Аутор Тема: Узроци промена током развоја једног језика  (Прочитано 985 пута)

Ван мреже сɣнце

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1064
  • I-S17250>Y4882>A1328
Одг: Узроци промена током развоја једног језика
« Одговор #20 послато: фебруар 02, 2021, 03:23:04 пре подне »
Такође и даље остаје "мистерија" зашто је старословенски јат у западно-јужнословенским говорима прерастао у три различита гласа, зависно од географског подручја. Постоји ли неко сувисло објашњење за ту појаву?

Смисао одбацивања стражњега сугласника освјетљава се посматрањем не саме ријечи, него непрекиднога тока слогова. Конча ли се ријеч сугласником почети сљедећу ријеч сугласником неће бити безнапорно. Тежњу к отворености слогова показивао је прасловјенски и изостављајући сугласнике усред ријечи када наиду један на другога. Фонетически процеси у историји језика доводе до измјењења облика ријечи и затамњења њихових етимологичких веза.

Осмотримо судбину њеких сугласничких скупина у ријечима обштесловјенскога језика почевши с измјењења, најранијега по времену, које је прасловјенски провео заједно с прабалтским. Скупине сугласника *tt и *dt преобразовали су се у *st услијед диссимилације (уразасличења): свез двију експлозивних сугласника превратио се је у свез фрикативнога и експлозивнога.

prędti, prędet > прести, предетъ
metti, metet > мести, мететъ

Послије, када је почело дејствовати стријемљење к узлазној звучности слога, почели су се упроштавати и разне скупине сугласника:

supati, supnus > sъpati, sunu > сънъ
gibati, gibnanti>  > gьnonti > гнути
sebdmi > sedmi > седмь
naktis > natis > nati > notь > ноћ
apsa > asa > оса
pladus > плодъ, plädmen > plemen > племе
vertēti, vērtmen > vermen > време
plesti, pletlus, pletla > плелъ, плела

Не само усред ријечи, него и на преливу крајњега слога једне ријечи у почетни слог слиједеће ријечи. Тако су се с краја ријечи уклоњели сугласници, да не сметају сугласнику сљедеће ријечи. То се је проширило генерички.

Nūne ēst vērtmen supati.
Nūne iēst vērmę sûpāti.
Nýnje je vrēmę sъpāti.


Ван мреже НиколаВук

  • Уредник
  • Бели орао
  • *****
  • Поруке: 6255
  • I2-PH908>Y52621>Y189944, род Никшића
Одг: Узроци промена током развоја једног језика
« Одговор #21 послато: фебруар 02, 2021, 10:32:10 пре подне »
Смисао одбацивања стражњега сугласника освјетљава се посматрањем не саме ријечи, него непрекиднога тока слогова. Конча ли се ријеч сугласником почети сљедећу ријеч сугласником неће бити безнапорно. Тежњу к отворености слогова показивао је прасловјенски и изостављајући сугласнике усред ријечи када наиду један на другога. Фонетически процеси у историји језика доводе до измјењења облика ријечи и затамњења њихових етимологичких веза.

Осмотримо судбину њеких сугласничких скупина у ријечима обштесловјенскога језика почевши с измјењења, најранијега по времену, које је прасловјенски провео заједно с прабалтским. Скупине сугласника *tt и *dt преобразовали су се у *st услијед диссимилације (уразасличења): свез двију експлозивних сугласника превратио се је у свез фрикативнога и експлозивнога.

prędti, prędet > прести, предетъ
metti, metet > мести, мететъ

Послије, када је почело дејствовати стријемљење к узлазној звучности слога, почели су се упроштавати и разне скупине сугласника:

supati, supnus > sъpati, sunu > сънъ
gibati, gibnanti>  > gьnonti > гнути
sebdmi > sedmi > седмь
naktis > natis > nati > notь > ноћ
apsa > asa > оса
pladus > плодъ, plädmen > plemen > племе
vertēti, vērtmen > vermen > време
plesti, pletlus, pletla > плелъ, плела

Не само усред ријечи, него и на преливу крајњега слога једне ријечи у почетни слог слиједеће ријечи. Тако су се с краја ријечи уклоњели сугласници, да не сметају сугласнику сљедеће ријечи. То се је проширило генерички.

Nūne ēst vērtmen supati.
Nūne iēst vērmę sûpāti.
Nýnje je vrēmę sъpāti.

Добро објашњено. Међутим, зашто је прасловенски био пријемчивији за те иновације, односно упрошћавања, док прабалтски није? Зар није и древним Балтима било лакше да изговарају дате речи на тај иновативнији и "лакши" начин?
Чињеницама против самоувереног незнања.


Ван мреже сɣнце

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1064
  • I-S17250>Y4882>A1328
Одг: Узроци промена током развоја једног језика
« Одговор #22 послато: фебруар 02, 2021, 04:21:46 поподне »
Такође и даље остаје "мистерија" зашто је старословенски јат у западно-јужнословенским говорима прерастао у три различита гласа, зависно од географског подручја. Постоји ли неко сувисло објашњење за ту појаву?

"јат" у прасловјенском образује се од ē или ai
Упореди слов. и лит.
bѣg - begti; zvѣrj - žveris; slѣp - slepti ( skrivati);
svѣt - šviet; sѣno - šienas; vѣk - viekas, slѣd - sliede, snѣg - šniegas;

veiti > viti
vais > voj ( када је ai наглашено на а, онда је остајало аj и касније је у процесу прегласа а > о постало ој; упореди лити, лѣвати, лој;
vainicus > vѣnьc

zvѣzdá - žvaigzda; hlѣb - got. hlaib-; hlѣv - got. hlaiv; cѣl < cail < kail; got- hail;

Свако ѣ пред којим се налазе ц,з,с настали су од ai; N. ranka > ronka > ruka; D. rankai > roncai > rucѣ; N. naga > noga; D. nagai > nazai > nozѣ јер се је такова сибиларизација вршила само испред а: тргати > трзати; клик > клицати; а ѣ које је настало од дугога е вршило је палатализацију крик > кричѣти > кричати; дргати > држѣти > држати;

Упореди и ове ријечи:
тих - тѣшити
лист - лѣс
тиск - тѣс(к)но, тѣсто
свитати - свѣт, свѣтло
зи(в)нути - зѣвати
си(в)нути - сѣвати
нарицати - рѣћи; нарок
утицати - утѣћи; уток

Може се реконструисати првобитни квалитет јужнословјенскога ѣ на основу коррелације садашњих одјека ѣ у истим позицијама у разним дијалектима но обавезно узимајући у обзир релативно недавно помијерање акцента са задњега на предњи слог у овдашњим говорима, као и разликовање самогласничке дужине на јужнословјенском простору.

ѣ кратко:
лето, мера, место, нега
љето, мјера, мјесто, њега
лито, мира, мисто, нига

Прво што се да замјетити је да икавски и екавски одјек ѣ не јотује сугласнике, а ијекавско јотовање је секундарно.

део - у ијекавском дио; првобитно је акцент овдје био дуг те се говорило "дјееел" или "дјееео" а када се је у штокавском пооштрио и скратио, онда је постало "дио"; то је један узрок икавчења у ијекавском;
живети ( првобитно акцентовање живЕти) давало је у ијекавском живјЕти, али када је акцент прешао на предидући самогласник "и" и продужио га, задње тихо "је" се је изједначило с "и" те се данас каже жИвити упоредо с жИвјет. Овакови процеси "је > и " у слабој позицији су други разлог икавчења у ијекавском.

ѣ дуго:
брег, свет, цвет, тело
бриг, свит, цвит, тило
бријег, свијет, цвијет, тијело

Примјетно је да се у већини ијекавскога говора ије изговара тако да је први глас и веома слаб, ј се и не разазнаје, а е се нагласи исто како и у екавском или икавском;
Мањи дио ијекаваца, већином у ЦГ може ије разложити тако да пребаци акцент на и, а на е остане само послијеакцентна дужина, која исто може исчезнути ако се ѣ налази на крају ријечи ( нпр. у ријечи прије). То је исто секундаран процес. У ијекавском "је / ије" првобитно главни и акцентоносни самогласник је "е", док се је и које стоји пред њим развило вјеројатно од неке врсте полугласа стављеним да спријечи палатализацију које проузрокује е у дотику са сугласницима. Да се није тако чинило у прасловјенском би се као и у литавском казивало шњег, шено, швет, жвер. 

Разлог зашто постоје икавски и екавски је да је квалитет ѣ, исто као и обштега е вазда био нестабилан и често се шетао од а до и у зависности од окружења или како се у лингвистици каже позиције. Доказ тому је некада толико скривен, да ће лаик икада помислити да се ту у старини находило ѣ.

горети < гарѣти; гар, гарав
зора < зара < gara
зрети < зѣрти < zairti < gairti
зирати < зѣрати < zairati < gairati
зор, назор, позор, зазор < zar < gаr
жар < жѣр < ger

Све ове ријечи имају један коријен у дријевном прасловјенском с тим да алтернација а, е, аи усријед основе даје разне нијансе у значењу.



Ван мреже сɣнце

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1064
  • I-S17250>Y4882>A1328
Одг: Узроци промена током развоја једног језика
« Одговор #23 послато: фебруар 08, 2021, 01:19:20 поподне »

Једна поменодостојна ствар о развићу [Ѣ] је, да његов гласовни одраз у хрватским чакавским дијалектима није чисто [ i ] а у кајкавским није чисто [е];
Положај је овакав:
- искључиво [ i ] у свим позицијама у јужночакавском, који се наслања на западноштокавски
- [ i ] у позицији дугога Ѣ, те [е] у позицији краткога Ѣ у средњечакавском
- искључиво [ i ] у свим позивијама у сјеверночакавском, који се наслања на кајкавски

У кајкавским дијалектима је исто непроста ситуација; већином је одраз јата затворено [е], али у разним дијелактима је у позицији под кратком интонацијом [е] а под дугом интонацијом [iе].

Позајмице из других језика показују, да ни у чакавском одраз [ i ] није првобитни, него је настао у току познијега развића:
с т е ф а н о с постаје с т Ѣ п а н на нашим просторима и тек касније ће се разајти на стјепан и стипан;
s c u t e l l a постаје с к ъ д Ѣ л а > з д Ѣ л а
p e r s i c a > п Ѣ р с к у > б р Ѣ с к в а


Узроци ове дивергенциje Ѣ нису јасни, али је јасно да у вријеме досељења на Балкан ових разлика у изговору Ѣ није било.


Ван мреже Мића

  • Члан Друштва
  • Писар
  • *****
  • Поруке: 331
  • R1b-PF7562
Одг: Узроци промена током развоја једног језика
« Одговор #24 послато: фебруар 08, 2021, 01:28:20 поподне »


Позајмице из других језика показују, да ни у чакавском одраз [ i ] није првобитни, него је настао у току познијега развића:
с т е ф а н о с постаје с т Ѣ п а н на нашим просторима и тек касније ће се разајти на стјепан и стипан;
s c u t e l l a постаје с к ъ д Ѣ л а > з д Ѣ л а
p e r s i c a > п Ѣ р с к у > б р Ѣ с к в а[/size]

Узроци ове дивергенциje Ѣ нису јасни, али је јасно да у вријеме досељења на Балкан ових разлика у изговору Ѣ није било.

Дакле, може се претпоставити да је дивергенција изговора јат је настала  по досељавању на Балкан. Има ли смисла шпекулисати да је говор становништва које су Словени затекли (балкански латинитет) утицао на изговор јат?
"Превише интересовања, премало времена" И. Анђелковић

Ван мреже сɣнце

  • Истраживач
  • *******
  • Поруке: 1064
  • I-S17250>Y4882>A1328
Одг: Узроци промена током развоја једног језика
« Одговор #25 послато: фебруар 09, 2021, 09:22:12 пре подне »
Дакле, може се претпоставити да је дивергенција изговора јат је настала  по досељавању на Балкан. Има ли смисла шпекулисати да је говор становништва које су Словени затекли (балкански латинитет) утицао на изговор јат?

Утицаја је могло бити, али не у погледу изговора Ѣ.
Као најјачи фонетички утицај влашкога могло би бити оглушавање гласа х, како је случај с италијанским и румунским, али је занимљиво да је то својство заступљено од Македоније до Међимурја, гдје Влаха не би требало да је било, док с друге стране у чакавским и бугарским говорима х је добро очувано. Зато и не постоји нека јасна коррелација између присутства Влаха и оглушења х. Вјеројатно је утицај извршен у једној веома раној прасловјенској фази у вријеме интензивнога дотицаја Влаха и Словјена у Панонији под аварским јармом. Тада су предци румуна усвојили немал број прасловјенских ријечи и одјевне културе, те у генетичком смислу нека словјенска племена ушла у влашки етнички корпус а нека влашка племена у словјенски етнички корпус.