакако масив планине Влашић према лашванској и горњобосанској котлини. Мањих српских оаза има и у горњем току Врбаса, око Доњег Вакуфа у Бугојна. На сјеверу ове области граница је ријека Сава.

То је отприлике ова област



Великим дијелом то је прилично компактан српска област. Питање поријекла њеног становништва само је дијелом, у источним дијеловима, обрадио Миленко Филиповић у свом раду о поријеклу становништва Сјевероисточне Босне, Владислав Скарић је нешто поменуо у свом раду о поријеклу становништва сјеверозападне Босне, а има и мањих радова Милана Карановића и других аутора који су обухватили мање дијелове области.

Само становништво изгледа да није јаче сачувало предања, највише због тога што је досељавања у ову област било прилично давно, још крајем 15. и почетком 16. вијека. Турски пописи показују велику насељеност области управо православним становиштвом у 16. вијеку. Изгледа да је и материјално стање било прилично добро, стари манастири ове области су велики и богати. Златни период је изгледа трајао до Бечког рата 1683. након чега наступа опадање. Природно подручје исељавања за ово становништво је била Западна Славонија.

Изгледа да ово становништво није било захваћено покретима према Лици, Далмацији, Банији, Кордуну, што не значи да у 16. вијеку није представљало јединствену цјелину са крајишким становништвом западно. Доказ томе је и источнохерцеговачки говор православних Срба овог краја који стоји у контрасту са икавским и средњобосанским говорима католика и муслимана. Међутим, већина истраживача сматра да је у овој зони морало доћи и до јачег мјешања досељених Херцеговаца из 16. вијека са домаћим босанским и усорским становништвом. И источнохерцеговачки дијалекат ове регије под јаким је утицајем  шћакавских и икавских говора (старих становника Доњих Краја и Усоре). И у музици, фолклору, народној ношњи осјећа се тај утицај. Са друге стране у неким генетским резултатима уочена је јасна генетска веза између појединих родова ове области са југоисточним српским крајевима. (два рода из околине Челинца припадају роду Шаренаца)

Дакле, ово становништво има своје особености и у односу на српско становништво источно од Босне (махом поријеклом од новијих херцеговачких досељеника с краја 18. и 19. вијека) и у односу на становништво "праве" Крајине на западу, које је прелазило на аустријску и млетачку територију, а у 18. и 19. вијеку махом састављено од досељеника из Лике и Далмације.Наравно, граница ни на истоку и на на западу није оштра већ прелазна. На Змијању и Јању има и старих и са запада досељених родова, исто тако на Озрену и Требави има и старих и из Херцеговине досељених родова.

Занимљиво је да су поједини родови из ове групе мигрирали према истоку, па их има и око Високог,Зенице,Сарајева гдје их најчешће називају Крајишницима, иако их сами Крајишници не зову тако.

Надао сам се да ћемо кроз генетска истраживања доћи до старих српских родова Доњих Краја и Усоре, да ћемо их моћи изоловати у групи досељеника из Херцеговине. Карановић је то учинио у свом раду о Поуњу, али његова методологија није баш најјаснија.

У сваком случају, ова група српског становништва је вриједна пажње за проучавање.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9848
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #4 послато: септембар 19, 2016, 03:17:57 поподне »
Поставља се питање колико је на ову област утицало оно досељавање Влаха из источне Херцеговине (закон о маглајским власима)?

Можемо нешто и на основу генетике закључити. На основу резултата из Српског днк пројекта и са оног анонимног истраживања за БиХ, рекло би се да је код БиХ Срба генерално херцеговачка струја најдоминантнија.

Старо становништво ових крајева (Усора) се махом иселило ка Сави у 17. веку. Вероватно је остало и староседелачких родова, за које је реално претпоставити да су припадници R1a, или евентуално I2a(?)

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #5 послато: септембар 19, 2016, 03:24:01 поподне »
Овако је Јован Цвијић у свом "Балканском полуострву" описао ову групу српског православног становништва.


"На типове старога становништва овде се чешће наилази него у Шумадији, али мање
него код ерског варијетета. Врло су многобројни досељеници, нарочито они из првих векова
турске управе. Најпре су то били досељеници из Шумадије, из предела око Смедерева и
Београда, које помиње још Курипешић 1530. године. Други, многобројнији, долазили су из
Рашке, из Херцеговине и из Црне Горе. Многи су херцеговачки родови дошли овамо преко
Далмације.
Уопште већину досељеника чине Ере, измењени новом географском и друштвеном
средином и прилагођени навикама старога становништва.
Становништво североисточне
Босне, оно у Семберији (у околини Бијељине) и у Посављу знатно се приближава Мачванима
и Ваљевцима у Србији. Због разноврсности земљишних облика и зато што нема средишне
долине босанско је становништво врло различитих особина. Врло су изразите оне код
становништва око Бања-Луке и у Босанској Крајини, које показују особиту сличност с
ерским варијететом, нарочито са црногорским племенима и са Личанима.
Православни имају уопште особине динарских људи. Сви живе патријархалним
животом и велики се број од њих бави сточарством. Задруге су код њих и сада многобројније
него по свима другим јужнословенским областима. Иако су становници били притиснути
муслиманском властелом као кметови на њиховим читлуцима, ипак су били чести енергични
и слободни типови, нарочито међу православним сељацима, који су слични Шумадинцима.
За време овог притиска маса босанског становништва чинила је прикривену али упорну
опозицију. Живећи у пољима и по планинама, презирући мухамеданску властелу, не
учествујући у ратовима за време турске владавине, ови се Босанци нису исцрпли: остала је
резерва латентне (неиспољене) енергије која се у њима током векова нагомилавала.
Ова је енергија дошла до изражаја чим се за то указала повољна прилика. Босанско-
херцеговачки Срби су дали велики број даровитих људи који су се истакли у разним гранама
људске делатности, почевши од песника Симе Милутиновића-Сарајлије (рођеног у
Сарајеву), па до новијих, као што су Радуловић, Кочић и Грђић. Херцеговачки трговци,
затим трговци из Тузле, Брчког и Сарајева долазе у ред најпредузимљивијих међу Јужним
Словенима.
Једна особина превлађује у свеколиком бошњачком менталитету. Врло се чврсто држе
онога што сматрају за правично и добро. Због њихове несаломљиве воље сматрају их за врло
тврдоглаве: називају их „тврде бошњачке главе". Без сумње их због тога Ере, и са разлогом,
сматрају за мање гишсе у интелектуалном и у моралном погледу, за тромије и мање живе
интелигенције. Код њих је мање одушевљења и мање полета него код Херцеговаца. У
анегдотама и причама које су раширене код Ера „Шијаци" или Бошњаци се приказују као
нижа бића. Често је пута све ово код њих само до изгледу, маска равнодушности која им је
раније служила да избегну ударце угњетача, заостатак од турске владавине.
Национално осећање је било увек живо код њих као и код Херцеговаца. После пада
Босне и Србије под Турке, прошло је 1530 год. једно немачко изасланство кроз Босну идући
за Цариград и у његовој је пратњи био један образовани Словенац, Бенедикт Курипешић. Он
прича, да су босански Срби дочекивали ово хришћанско изасланство са особитом
љубазношћу. Срби старци, који бејаху живели у слободној Босни, говорили су омладини:
„Наша је властела била оваква као и ова господа, а пропала је у Косовском боју", и наставили
су причати о подвизима Милоша Кобиловића (Обилића). Три и по века доцније, 1874 год., је
млади Енглез, Артур Еванс, чије је име постало славно, обилазећи Босну констатовао иста
национална осећања, само још ватренија. „Православни Срби, каже он, прожети су
родољубивим мислима:
горе од жеље, да се обнови слободна српска држава или да постане демократска
република." Да би овај циљ постигли дизали су многе буне. Буна из 1875 год. је довела до
српско-турског (1876) и руско-турског рата (1877). Али вештачким уговорима закљученим
на Берлинском конгресу одлучено је, да ово становништво, срж српскога народа, припадне
Аустро-Угарској. Тако је створена паклена ситуација, која није оставила на миру ни освајаче
ни земље чија су права била погажена, ситуацију противу које су све народне силе у сталном
и огорченом отпору."

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #6 послато: септембар 19, 2016, 03:24:38 поподне »
наставак Цвијићевог навода:

"Богатством и лепотом свога фолклора Босна и Херцеговина заузимају прво место међу
српским земљама. Херцеговачки дијалекат је код Срба усвојен као књижевни језик. Многи
међу најистакнутијим претставницима српског народа су родом из Босне и Херцеговине.
Штампа и српске књижевност ових области су били на челу покрета за уједињење свих Срба
у једну државу. Могло се предвидети, да ово становништво — најтипскији претставник свога
народа—неће трпети аустро-угарску владавину. Код босанских сељака се све више развијала
права вера у Србију. Под утицајем своје динарске маште замишљали су Србију као живо
биће, као изванредну, добротворну снагу, прожету љубављу према њима, потиштеној
сиротињи. Свом својом динарском жестином млади образовани нараштај окренуо се делу.
Сматрала се скоро за издајство свака родољубива реч која је остајала без последица. Речи су
имале само да покрећу на делање. А тај покрет је била борба против туђинске управе, против
администрације и духа Аустро-Угарске, која је сматрана као синоним свега рђавог. После
побуна 1882 и 1884 год. у Босни и Херцеговини је почео низ атентата на претставнике
туђинске управе; последњи је био 28 јуна 1914 године. Аустро-Угарска се одмах почела
светити српском становништву. Полиција је организовала погроме Срба и одузимала им
имања. У току Светскога рата аустриске су власти вешале или стрељале десетине хиљада
босанских Срба. Са грозном свирепошћу су повешали готово све српске свештенике
босанских крајева, који се граниче са Србијом. Вешали су их или на железничким станицама
или поред железничке пруге, да би што више заплашили становништво. Многе од ових
несрећних жртава, чак и жене, умирући су узвикивале: „Живела Србија!" знајући добро да
својим животом плаћају љубав према српском народу. И на тај је начин мислила Аустро-
Угарска применити мандат који је добила од међународног конгреса, уништавајући народ
који није могао трпети њену власт.
Изнео сам ова болна факта, јер она откривају душевно стање овога становништва. Она
указују и на то, шта Европа не треба више да чини, ако хоће да обезбеди мир и да учини крај
проливању крви."

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #7 послато: септембар 19, 2016, 03:25:40 поподне »
Поставља се питање колико је на ову област утицало оно досељавање Влаха из источне Херцеговине (закон о маглајским власима)?


Утицало је значајно, то се види и по каснијим турским пописима, рецимо оном из 1604. године.

Синиша Јерковић

  • Гост
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #8 послато: септембар 19, 2016, 03:42:58 поподне »

Старо становништво ових крајева (Усора) се махом иселило ка Сави у 17. веку. Вероватно је остало и староседелачких родова, за које је реално претпоставити да су припадници R1a, или евентуално I2a(?)

Насељавање крајева уз Саву (са босанске стране) наступило је тек у 19. вијеку кад се ситуација смирила.Прије тога, подручје уз Саву је неколико пута прелазило из једне руке у другу.

Кључна је ова област југоисточно од Бања Луке, према Влашићу, то је била база из које се становништво касније спуштало сва ниже према Сави. Карановић је имао  текст о једном карактеристичном роду управо из тог подручја који слави Симеундан. Матица им је област Имљана и Влашића, али су се касније раширили све до Посавине, Озрена, Усоре. Овај род показује ту карактеристичну миграциону руту из планинсиких према равничарским крајевима.

Ван мреже Amicus

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 8084
  • I1 P109 FGC22045
    • Порекло.рс
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #9 послато: септембар 19, 2016, 03:51:07 поподне »
Као што рече Синиша, ова област етнографски је врло танко обрађена, и то што је о њој написано углавном се своди на дела која је Синиша и споменуо. Оно у чему се још слажем са Синишом, јесте да је ту реч о мало старијем становништву од онога по Североисточној Босни, па самим тим су и предања магловитија, или их уопште нема. На страну чињеница да је то и простор где не можемо тачно повући границу између Срба и Хрвата у Средњем веку, бар не у време Порфирогенитово. Ипак, оно што је сигурно и о чему смо имали прилике читати на темама о сеобама, јесте да ни те крајеве нису заобишле сеобе из правца Херцеговине и Црне Горе, и кад се географски погледају правци досељавања, види се да је главнина праваца и дошла управо из тог смера, те да је евентуално преостало староседелачко становништва заиста могло бити староседелачко, гледано пре свега уз угла Средње Босне, која се налази окомито на југу тога простора о коме говоримо.

Пратећи управо рад на овој књизи, ценим да је на многа питања која нас овде муче, тамо одговорено, или макар покушано да се одговори, а у светлу доступних историјских извора.

На овом протеклом тестирању 200 Срба, био сам вољан да тестирам једно човека пореклом са тог простора и по памћењу њиховом староседеоца, али није му се идеја о тестирању превише дојмила, па је ствар пропала.

Иначе, кад помену Бечки рат, становништво управо овог простора населило је масовно просторе Славоније, о чему сведочи и чињеница да крајем XVII века монаси из манастира Липље и Ступље прелазе у тада запустеле славонске манастире Ораховицу и Пакру.



Ван мреже Лепеничанин

  • Уредник СДНКП
  • Истраживач
  • *****
  • Поруке: 892
  • R1b
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #10 послато: септембар 19, 2016, 06:20:15 поподне »
Занимљиво би било открити састав хаплогрупа становништва Усоре.

Ја сам убедио пријатеља Старчевића са славом св Стефан, који потиче из тог краја, да се тестира. Још само да се резултати коначно обраде и имаћемо мали али значајан допринос истраживању.

Мали проблем представља што он није сасвим сигуран у тачно место порекла, али је свакако староседелачког порекла из те области, највероватније је у питању Детлак.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9848
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #11 послато: септембар 04, 2017, 08:27:42 пре подне »
Занимљиво би било открити састав хаплогрупа становништва Усоре.

Ја сам убедио пријатеља Старчевића са славом св Стефан, који потиче из тог краја, да се тестира. Још само да се резултати коначно обраде и имаћемо мали али значајан допринос истраживању.

Мали проблем представља што он није сасвим сигуран у тачно место порекла, али је свакако староседелачког порекла из те области, највероватније је у питању Детлак.

Погледао сам мало резултате тестираних Срба из те области. У питању је Посавина са околним северним крајевима БиХ/РС. Под севером подразумевам и крајеве око Озрена/Тузле, на запад до Теслића и јужне делове општине Добој. Могла би се под севером убројати и Семберија, али то је већ нешто другачија миграција.

Посавина-Север:

I2-PH908 - 8
I2-CTS10228 - 2
I2a-Dinaric - 2
R1a - 4
E-V13 - 3
I1-P109 - 2
J2a-M92 - 2
J2b-M205 - 1
Q1b - 1

Семберија:

I2-PH908 - 2
I2-CTS10228 - 1
I2a-Dinaric - 1
R1a - 4
N2 - 2
E-V13 - 1
J2a-M92 - 1
J2b-M241 - 1

Укупно север (38)

I2a Dinaric = 42,11% (I2-PH908 26,32%)
R1a = 21,05%
E-V13 = 10,53%
J2a-M92 = 7,89%
I1-P109 = 5,26%
N2 = 5,26%
J2b = 5,26% (M205 2,63%)
Q1b = 2,63%

Извор: СДП, 23andMe, мајско

Ако би изузели Семберију из овог узорка, опет се јављају неки занимљиви детаљи. Ту пре свега мислим на висок проценат I2a, али и J2a-M92. Ове крајеве је још у 15. веку "запљуснула" велика група Срба из Херцеговине (Закон о Маглајским власима).

Верује се да је сеоба ишла из околине Бањана, па стога можда не треба да чуди висок проценат I2-PH908, Ј2а-M92, али ни појава J2b-M205 (Усорци - Бањани?).




Ван мреже Одисеј

  • Познавалац
  • ******
  • Поруке: 725
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #12 послато: септембар 04, 2017, 04:06:56 поподне »
Оваква слика већ подсјећа на типично јужнословенско становништво Босне. Иначе, не вјерујем баш да је сјеверни динарик слаб међу босанским муслиманима као што неки тврде. Босански муслимани још немају квалитетан ДНК пројекат као ми и Хрвати, потребно их је тестирати барем пар стотина, да бисмо дошли до неке реалније слике што се тиче односа јужног и сјеверног динарика. Не мислим да ће И2а међу њима пасти значајно, али ће сигурно и сјевер узети свој дио "колача" унутар ње. За разлику од западне Херцеговине, Босна је ипак шира област и не може бити баш толико генетски хомогена.

Ван мреже Небојша

  • Уредник СДНКП
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 9848
Одг: Историја православља у Поусорју
« Одговор #13 послато: септембар 04, 2017, 05:33:38 поподне »
Оваква слика већ подсјећа на типично јужнословенско становништво Босне. Иначе, не вјерујем баш да је сјеверни динарик слаб међу босанским муслиманима као што неки тврде. Босански муслимани још немају квалитетан ДНК пројекат као ми и Хрвати, потребно их је тестирати барем пар стотина, да бисмо дошли до неке реалније слике што се тиче односа јужног и сјеверног динарика. Не мислим да ће И2а међу њима пасти значајно, али ће сигурно и сјевер узети свој дио "колача" унутар ње. За разлику од западне Херцеговине, Босна је ипак шира област и не може бити баш толико генетски хомогена.

Да, иако је узорак прилично мали, слична је слика као и код муслимана из околних крајева (Тузла, Зеница).

Што се I2-CTS12088 тиче, видимо да ни код Срба из ове области није превише заступљена, па је тако вероватно и код њих. На оном истраживању за Тузлу је 6% (I2a = 47%). Могуће да је тако и код Срба, 6-10%. Велика већина ипак одлази на I2-PH908, што је очекивано за БиХ.